Akademik koji je sokolio Srbe: Kosovo je bilo važna prelomnica zbog koje se Ćosić definitivno rastao sa idealima sopstvene mladosti

ŠIROKI tematski krug pitanja vezanih za Kosovo, njegovu prošlost, sadašnjost i budućnost, posle Četrnaeste sednice CK SK Srbije, 9. maja 1968. godine, gotovo se sudbinski prepliće sa životom Dobrice Ćosića. U tom procesu moguće je uočiti više faza. Neposredno po okončanju demonstracija na Kosovu i Metohiji, 23. decembra 1968, zapisuje: "U dašnjim razvojnim tokovima nema drugog ishoda i rešenja osim razgraničenja, davanja mogućnosti samoopredeljenja Šiptarima, prekomponovanjem jugoslovenskog prostora i stvaranjem homogenih nacionalnih država na Balkanu. Jer po svemu, u ovoj "titovini" konačno je izgubljena i razorena mogućnost stvaranja internacionalističke, demokratske, savremene zajednice ljudi i naroda." Tako je te 1968. godine, na važnoj ličnoj, političkoj i istorijskoj prelomnici, izrečen, mada ne i definitivno formiran, Ćosićev stav o podeli Kosova i Metohije.

U narednoj deceniji, budući izopšten iz javnosti, pisac se nije često oglašavao. Njegova potraga za "istinom" o prirodi jugoslovenskog socijalizma, kako je sam pisao, bila je inicirana i određena prirodom "laži" koje su dominirale u javnom i političkom životu. U pitanju su godine u kojima je pisac, kako pripoveda, nastojao da "tumači epohu, a ne plenume", da služi "slobodi i dobru", a ne "dnevnim političkim potrebama". Bilo je to vreme u kome je održavao kontakte sa Srbima sa Kosova i Metohije, pisao i potpisivao peticije, pribirao podatke, iskazivao bunt protiv birokratizma i vladajuće ideologije, oblikovao i usmeravao jedan opozicioni pokret, o istini o stanju na Kosovu i Metohiju obaveštavao inostranu javnost...

TEMI Kosovo Ćosić se ponovo vratio početkom osamdesetih godina HH veka. Povod su bile demonstracije Albanaca iz 1981. godine, o kojima je vlast predugo ćutala. Istupe Albanaca je tumačio kao nagoveštaj raspada "Titove Jugoslavije" i gotovo proročki isticao da će taj "raspad" dugo trajati. Obračun vlasti sa demonstrantima tumačio je kao pokušaj lažnog "prevazilaženja" vlastite naopake politike i "straha" za sopstvenu vlast. Bio je ubeđen da se albanski pokret, posle 1981. godine, više neće moći držati u nekom vidu "socijalističke legitimnosti", da će preći u ilegalu i posegnuti za militantnim metodama borbe. Predviđao je da će Jugoslavija, ophrvana nejedinstvom, i Srbija, opterećena decenijskim hipotekama, iz sukoba sa Albancima izaći kao gubitnici. Sagledavajući postojeće procese, bio je ubeđen da će za deceniju-dve Kosovo postati "albanska zemlja". Zato i tada zapisuje: "Ako nismo spremni da ponovo oslobađamo Kosovo, a nismo spremni, treba ga podeliti sa Albancima. Uzeti srpske krajeve i manastire, a Albancima prepustiti ono što je albansko. Inače, ući ćemo u permanentni rat sa Albancima koji ne možemo dobiti." Te 1981. godine, trinaest godina pošto ga je prvi put izrekao, Ćosićev stav o podeli Kosova je definitivno uobličen. Argumentacija koja ga je dodatno utemeljila pribirana je i u narednim godinama, tragičnim i za Srbe i za Kosovo i Metohiju (prepoznatljive etape u tom procesu su: "slučaj Martinović", ubistvo u paraćinskoj kasarni, mnogobrojni zločini i silovanja, proglašenje kačaničkog ustava, albanska internacionalizacija "kosovskog pitanja"...). U tom vremenu Ćosić je istupao kao intelektualac koji traga za istinom, zalaže se za zaštitu slobode misli i izražavanja, nastoji da probudi svest srpskog naroda, zagovara temeljne društvene i političke promene, protestuje protiv političkog licemerja albankih političara, nastoji da srpsko pitanje bude na Zapadu shvaćeno a u zemlji rešavano kao "demokratsko pitanje", pokušava da pronikne u "albansku politiku" koja, odbacujući da koristi postojeća ljudska prava u Srbiji (pre svega pravo na rad, školovanje, zdravstvenu zaštitu....) i kriminalizujući albansko društvo, fanatično i represivno prema sopstvenom narodu i pod stranim mentorstvom, izgrađuje albansku paralelnu (kvazi)državu i na Kosovu i Metohiji.

