Nega, pomoć i društvo: Penzionerski klubovi bitni su za lepšu i lakšu starost

Tokom vanrednog stanja i pandemije virusa korona, vrata dnevnih boravaka za stare bila su zatvorena. Osim toga, izolovani u svojim domovima bili su i svi ljudi stariji od 65 godina.

- Nametnuta ograničenja penzionerima su teško pala. Veliki broj njih vodi stvaran život u ovakvim klubovima, koji su im veoma važni za kvalitet života. Vremena su se promenila, uloga baka i deka nije samo čuvanje unučadi, jer imaju pravo i na svoj lični život - objašnjava psiholog Spomena Milačić.

Prema rečima naše sagovornice, opštine Stari grad i Novi Beograd su dosta dobro pokrivene mrežama penzionerskih klubova, kao i svi ostali delovi prestonice. To nije slučajno i nije zanemarljiva činjenica. Ove ustanove, kaže, postoje iz davnih vremena koja mi i ne pamtimo.

- Migracije koje se vekovima dešavaju pogađaju naše najstarije, deca im odlaze. Potomci trećine najstarijih koje poznajem su negde po svetu, a viđanje preko "Skajpa" za njih nije život. Mogu da vode taj virtuelni način življenja, ali im je, osim takvog, neophodan i stvarni, upravo onaj koji ostvaruju u klubovima za stare. Tamo stiču poznanstva, idu na izlete, a dolazi čak i do sklapanja brakova. Te ustanove su njima sve - nastavlja Spomena.

Korisnicima dnevnih boravaka na raspolaganju su i novine koje ove ustanove dobijaju. To je njihov glavni izvor informacija, kaže sagovornica, da uvek budu u toku. U klubovima postoji ritam za svakog čoveka. Prilagođeni su ranoraniocima, onima koji dolaze na popodnevno druženje, ali, kaže, i onima koji dolaze samo na kafu ili ručak.

- Važno je da im ovakva ustanova bude u kraju, da uvek imaju gde da odu. Iscrpljeni su od izolacije, to je protiv svakog zdravlja. Bitno je da im se dnevni boravci ne ukidaju, a ako već treba da se "štedi", nek ukinu mogućnost obroka u tim mestima, ali nikako događaje, večernja ili dnevna druženja - preporučuje ona.

Foto N. Skenderija

S druge strane, predsednik Sindikata udruženja penzionera Srbije Miša Radović kaže da su dnevni klubovi svakako socijalno potrebni, odnosno neophodni, ali da se njegova organizacija fokusira na sistemske stvari.

- Podržavam te ustanove, tu se ljudi druže i zabavljaju, naravno da treba da postoje, veoma je bitna socijalna i psihološka dimenzija života koja se tu ostvaruje - priča Miša. - Ipak, mi se bavimo statusom penzionera. Borimo se da im se vrati iznos penzija koji su zaslužili, da se usvoje zakoni koji bi ih konačno "ostavili na miru".

Država deli razne vaučere, kaže, na koje najstariji imaju potpuno pravo. Ali treba obezbediti uslove prvenstveno za život, pa onda i one druge. Da penzioneri budu na poziciji da mogu sami da biraju gde će na odmor, na lečenje, a i na druženje.

- Našli smo se na marginama događaja ove celokupne situacije s pandemijom virusa korona. Bili smo zatvoreni 65 dana, kažu, štitili nas, a mi se sad oporavljamo od te zaštite - pomalo razočarano govori Miša. - Smatram da nisu morali sve mere odjednom da povuku, "pustili" su nas sada, kada je virus ponovo rizičan, a uglavnom svi penzioneri boluju od šećera, problema sa krvnim sudovima ili od srčanih tegoba. Trenutno smo prepušteni sami sebi, a doskoro nam je upravo to falilo - da sami o sebi brinemo.

IZOLACIJA NAJTEŽA NAJSTARIJIMA

PSIHOTERAPEUTI su saglasni u tome da je izolacija u vreme virusa korona najteža upravo penzionerima, što je po nekim merilima potpuno normalno. Oni se osećaju donekle sputano, a posebno oni koji imaju probleme s kostima, mišićno-koštanim oboljenjima, i kojima je kao terapija savetovana šetnja, odnosno fizička aktivnost.