PRVI sati nastupajuće zime 22. decembra 1979. godine. Iz rezidencije u Karađorđevu, ušuškane u spokoj stoletnih stabala panonskog hrasta, dopiru veseo žagor i prijatni zvuci muzike. Svečani salon, čiji su zidovi obloženi najkvalitetnijim lakovanim drvetom prekrivenim žutim tepihom, blešti od odsjaja generalskih epoleta i odlikovanja. Starešinski vrh JNA pristigao je iz Beograda da svom maršalu Josipu Brozu Titu čestita zajednički praznik - Dan armije.

Oko vrhovnog komandanta sede general armije Nikola Ljubičić, admiral Branko Mamula, general-pukovnici Dane Čuić, Džemail Šarac, Petar Matić, Enver Ćemalović, Dane Petkovski, Ilija Radaković, Dušan Vujatović, Bruno Vuletić, Dušan Korać, Radovan Vojvodić, Branislav Joksović, Dušan Ćorković, viceadmiral Tihomir Vilović, general-potpukovnici Bora Čaušev, Branko Jerkić i general-major dr Drago Nikolić. Tu su i pukovnik Slavko Popović, kapetan fregate Branislav Jurišić i major Muhamed Mulić. Drugarskoj večeri prisustvuju i šef kabineta Berislav Badurina, savetnik za štampu Blažo Mandić, šef protokola Antun Lah i, naravno, ađutant Zvonimir Kostić.

OPELO ZA TRIPALA I SAVKU KADA je došao sebi, posle javne bruke na konferenciji za medije u vašingtonskom Klubu nacionalne štampe, proradila je njegova sujeta. Ljudima iz obezbeđenja je promrmljao: "Prije će Sava poteći prema Triglavu, nego što će oni ući u UN." I tog trenutka je "maspokovsko rukovodstvo", sa Savkom Dabčević Kučar i Mikom Tripalom, završilo svoju istorijsku priču. Njihova politička egzekucija obaviće se samo dva meseca kasnije u Karađorđevu, na istom mestu i za istim stolom gde se poslednji put sastao sa najvernijim generalima.

Na podijumu se smenjuju zabavljači - Tereza Kesovija, Biljana Ristić, Julija Bisak, Anastazija Nizanova, ansambl "Tamburica", Folklorni ansambl "Zlatibor" i mali sastav orkestra Garde. Ore se pesme, od Triglava do Đevđelije... Na čelu trpeze nasmejan, dobro raspoložen, maršal. Nikome ne pada na pamet pomisao da je to poslednje viđenje sa njim, da će za deset dana iz ove zgrade krenuti ka Ljubljani, na put bez povratka.

- Idem, ali ću se brzo vratiti - rekao je glasom koji je već podrhtavao, ulazeći u limuzinu u predvečerje prvog dana nove, 1980. godine.

OVOM svečanom prijemu za generale prethodio je poduži razgovor u sali za sastanke, kroz koju su prodefilovali svetski velikani, odigravali se dramatični sastanci, inaugurisani ili smenjivani mnogi domaći rukovodioci, gde je Tito odlučivao i krojio svoju političku strategiju.

Na samom početku razgovora, general Armije Nikola Ljubičić je obavestio Tita o tome da je jugoslovenska služba došla u posed jednog značajnog dokumenta - procene italijanskih obaveštajaca i NATO da oni planski nameću Sovjetskom Savezu trku u naoružavanju, koja bi Moskvu dovela do ekonomskog sloma. Njihova predviđanja su bila da mogu da izdrže najdalje do 1990. godine.

- Šta će sada Rusi preduzeti? Hoće li dozvoliti da budu ekonomski slomljeni, ili će reagovati? - zapitao se Ljubičić.

Tita ovaj podatak nije iznenadio, očito je svojim kanalima već došao do te informacije i o tome razgovarao sa čelnim ljudima dvaju svetskih blokova:

- Meni sve izgleda da ide u tom pravcu. Amerikanci bi htjeli da ekonomski ruiniraju Ruse tako da budu nesposobni kao partner, odnosno balans da bude... To sam ja rekao, bila je čitava vlada i Karter, kad me je pitao on tamo pred svima zašto Rusi njih mrze. Otvoreno sam im rekao zašto. Rekoh, zbog baza koje ste nacifrali oko Rusije po čitavom svijetu. Onda zbog neutronske bombe. Rusi vide da to nije nikakva potreba vama kad imate atomsko oružje kao i oni, možete uništiti jedan drugog atomskim oružjem. Nego, to je izdatak, to je velik ekonomski teret. Vi lako to podnosite jer ste tri puta ekonomski jači od Rusa, a Rusi to znaju. I oni znaju da vi njih na tom pitanju hoćete da srušite i pritisnete. I tako sam mu rekao čitavi niz stvari zbog čega... Oni se nisu mnogo branili tu, nisu mogli odgovarati na sve to. Bio je Bžežinski tamo. On me samo gleda. Kad im govoriš onako tačno u... činjenicama onda ne znaju šta da odgovore. To sam rekao i Brežnjevu...

