MOJ Nemanja je imao nepunih 18 godina kada je sa drugom prvi put ušao u kladionicu, u kraju. Drugi put je zaigrao "na sitno" i dobio. Tako je počelo... S vremenom, strast za kockom toliko ga je obuzela da mu je kladionica postala druga kuća. Dobijao je i gubio, dizao se, padao, adrenalin je rastao, a sa njim i dugovi i kockarska strast. U dugovima do guše počeo je da potkrada nas, roditelje.

Jelena K. (52), pravnica, sa suprugom inženjerom, i sinom patološkim kockarom, na terapiji je u Institutu za bolesti zavisnosti u Beogradu. Pomoć stručnjaka su potražili kad su shvatili da ga iz pakla u koji ga je klađenje uvuklo, ne mogu izvući ni njihova ljubav, ni njegova obećanja. Strast sina za klađenjem od svega je bila jača, a dugovi su bili kao planina!

- Hoću da progovorim o zlu - kaže nesrećna žena, dugo uzdišući, da ugrabi vazduh. - Nije jedina muka što nam je prokockao novac, poverenje... Uništio je svoju mladost. A nas doveo do prosjačkog štapa. Nemamo novca ni za lek, a ceo život smo pošteno i vredno radili.

PODRŠKA PORODICE U programu odvikavanja od kocke (traje od tri meseca do godinu dana) podrška porodice, bez obzira na sve nevolje koje kockar donosi, neophodna je. Nemanja se leči po sličnoj metodi kao druge bolesti zavisnosti: posle uspostavljanja dijagnoze prvo je bio smešten u dnevnu bolnicu, odakle je uključen u rad grupe za rehabilitaciju.

U polutami bolničke čekaonice - čekaju, kaže, poslednju šansu. Godinu dana traje njihova borba za odvikavanje od patološke kocke. Njen sin jedan je od 350.000 patoloških kockara, koliko se pretpostavlja da ih je u Srbiji.

Stručnjaci kažu da je reč o zavisnosti goroj čak i od one narkomanske. Ni Srbija, kao ni većina evropskih zemalja, nema zvaničnih podataka o broju kockara, ali osnovano se sumnja da se svaki peti Srbin na neki način kocka - u kladionici, za ruletom, na konjskim trkama, igrama na sreću...

I Nemanja je, kao i većina kockara, sa početnim dobicima postajao zainteresovaniji. Novac mu je stvorio privid da je vredniji od vršnjaka. Počeo je da se druži sa starijima od sebe. Škola ga nije zanimala. Prestao je i da se bavi sportom.

- Svesna sam da je pravo pitanje to kako ja, majka, nisam ranije primetila - kaže Jelena. - Bio mi je, istina, sumnjiv, ali mislila sam, ima devojku, izlazi sa društvom, pokušala sam da razgovaram, da vidim muči li ga nešto. A on je dugo i vešto skrivao da se kocka. Mi, majke, nekada od straha i razočaranja, pred problemom zatvaramo oči. Bežimo...

Kada je "otkriven", počeo je da se pravda, obećavao da će prekinuti. Ali, tu naravno nije bio kraj, jer je nastavio sa lažima, krađom novca iz porodičnog fonda i smišljanjem načina kako da izbegne prigovaranje i osudu.

ŽRTVE Lekari nas uče da se "oči u oči" susretnemo s njihovim manipulacijama - kaže Jelena. - Zabluda je da su kockari natprosečno inteligentni. Karakteriše ih nedostatak empatije za bližnje. Vešti su u "izvlačenju" novca od žrtve, pa i nas roditelja, koji na njihovu priču nasedamo.

Nepoverenje, neizvesnost i međusobna optuživanja oslikavala su atmosferu porodičnog života. Jelena je, kaže, činila sve da sakrije sina od osude, pa i očeve kazne.

Često je mužu protivurečila, a između nje i sina stvorila se čvrsta patološka povezanost. I ona je postala zarobljenik ove bolesne situacije.

- Stručnjaci su nam objasnili da je kockanje bolest zavisnosti - kaže Jelena, kao da opominje. - Kockar ne može da stane sa tom navikom, čak ni kad gubi. Vuče ga želja za novim uspehom. Teže se prepozna od narkomana ili alkoholičara, ali i on je zavisan od adrenalina. Dok kocka hormon se luči u većim količinama i može da izazove zavisnost - kockar neprekidno juri za tim osećajem. Mom sinu dobitak je prestao da bude važan. Važna je samo igra...

Da bi nadoknadio gubitke, Nemanja je "jurio" pozajmice. Lagao je, varao, pozajmljivao.

- Kad su nam zelenaši u ponoć zakucali na vrata, shvatili smo da je vrag odneo šalu - govori. - Od stresa muž je doživeo infarkt. Prodali smo vikendicu, kola, trosoban stan menjali za jednosoban, vratili njegove dugove. Znamo da vraćanje dugova nije uvek i kraj kockanja, straha i pretnji. Zato smo zbunjeni, uplašeni, puni sumnji... Ali, odlučio je da se leči. Hoću da verujem da ćemo uspeti.