Samo još sila može da održi rezultate i posledicu razotkrivene presne laži koja je bila povod za bombardovanje srpskog naroda.

Danas je skoro svima u svetu jasno da je takozvani masakr u Račku bila predstava koja je poslužila da se donese odluka o bombardovanju Srbije s krajnjim ciljem da Kosovo dobije nezavisnost. „Zvanične“ verzije drže se uglavnom još samo oni koji su tom činu „kumovali“. Pre svih kosovski Albanci. Osokoljeni dosadašnjim žmurenjem i tolerisanjem mnogih zala prema Srbima od strane njihovih zapadnih patrona, prištinske vlasti su potegle za novim, ovaj put „zakonskim“ zlom.

Bivši ministar uprave i lokalne samouprave u kosovskoj vladi Ivan Todosijević osuđen je nepravosnažno na dve godine zatvora zato što je za zločin u Račku rekao je da je – izmišljen. Razloge za to prištinski sud je našao u njegovom navodnom „podsticanju na nacionalnu, rasnu, versku mržnju, nemir ili netoleranciju“. Todosijević je u aprilu, tokom ceremonije u Zvečanu kojom je obeleženo 20 godina od NATO bombardovanja, izjavio da je „povod za agresiju bila takozvana humanitarna katastrofa na prostoru Kosova i Metohije, izmišljeni Račak“. „Na Kosovu je bio sukob Albanaca kao naroda i Srbije kao države – a ne Albanaca i Srba“, rekao je Todosijević tada, da bi ga kosovski premijer Ramuš Haradinaj odmah smenio zbog „govora mržnje i vređanja žrtava Račka“. Pokrenuta je istraga i on je prvostepenom presudom osuđen.

Pročitajte još - Đurić: Račak je laž, Vučić brani istinu

Usledila je burna reakcija srpskih zvaničnika, a naročito zapažen je bio komentar predsednika Srbije Aleksandra Vučića, za koga je presuda Todosijeviću zastrašujuća: „Svi članovi Srpske liste ponoviće, ja ponavljam sada, fabrikovanje zločina u Račku gde je sve je falsifikovao onaj belosvetski prevarant, lopuža i hohštapler Voker, to ću da ponavljam svaki dan. Hoću da vidim da li mogu sve da nas osude i hoće li da izbrišu istinu“, rekao je Vučić.

Predsednik Srpske liste Goran Rakić izjavio je da će nepravosnažna presuda Ivanu Todosijeviću biti upamćena kao crno slovo pravosuđa na prostoru Kosova. „Napustićemo sve institucije na lokalnom i centralnom nivou ukoliko se potvrdi prvostepena presuda Ivanu Todosijeviću kojeg su kosovske vlasti osudile za verbalni delikt. Ovu presudu smatramo presudom slobodi govora čitavog srpskog naroda, ali i pokazateljem da nas u tim institucijama ne vide kao partnere već očito žele da nastave sa pritiscima na srpski narod.“

NEGOVANjE GENOCIDNOG MENTALITETA

Odmah je usledila i kontrareakcija političara u Prištini, a naročito oštro na izjavu Vučića da je zastrašujuće to što je Todosijević osuđen na dve godine zatvora. Predsednik privremenih institucija u Prištini Hašim Tači je na svom nalogu na tviteru napisao da zvaničnici iz Srbije „negiraju jedan od najgorih zločina nad civilima koji se dogodio u Evropi“, a koji je, kako tvrdi, „potvrdio Haški tribunal“ (?). Odlazeći kosovski premijer Ramuš Haradinaj napisao je na tviteru da je „masakr u Račku 1999. godine zaprepastio svet“. On smatra da Vučićevo negiranje pokazuje da Srbija, kako kaže, „čuva Miloševićev genocidni mentalitet“. Ministar spoljnih poslova u odlazećoj vladi u Prištini Bedžet Pacoli je takođe tvitovao da osuđuje politiku negiranja ratnih zločina od Srbije i predsednika Vučića… Čak je i albanski premijer Edi Rama poslao preko tvitera poruku predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću s pitanjem kako je moguće da se u današnje vreme negira dokumentovani ratni zločin, aludirajući na navodni masakr nad albanskim civilima u kosovskom selu Račku, 1999. godine. Vrhunac je bio podnošenje krivične prijave protiv predsednika Srbije Vučića u Prištini pred Specijalnim tužilaštvom Kosova zbog negiranja zločina i masakra u Račku.