O PUTU u Vašington (aprila 1990) i "saslušanju" o Kosovu u Kongresu SAD, Ćosić će ostaviti sledeći trag: "Ne smem ni da zapišem ono što mislim da će se dogoditi. Neću da budem hroničar i trećeg rata." To je trenutak u kome shvata da je "istina nemoćna" u sudaru sa namerama velikih zapadnih sila, pobednica u Hladnom ratu, da realizuju svoje interese na prostoru Jugoslavije, Srbije i Kosova. Uporedo sa tim, kritički je gledao i besperspektivnim smatrao Miloševićevu politiku na Kosovu i Metohiji, zasnovanu na "sili i korupciji" i oslonjenu na "najlošije ljude". Posle donošenja tzv. Kačaničkog ustava (septembra 1990), u dnevničkim beleškama je zapisao: "Rat je neizbežan." Od tog trenutka, celim svojim političkim, a neko vreme i državničkim angažmanom (susreti sa diplomatama i političarima poput Vorena Cimermana, lorda Karingtona, lorda Ovena, Sajrusa Vensa, Ibrahima Rugove, Ričarda Holbruka, Zorana Đinđića...), Ćosić je iznosio svoje poglede o podeli Kosova i Metohije. Smatrao je da je to jedan od načina da Albanci budu sprečeni da isprovociraju agresiju NATO-a. Još 1993. godine je smatrao da će osnov provokacije biti izmišljena "humanitarna katastrofa" i "nasilno iseljenje" Albanaca sa Kosova i Metohije i da će "kosovsko pitanje" biti rešavano na "štetu Srba". Njegove najcrnje slutnje obistinile su se šest godina kasnije (povod za NATO intervenciju iz 1999). Ćosić je, suštinski, naslućivao da će nakon nacionalnog poraza "Srbija istupiti iz istorije". O njegovim osnovnim ubeđenjima kako rešiti pitanje Kosova i Metohije svedočio je i programski dokument iz poznih devedesetih "Predlog za životnu koegzistenciju albanskog i srpskog naroda". Ćosić se do kraja života nije odricao stava da posle svega treba kritički preispitati sebe, sopstvene greške, krivice i zločine, propuštene šanse i poraze, i da na tom promišljenom iskustvu i sagledanoj istini treba pažljivo odmeriti putokaze koji vode budućnosti.

NA temi Kosova i Metohije Ćosić je preispitivao i sebe - svoja najčvršća ubeđenja, odgovore koje je smatrao najpouzdanijim, smisao društvenog angažmana... Sa pažnjom je, u periodu dugom više decenija, pratio vesti koje su se ticale Kosova i Metohije i stizale sa tog prostora. Kritičko sagledavanje mnoštva podataka vodilo ga je, počev od ranih šezdesetih, utemeljivanju stava da pokrajinski organi svesno "zamagljuju" objektivnu sliku o događajima i decenijama sabotiraju svako nastojanje da se postojeće stanje objektivno sagleda, a postojeći problemi počnu da rešavaju. Smatrao je nedopustivim da srpski i jugoslovenski funkcioneri iskazuju nezainteresovanost, neshvatljivo neznanje, frapantnu neobaveštenost kada je u pitanju stvarnost života na Kosovu i Metohiji. Ignorisanje događaja i pojava koje se dešavaju na tom prostoru neminovno je, po njegovom mišljenju, vodilo neshvatanju procesa dugog trajanja koji su davali smisao tim istim događajima i pojavama i suštinski određivali sudbinu prostora i stanovništva koje na njemu živi (zlokobna kriza ispunjena svakodnevnim sukobima između Srba i Albanaca; narastanje osećaja ugroženosti kod srpskog i crnogorskog stanovništva; pritisci koji podstiču i ubrzavaju iseljavanje pretvarajući ga u egzodus; potiskivanje Srba sa radnih mesta i rukovodećih funkcija; uskraćivanje poverenja stručnjacima iz redova tog naroda i davanje prednosti kadrovima iz Albanije; neravnopravnost pred sudovima i odsustvo ustavom i zakonima garantovanih prava; izloženost svakodnevnoj represiji organa vlasti i nepostojanje sigurnosti; kontinuirani proces izrastanja Pokrajine u Republiku i izdvajanja Kosova i Metohije iz okvira Srbije i Jugoslavije; indukovanje separatizma i iredentizma; formiranje terorističkih organizacija i vojnih formacija; delatnost antisrpske i antijugoslovenske emigracije; infiltriranje velikih sila i susednih država na prostor Kosova i Metohije; oružana pobuna i drugo). Posvećenost temi Kosova i Metohije omogućila je Đosiću da "izoštri" svoje stavove o prirodi titoizma, bolje razume političke "lukove" koji određuju funkcionisanje i sudbinu jugoslovenske države, kritički vrednuje procese dekomponovanja Balkana, analizira interese i prisustvo velikih sila na tom prostoru.

