Kriza je oglasila fajront

 BEOGRADSKI ugostitelji ne znaju da li su prazne stolice u njihovim lokalima posledica finansijske krize ili promene stila života kod ljudi, ali izvesno je da kafane zjape gotovo prazne. Kako sami kažu, posao se prepolovio.
- Ma šta da vam kažem, kad gost jednu kafu plati karticom! Ni pazara, ni bakšiša - jada se osoblje poznate kafane "Mornar" u Dečanskoj ulici. - U onim vremenima inflacije i rata lokal je bio dupke pun, a danas - nikoga. I slamarice se ispraznile!
Prema statističkim podacima, prosečna srpska porodica izdvaja oko dva odsto svojih primanja za ovakav vid društvenog života, što iznosi oko 1.500 dinara mesečno. Cenovnici beogradskih restorana vam uglavnom ne dozvoljavaju da, makar i jednom mesečno, sa bližnjima odete na ručak u neki od njih.
- Ne treba ti statistika da bi to utvrdio, čim vidiš naša snuždena lica znaš da nema ni prometa ni napojnica - šaljivo objašnjava situaciju konobar restorana "Kolarac" u centru prestonice. - Porodični ručkovi su sve ređi, i kad dođu ne naručuje se predjelo već se odmah prelazi na glavno, a posle, i ako se odluče za flašu vina, to je uglavnom litarska boca - na buteljkama se paučina odavno uhvatila.
Kafane, mesta gde je nekad pulsirao društveni život, protkan politikom - danas su poluprazne. Poznavaoci kažu da ekonomska kriza nije uzrok tome, ona je samo ubrzala njihovo propadanje.
U teškim, kriznim vremenima za očekivati bi bilo da se ljudi zbijaju, postaju bliži i prisniji, a kafana kao mesto susreta i živog razgovora idealno je pribežište. Međutim, to nije slučaj. Kako kaže profesor Dragan Koković, sociolog kulture, stilovi života su se izrazito promenili, i to je glavni krivac zašto su kafane prazne.
- Nije sve zbog tranzicije i krize, kvalitet ljudskih odnosa se dosta promenio u odnosu na doba kada je kafana bila važan deo kulturnog života - objašnjava Koković. - Danas caruje narcistička kultura, čovek je okrenut samom sebi, zatvoren u svoju kulu od slonove kosti i nema potrebe da ide na mesto gde je živa reč glavni okvir koji okuplja ljude. Naravno da i niska primanja i neizvesna budućnost utiču na to da kafedžije imaju sve manje gostiju. Porodica sa prosečnim mesečnim dohotkom teško će se odlučiti na ručak u restoranu, što je nekada bila uobičajeno.

UŽICE
KOD KUĆE JEFTINIJE

NEKOLIKO užičkih ugostitelja, vlasnika najpoznatijih restorana u gradu i okolini, posvedočili su da je ekonomska kriza stigla do građana najvećeg grada zapadne Srbije.
Porodice se sve ređe pojavljuju na ručkovima i večerama, obrok kod kuće je najjeftiniji...
Sve su obazriviji i poslovni partneri koji tradicionalno u prestižnim restoranima organizuju sastanke, uz dobar zalogaj. Sve je češća pojava da oni pre ručka od vlasnika zahtevaju da sa menija privremeno "skine" najskuplja jela i najtraženija vina kako bi troškovi bili manji.
Kriza se najmanje oseća u "razrađenim" turističkim centrima poput Zlatibora ili sela Mačkat. Gosti ne zaobilaze hvaljene restorane koji nude užičke specijalitete, kada su već u mogućnosti da izdvoje novac za odmor i provod u ovim mestima. N. J.

VRANJE
PRE VLADA NEGO KAFANA

U VRANjSKIM kafanama ekonomska kriza se ne oseća.
- Kafana je neuništiva institucija. Pre će da padne vlada nego što će kafana da se zatvori. Jedino se više pije na recku, što znači da su i dugovi veći - priča jedan od poznavalaca.
U restoranu "Boemi", jednom od najuglednijih u gradu, međutim, tvrde da se kriza i te kako oseća.
- Promet se smanjio, otprilike za trećinu, veresija nam je veća nego ranije. Oni koji plaćaju rade to uglavnom u gotovini, retko ko poseže za čekom ili karticom. Takođe, mnogo je više onih koji koriste reprezentaciju negoli običnih gostiju - kaže jedan od konobara u ovoj kafani.
U Vranju, inače, ima više od stotinu kafana. S. V.