Ako se sve ovo od Prištine i očekivalo, posebnu pažnju zavređuju reakcije zapadnih i evropskih zvaničnika. Ambasada SAD na Kosovu saopštila je da su zapaljiva retorika i istorijski revizionizam u vezi s događajima iz 1999. godine neprihvatljivi, ali i da se ne može neko goniti zbog političke orijentacije ili pripadnosti određenoj zajednici. Ambasada SAD na Kosovu upozorava da je protiv selektivnog procesuiranja zbog govora na osnovu političke orijentacije ili zajednice. „Sloboda govora već je dugo osnova demokratije. Događaji ove nedelje predstavljaju još jedan podsetnik koliko je važno za Kosovo i Srbiju da se vrate za pregovarački sto i ponovo usmere svoju energiju za budućnost normalizacijom odnosa“, navedeno je u saopštenju.
Iz EU su pak poručili da nema prostora za negiranje zločina koji su se desili u Račku na Kosovu 1999, i da su takvi stavovi u suprotnosti s projektom za integraciju Zapadnog Balkana u EU, preneo je „Kosev“. Povodom izricanja dvogodišnje zatvorske kazne Ivanu Todosijeviću iz Srpske liste koji je Račak okarakterisao kao „izmišljen“, iz EU su poručili da je na sudovima da utvrde „da li su određene izjave krivična dela“.

OPOVRGAVANjE „DUBLjIH ZAKLjUČAKA“

Ako se vratimo slučaju Račak, Todosijević nije prvi koji je o tom događaju izgovorio ono što ne prija ušima kosovskih Albanaca. Slučaj Račak je francuski novinar Žan-Luj Tramble, reporter časopisa „Figaro“, okarakterisao kao najveći „fejk njuz“ s kraja 20. veka. Dokumentarni film autora Slavena Kranjca „Račak – laži i istine“ temeljno objašnjava sled događaja i osporava prištinsko-vokerovsku verziju. Džared Izrael, američki intelektualac iz Bostona, smatra da je, pored verifikatora Vilijema Vokera, ogromnu ulogu da se opravda sramno bombardovanje suverene zemlje odigrao „Hjuman rajts voč“, propagandna mašinerija koja se predstavlja kao najveća svetska humanitarna organizacija. Njihov izveštaj od 29. januara 1999. bio je pokriće za odluku o opravdanosti kriminalnog napada koji je usledio 24. marta te godine. Zločin je negirala i bivša finska političarka Pirko Turpijenen, penzionisani italijanski NATO general, kao vojni diplomata Bjađo di Gracija, ali i mnogi drugi.

Posebnu vrednost ima izjava Helene Rante, žene koja je radila kao forenzičar na slučaju Račak, koji je Vilijem Voker, tada šef OEBS-a, plasirao u svet kao srpski masakr nad albanskim civilima. U svojoj biografiji, objavljenoj prošle godine, Helene Rante piše da je izveštaj o događajima u Račku pisala pod pritiskom Vokera, tadašnjeg šefa misije OEBS-a na Kosovu. Ona navodi da je bilo pritisaka i od Ministarstva spoljnih poslova Finske, jer su joj, kako tvrdi, trojica civilnih službenika putem mejlova, koje još čuva, tražili „dublje zaključke“.

Pročitajte još - Srpska lista: Ukoliko presuda Todosijeviću postane pravosnažna, Srbi da napuste sve institucije

Kako piše u knjizi finske forenzičarke, Voker je prelomio drvenu olovku napola i gađao njenim delovima Ranteovu, jer nije bio zadovoljan njenim navodima u kojima nije koristila „dovoljno ubedljiv jezik“ kada je reč o srpskim zločinima. Godinu dana pre izlaska knjige ruskim autorima dokumentarnog filma „Kraj – osuđeni na progonstvo“ Jevgeniju Baranovu i Aleksandru Zamislovu ispričala je da je „Voker bio užasnut rezultatima istrage“. „Bila sam zbunjena i nisam bila spremna da mu odgovorim. Ta tela su pripadala teroristima, srpskim vojnicima i stanovnicima sela. Ovaj izveštaj koji vam sada pokazujem nikada nije objavljen, a njegov sadržaj malo ko zna. Sada sam spremna da javno govorim o rezultatima istrage“, kazala je Ranteova u tom filmu, pokazujući originalni izveštaj pred kamerom.

I finski novinar Ari Rusila, ekspert za Balkan, navodi u autorskom članku povodom knjige Helene Rante da se ona tokom istrage usredsredila na forenzičko istraživanje, ne zauzimajući stav u korist jednih ili drugih, i da je pokušala da se ogradi od političkog uticaja, ali da je od početka radila pod pritiskom. Prema rečima ovog novinara, postoji rašireno mišljenje da je Vokerova uloga u Račku bila da pomogne Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK) u kreiranju masakra koji bi bio pripisan srpskim snagama, te da se na taj način pronađe izgovor za vojnu intervenciju. OVK je sakupila svoje poginule posle borbe, obukla ih u civilnu odeću, a zatim pozvala posmatrače, tvrdi Ari Rusila.