"NIKO se u mom naraštaju i mom dobu", zapisaće Ćosić krajem avgusta 2003. godine, "nije više bavio i radikalnije razmišljao o Kosovu od mene. A bez ikakvog realnog uticaja i značaja?" Da li je baš tako? Na istraživačima je da utvrde dokle seže uticaj pisca, političara, akademika, državnika (Ćosić je obavljao i dužnost predsednika države). Tim pre jer su reči pisca u temelju potresale i činile nesigurnom komunističku vlast, sokolile Srbe sa Kosova i Metohije, podsticale misleće ljude i usmeravale intelektualne napore dela jednog naraštaja, bile predmet analiza u političkim centrima moći u zemlji i inostranstvu, imale značajno mesto u izveštajima diplomata i odlukama političara najmoćnijih zemalja sveta, bile sa pažnjom plasirane u medijima. U skladu sa tim bila je i odgovornost koju je pisac i intelektualac preuzeo na sebe.

ODBIJA TITA DA BUDE PREDSEDNIK PARTIJE

Oficiri iz obezbeđenja su mi strogo i značajno otvorili vrata. Zatekao sam Tita u hodanju po prostranom kabinetu, s lulicom i cigaretom, ozbiljnog i strogog kao na Augustinčićevom portretu. Rukovali smo se, ponudio me da sednem u fotelju, seo je nasuprot meni i odmah počeo da govori kako su se u Partiji stvorile dve frakcije koje će razbiti jedinstvo Partije i Jugoslavije. Nosioci frakcija su Kardelj i Ranković; Kardelj leve, a Ranković desne frakcije. On je učinio sve da to spreči i neutrališe, ali ga oni ne slušaju...

Onda je Tito rekao: "Ti ćeš da rukovodiš Partijom u Srbiji... Krleža će biti direktor 'Borbe'. Razgovarao sam s njim i on je pristao..."

Pribrao sam se i odlučno rekao: "Hvala vam, druže Tito, na poverenju. Ali ja sam nesposoban za tu dužnost. Ja ne mogu da budem predsednik Partije. Ja sam pisac i želim da ostanem samo pisac".(Iz dnevnika D. Ćosića, 19. novembar 1965. )

BIROKRATSKI EROS

Spoljne karakteristike naše birokratije mogu da se saberu u sledeće oznake i stvari: Dedinje. Automobil. Najlon čarape. Mantil od balon-svile. Kožni kaput. Cipele "velebit" pre slobodne prodaje. Diplomatski magacin. Lov. Jahanje. Tenis. Premijere. Odlazak u slikarske ateljee. Pozivanje velikih slikara i glumaca na večere. Interesovanje za fudbal i umetnost. Gubljenje individualnosti. Jezivo siromašan, novi ideološki i organizacijski rečnik. Poltronstvo: daju deci imena svojih rukovodilaca. Menjanje vila i automobila. Kuvarice i posluga...

Birokratski eros: ljubav sa sekretaricama. Ministri ne čitaju ništa sem referata, Uzorane ledine i Tihog Dona od Šolohova. Velike figure postaju šefovi kabineta: oni znaju sve što misle ministri i direktori; oni mogu više od njih.

(Iz dnevnika D. Ćosića, Maj 1951.)

KOMUNISTI UZELI SEBI SLOBODU

Komunisti su prvo uzeli slobodu sebi, pa onda drugima. To je, valjda, tragika naše egzistencije. Revolucija se pretvorila u religiju. Zato što neko ne veruje svakoj rečenici i svakom slovu Marksovom - linčuje se kao izdajnik revolucije, Partije, zemlje... I mi spaljujemo jeretike partijske misli i marksizma. Ali mi nemamo kulturu i civilizaciju koja će da skrije i obesnaži našu inkviziciju; mi smo plebejski pokret; mi smo primitivizmom i jednoumljem inkrustirani; mi ne trpimo nikakvu slobodu misli i duha. Partiju imaš da slušaš. Izbor je izvršen opredeljenjem za nju...

(Iz dnevnika D. Ćosića, 16. januar 1954. )

PREDVIĐANjE BUDUĆNOSTI

DOKAZUJUĆI stepen ugroženosti srpskog naroda u jugoslovenskoj političkoj stvarnosti određenoj projektovanim drobljenjem njegovog duhovnog i nacionalnog korpusa i težnjom ka secesionizmu republika i pokrajina, Ćosić je upozorio i da proces nacionalnog konstituisanja državnih i nacionalnih zajednica na Balkanu nije završen, te da to može biti koren budućih sukoba među jugoslovenskim narodima.