ŠABAC
GOSTIJU VIŠE NEGO IKAD
Za šabačke ugostitelje nema krize, a pad kursa domaće valute i poskupljenja, kažu oni, nisu rasterali goste. Naprotiv, čini se da ih je više nego ikad. Kafići su konstantno puni, a, kada je nedavno lepo vreme izmamilo šetače, prve letnje bašte u Gospodar Jevremovoj ulici bile su popunjene do poslednje stolice.
Isto je i kod trošenja na hranu - i iz privatnog i iz državnog džepa. Pojedine kafane gotovo da su rezervisane za goste iz javnog i političkog života, a za njima ne zaostaju ni obični građani.
A. D.

VALJEVO
KRIZA JOŠ VAN ŠANKA
Globalna ekonomska kriza još se nije "spustila" u valjevske kafane i kafiće. U ugostiteljskim objektima promet je, za sada, uobičajen.
Broj gostiju je na gotovo istom nivou kao i ranije. Ne smanjuje se ni broj ručkova u restoranima za gotov novac, iz svog džepa, kao ni oni koji se plaćaju na potpis, na reprezentaciju preduzeća.
- Naš narod se teško odriče zadovoljstava koje pričinjava odlazak u kafanu ili kafić. To, kad se sve sabere, i nije neki izdatak - procenjuje jedan valjevski kafedžija. - U pitanju su skromni ručkovi i cehovi. U kafićima mladi često provedu čitavo veče uz jedno ili dva pića. B. P.

ČAČAK
VEĆINOM DRASTIČAN PAD
ČaČanski ugostitelji žale se kako im je promet u poslednjih tri meseca drastično opao, neki čak kažu i do 50 odsto. Ipak, čuvene gradske kafane i dalje imaju stalnu klijentelu, koja standardnio dobro troši i ostavlja pristojan bakšiš konobarima.
- Ne znam da li je to zbog krize pa ljudi nemaju novca, ali znam da su pazari opali kod većine ugostitelja. S druge strane, kolege u pojedinim kafanama kažu da nikad više posla nisu imali, možda zato što ljudi u kafani traže utehu za ovo teško vreme - rekao nam je jedan kafandžija koji je želeo da ostane anoniman.
U čačanskim kafanama cehovi se, uglavnom, plaćaju kešom. V. I.

SMEDEREVO
Pazari prepolovljeni
"Kafanska kriza" u Smederevu počela je još za doček Nove godine, kada je većina restorana u najluđoju noći prodala tek oko 30 odsto aranžmana. Mnogi su morali da otkažu proslavu zbog prodatih svega nekoliko karata.
Posle praznika promet u restoranima drastično je opao.
- Pazari su prepolovljeni. Vikend je jači, ali radnim danima ne možemo ni troškove da islatimo. Cehovi su po nekoliko stotina dinara. Plaća se gotovinom. Ručavanje o trošku firme nije iskorenjeno, ali je sve ređe, jer su i tamo stegli kaiš - kažu smederevski ugostitelji.

NOVI SAD
NIGDE BEZ KARTICE
Finansijsku krizu počinju da osećaju i brojni restorani u Novom Sadu, ali broj gostiju još uvek nije znatnije opao. Ipak, glavno sredstvo plaćanja su kartice, čak i kada računi nisu visoki.
U najlepšem i najpoznatijem srpskom nacionalnom restoranu "Žal za mladost", broj gostiju je za deset odsto manji nego prošle godine u ovo vreme, ali predstavnici novosadskih firmi i dalje ovde vrlo rado dovode svoje goste.
- Primećujemo da naše firme dovode sve više stranaca kako bi se upoznali sa srpskom kuhinjom - objašnjava Borko Pekez, menadžer restorana "Žal za mladost".
S druge strane, smanjen broj reprezentacija i organizovanih prijema primećuju zaposleni u restoranu "Terasa" na Petrovaradinskoj tvrđavi, iz kojeg se pruža prelep pogled na Dunav i Novi Sad.
- Iako su zimski meseci uvek slabiji, broj gostiju ne opada, ima čak i više posla nego prošle godine, ali firme mnogo ređe dolaze - ističe Saša Kolar, menadžer restorana "Terasa". - Računi se uglavnom plaćaju karticama, ali i gotovinom i virmanima, sa kojim smo posebno obazrivi.
Mnogi Novosađani su ove zime morali da se odreknu zimovanja i velikih kupovina, ali još uvek sebi mogu da priušte ručak ili večeru u omiljenom restoranu. J.L.

KRALjEVO
KAFA I "KRATKO" PIĆE

Kriza je pogodila i kraljevačke ugostitelje i kafedžije. Iako su kafane u centru grada pune i tokom prepodneva, gotovo sav promet svodi se na kafu i po jedno-dva "kraća" pića.
Čak i u uglednijim kafanama, u koje su Kraljevčani lane rado odlazili na porodične ručkove i večere, više je praznih nego punih stolova. Da nema poslovnih rukova, koji se uglavnom plaćaju preko računa ili platnim karticama, mnoge kafedžije mogle bi da stave katanac na svoje kuhinje.