Znači li to da su i oni, kao i Todosijević, odgovorni pred kosovskim pravosuđem za „podsticanje na nacionalnu, rasnu, versku ili etničku mržnju, podele ili netrpeljivost“, za šta je osuđen srpski političar?
Ako se vratimo 20 godina unazad, jasno se uočava matrica i sled događaja koji su kulminirali NATO agresijom i bombardovanjem. Slučaj Račak isfabrikovan je u vreme kada su pregovori u Rambujeu zapali u krizu, jer vlasti u Beogradu nisu pristale na zavođenje jedne vrste protektorata zapadne vojne alijanse nad celom zemljom. Cilj je bio da se obezbedi razumevanje svetske javnosti, a još neodlučne zapadne vlade pridobiju za agresiju na Jugoslaviju, koja je počela 24. marta bez odluke Saveta bezbednosti UN. Ili, kako je to svojevremeno naglašavao Vinston Čerčil, da „velike sile imaju tu privilegiju da mogu da rade ono što je protivzakonito i protiv međunarodnog prava“.
„Moramo se prisetiti šta se ovog januara desilo u selu Račak, gde su nevini ljudi, žene i deca odvedeni iz svojih domova u jedan jarak, naterani da kleknu na kolena u blato i streljani – ne zbog nečeg što su uradili već zbog toga ko su“, rekao je predsednik SAD Bil Klinton 19. marta 1999. godine, pet dana pre nego što je počelo NATO bombardovanje bivše SRJ. Dva meseca ranije, u drugoj polovini januara 1999, „Vašington post“ je objavio članak svog novinara Džefrija Smita, koji se pozvao na obaveštajne izvore u Americi, tvrdeći da postoje snimci telefonskih razgovora Nikole Šainovića koji naređuje Sretenu Lukiću da se prikrije masakr civila.

Pročitajte još - Da li EU podržava progon Todosijevića?

U maju iste godine, dok je bombardovanje još trajalo, Haški tribunal je podigao optužnicu protiv Slobodana Miloševića, u kojoj je između ostalog pisalo: „Na dan ili oko 15. januara 1999. godine, u ranim jutarnjim satima, selo Račak (opština Štimlje) napale su snage SRJ i Srbije. Posle granatiranja, snage SRJ i Srbije ušle su u selo tokom jutra i počele su pretres kuća. Seljaci, koji su pokušali da pobegnu od snaga SRJ i Srbije, ubijani su po celom selu. Grupa od 25 muškaraca pokušala je da se skloni u jednoj zgradi, ali su ih snage SRJ i Srbije otkrile. Pretučeni su i odvedeni na obližnje brdo, gde su ubijeni. Ukupno su snage SRJ i Srbije ubile oko 45 kosovskih Albanaca u Račku i oko njega.“ U aneksu optužnice navedena su imena žrtava, među kojim su jedna žena i jedan četrnaestogodišnji dečak.
Posle iznošenja dokaza Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom da su u Račku vođene borbe protiv albanskih terorista i da su poginuli bili pripadnici ilegalne OVK (Milošević je uspeo da dokaže da se čak 30 imena sa spiska žrtava iz Račka nalazilo na listama pripadnika ilegalne OVK) ovaj slučaj je izbrisan iz optužbe protiv generala Nebojše Pavkovića, Vladimira Lazarevića i ostalih.
Tri ekipe forenzičara – jugoslovenska, beloruska i finska – utvrdile su da su na telima poginulih u selu Račak pronađene samo rane iz vatrenog oružja, i to iz daljine.
Goran Radosavljević Guri, koji je vodio operaciju u Račku, u svakoj prilici je govorio da je akcija u Račku „perfektno izvedena“. On je za nju dobio zlatnu medalju NATO-a, a u prilog tome, kako kaže Guri, govori i činjenica da se u udžbenicima NATO-a za specijalne operacije ta akcija srpske policije proučava kao jedan od primera kako treba reagovati protiv terorista.

Istina o Račku ostala je skrivena od svetske javnosti pre svega zato što kompletan izveštaj ekspertskog tima Evropske unije, dostavljen njenom tadašnjem predsedništvu u Bonu, nikada nije javno objavljen. Zato ne treba da čudi današnje ponašanje evropskih zvaničnika i njihova dalja podrška „zvaničnoj“ verziji o Račku, odnosno verziji koju je napravio Vilijem Voker, poznat i kao krvnik iz Salvadora, gde je radio isto što i na KiM.

(Izvor: Pečat/ Slobodan Ikonić)