Ovakvim stanovištem, temeljenim na poznavanju istorije 19. i 20. veka i zakonomernostima istorijskih procesa, on je još 1968. godine ispravno predvideo budući razvoj događaja u Jugoslaviji, pa i njen krajnji ishod.

- Ako se izvesne razvojne tendencije nastave tradicionalnim smerom, nacionalno pitanje ostaće muka i preokupacija i narednih generacija. U tom smislu naš trenutak je trenutak neokončanih dilema i preloma - izneo je Ćosić svoje viđenje balkanske budućnosti, koje je samo nešto više od dve decenije kasnije postalo - realnost.

Proces o kome je Dobrića Ćosić govorio na 14. plenumu - nije završen ni danas. Svestan vremena koje dolazi, iako sa stanovišta ideološki čistog komuniste i marksiste, on je prvi najavio i mogućnost da isto pitanje pred sebe stave i Srbi. Njegovi kritičari kasnije će i u ovom istupu prepoznati temelj piščeve kasnije ideologije srpskog nacionalizma. Njegovo projugoslovensko opredeljenje, uprkos tome, nije bilo u pitanju.

- Ako u Jugoslaviji potraju i pobede tradicionalne, nacionalistički-etatističke politike i partikularističke orijentacije, ako demokratske snage socijalizma ne odnesu konačnu pobedu nad birokratskim i malograđanskim silama i stihijama, mogao bi se i u srpskom narodu razgoreti stari istorijski cilj i nacionalni ideal - ujedinjenje srpskog naroda u jedinstvenu državu. Da se predvide posledice takvog procesa nije potrebna nikakva politička mašta - upozoravao je Ćosić na realno istorijsko iskušenje i njegove konsekvence.

BORBA PROTIV "SRBIJANSTVA"

U MNOŠTVU teških pitanja koja je Ćosić otvorio na 14. Plenumu CK SK Srbije, jedno je posebno važno, jer su njegovi tragovi i te kako vidljivi i danas. Pisac i potonji akademik na antologijskoj sednici usprotivio se konceptu "srbijanstva" kao pandanu u to vreme proskribovanom "srpstvu". Njegovo viđenje ovog štetnog, planskog i duboko antisrpskog fenomena zaslužuje da se prenese u celosti:

- U sagledavanju negativnih vidova srpske nacionalne i društvene svesti, posebnu pažnju, čini mi se, zaslužuje - srbijanstvo. To je jedan u suštini primitivan i anahron politički mentalitet, to je viđenje Srbije od Užica do Zemuna, to je kompleks jedne nacionalne i državotvorske mitologije, to je nepoznavanje i potcenjivanje "prečana", to je nerazumevanje Srba koji ne žive u Republici Srbiji, to je odsustvo sluha za razlike i nepoštovanje različitosti u srpskom narodu, koji je trajao i razvijao se pod različitim društvenim, državnim i kulturnim okolnostima. To je ona neslavna kadrovska i personalna politika po zavičajnim afinitetima i kriterijumima. Uz sve to, dobro je imenovati i politički paternalizam i tutorstvo, koji su moralna negacija stvarne demokratije - kazao je Ćosić u svom izlaganju na 14. Plenumu.

Uz priznanje da se ostaci ovog fenomena jasno vide na prostoru bivše Jugoslavije, pa i u Srbiji i u sadašnjosti, Ćosićevoj argumentaciji teško se i danas šta ima dodati. Pitanje "srbijanstva" sastavni je deo procesa duhovne, političke i teritorijalne dezintegracije srpskog naroda koji je ozvaničen Ustavom iz 1974. godine. Sa pozicije posmatrača 21. veka jasno je i da je ono povezano sa projektom formiranja dotad nepostojećih nacija na prostoru Jugoslavije, koje su zaživele na velikom delu dotad jedinstvenog srpskog duhovnog i nacionalnog prostora - u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Makedoniji.

Posledice unutrašnje politike kojoj se 1968. godine usprotivio Dobrica Ćosić videle su se i tokom građanskog rata devedesetih godina, a primetne su i danas. Aktuelni događaji rasrbljavanja Crne Gore, gušenja srpskog identiteta i insistiranje na "srpstvu" i "srbijanstvu", kao kategorijama koje se preklapaju, ali i isključuju, dokaz su da je Ćosić na vreme spoznao razmere duboko antisrpske politike državnog i partijskog vrha tadašnje Srbije i Jugoslavije. Na ovom pitanju, nažalost, vreme mu je dalo za pravo. (Rade Dragović)