OTUĐENI
KAFIĆI, za razliku od kafana, kao da ne osećaju posledice krize. Uglavnom su puni, ali, kako kaže profesor Koković, u njima niko ne razgovara, i to im je glavno obeležje. Glasna muzika jednostavno ne dozvoljava bilo kakvu priču među posetiocima, te svi mazohistički uživaju u otuđenosti i samodovoljnosti.
G.Ć.

TeŠki dani za najpoznatijeg niškog ugostitelja Kokana Mandića Amerikanca, vlasnika nadaleko poznatog restorana
EJ KAFANO, TUGO!
NEMA veće tuge za ugostitelja od praznih stolova i pesme orkestra koju nema ko da sluša.
To je, nažalost, sve češća slika u mnogim niškim restoranima, pa i u onom najpoznatijem - "Amerikancu", koji važi za pravi gradski brend.
- Zaista ne znam šta da radim - u čudu se pita Nikola Kokan Mandić, vlasnik ovog restorana koji su godinama unazad posećivali najpoznatiji umetnici, glumci, sportisti, političari iz celog sveta. - Razmišljam da promenim radno vreme, da radim samo vikendom, ali znam da bi to bilo katastrofalno.
Biti gost u "Amerikancu" odavno je postalo pitanje prestiža. Nastala na temeljima porodične tradicije započete još 1925. godine, kada se deda sadašnjeg vlasnika Nikola Mandić vratio iz Amerike, pa onda krenuo u ugostiteljski biznis iako je izučio ortopedske škole, ova kafana na brdu Kovanluk pročula se po odličnom jelu i piću, ali i izuzetno korektnom odnosu prema gostima.
Mandići su svoj uspeh gradili na tri temelja. Prvi: gost je gazda i čim uđe u kafanu mora to da oseti, a kad izlazi ne sme reći da mu bilo koja želja nije ispunjena. Drugi: u kafani "Amerikanac" mora da se nudi ono što ima i kod drugih, da bude najbolje, ali da ima i jela i pića kakvih nigde nema. I treće: Mandićima je kafana život, ugostiteljstvo posao od kojeg se živi i za koji se živi.
- Sunovrat je počeo 2007. godine velikom epidemijom žutice u gradu, a pojačao se sadašnjom ekonomskom krizom - objašnjava Kokan Amerikanac. - Prošlog oktobra imali smo ponovo žuticu. Tada je objavljeno da je u jednom restoranu došlo do zaraze žuticom, a nije rečeno u kom. I to je ispraznilo kafane.
Teška ekonomska kriza, koja se posebno odrazila na siromašni jug Srbije, dodatno je smanjila posetu kafanama.
- Zbog mesta na kome se nalazimo, bliža periferija grada, naši su gosti uglavnom bili poslovni ljudi - objašnjava Mandić. - Prošle godine imali smo čak 1.028 poslovnih ručkova, a za mesec i po dana 2009. svega 40. Ako ovome dodam i da novokomponovani biznismeni svoje račune od svega tri-četiri hiljade dinara plaćaju neredovno, sa mesec i više zakašnjenja, onda je jasno u kakvoj se situaciji nalazim.
Uz porodicu vlasnika Kokana Mandića, od restorana "Amerikanac" živi još 12 ljudi.
- Teško mi pada da se bilo koga odreknem, ali situacija je sve gora - objašnjava Mandić. - Kažu, od aprila kriza će biti još žešća. Ne verujem. Zar može biti gore?

ZLATNO DOBA
RESTORAN "Amerikanac" svoje zlatno doba proživeo je u periodu od 1986. do 1990. godine.
- Tih godina Niš je imao direktnu avionsku liniju sa Ljubljanom, pa nije bilo retko da gosti iz Slovenije dolete na ručak u Niš - objašnjava Mandić. - Radnički je harao Evropom. Niš je imao mnogobrojne goste na Filmskim susretima i Horskim svečanostima. Ostalo je svima u pamćenju da su "TV novosti" kod nas priređivale najlepše svetkovine u čast nagrada koje su se dodeljivale najpopularnijem glumačkom paru godine...

"DOKTORAT" U DUVANSKOJ
NIKOLA Mandić s ponosom ističe da je "doktorirao" oktobra prošle godine u Duvanskoj industriji Niš.
- Filip Moris, vlasnik Fabrike duvana, obeležavao je petu godišnjicu svog prisustva u gradu i na slavlje je pozvao oko 2.500 gostiju, a mi smo za tu priliku ispekli 12.500 ćevapa i 1.200 kilograma prasećeg i jagnjećeg pečenja - kaže Mandić. - Dva dana i dve noći pravili smo ćevape i pekli meso, i svi su bili prezadovoljni uslugom i higijenom. Bio je to naš "doktorat" za Ginisa.