Ponesen svojom ulogom u tokovima svetske politike, kao jedan od činilaca u funkcionisanju tananih niti koje su spajale svetske velesile i održavale kakav-takav mir, dešavalo mu se da baš prilikom takvih misija pobrka "dizgine" kontrole nad sve komplikovanijim prilikama u sopstvenoj zemlji.

Maršal sa generalom Nikolom Ljubičićem

U JESEN 1970. godine u Hrvatskoj je organizovana velika jugoslovenska vojna vežba "Sloboda 71" koja je, zapravo, bila u funkciji da se svetu pokaže kako ne postoje ozbiljna razmimoilaženja između Broza i hrvatskog rukovodstva i da u toj republici ne postoji programski, separatistički pokret. Na svečanoj tribini povodom završetka vežbe na kojoj se i dvadeset godina ranije nalazila većina generala iz Karađorđeva, Tito je simbolično to demonstrirao pozdravljajući se sa Savkom Dabčević Kučar:

- Moram poljubiti moju jedinu prisutnu partizanku - rekao je, i otišao da se pripremi za predstojeću posetu SAD i Kanadi.

U Vašingtonu je dočekan sa najvećim uvažavanjem i počastima koje su retko priređivane stranim državnicima. Tema razgovora sa predsednikom Ričardom Niksonom, u koje je bio uključen i Henri Kisindžer, obuhvatala je sva goruća svetska žarišta - Vijetnam, Moskvu, Laos, Kambodžu, Rumuniju...

Priređena mu je veličanstvena konferencija za medije u Klubu nacionalne štampe u Vašingtonu. I dok je govorio o nezaobilaznoj ulozi Jugoslavije u međunarodnim odnosima i Pokretu nesvrstanih, jedan novinar ga je prekinuo:

- Vi pričate o nekom značaju vaše zemlje u svetu, a ona vam se raspada, evo, Hrvati traže prijem u Ujedinjene nacije.

Svoju tvrdnju je dokumentovao Tanjugovom vešću. U međuvremenu, na zboru na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, kome je prisustvovalo više hiljada studenata, dr Hrvoje Šošić, saradnik Ekonomskog fakulteta, predložio je da se Hrvatska konstituiše kao suverena država i zatraži prijem u UN.

Tito je ostao bez reči. Teško je doživeo javnu blamažu. Zdravko Vuković, ondašnji direktor Televizije Beograd, u svojim sećanjima je zabeležio: "Po informaciji iz Titove najuže pratnje, bio je veoma ljut i neraspoložen i na dva sata se potpuno povukao..." A u izveštaju CIA piše da je Tito po hotelskoj sobu tumarao nekoliko sati. Napad depresije i malodušnosti je bio očit...

Kako su u "cara Trajana oduvek postojale kozje uši", tako je Brozova vašingtonska blamaža krenula od uva do uva. Njegove saborce podsetila je da je i tokom NOB imao trenutke depresije i demoralisanosti. U Sandžaku, na Neretvi, Drvaru...

PRVI Brozov napad malodušnosti zabeležen je 7. decembra 1941, neposredno posle pada Užičke republike, u selu Drenovi u Sandžaku. Tog dana je održana sednica Politbiroa, na kojoj su bili Kardelj, Ranković, Đilas, Žujović i Ribar. Tito je šokirao saradnike: sastanak je otvorio predlažući ostavku. Prvi je reagovao Ranković: "Mislim da nije vreme za ostavke. Ako treba, onda ćemo svi da podnesemo ostavke. Sada treba da spasavamo svoje odrede i da nastavimo povlačenje. A i Moskva bi na tu odluku loše reagovala." Đilas ga je odmah podržao.

Za vreme ofanzive na Neretvi, po svedočenju Aleksandra Rankovića, Koče Popovića i Peka Dapčevića, u Vrhovni štab stigao je Vlado Šegrt i saopštio da prema partizanskim jedinicama nastupa 20.000 četnika. Čim je to čuo, Tito je naredio da se most digne u vazduh. "Taj most nije srušen da bi se zavarali Nemci, ustaše i četnici i sakrio pravac povlačenja partizanske glavnine. On je srušen zbog Titove panike i pogrešne Šegrtove informacije. Odmah se pokazalo da je to greška, jer je preko tog srušenog mosta jedva prešla glavnina naše vojske..." Posle rata, to rušenje pripisano je "Titovoj taktičkoj genijalnosti".

Josip Broz i Ričard Nikson

U TOKU nemačkog napada na Drvar 25. maja 1944, u operaciji "Reselšprung", odnosno "Konjićev skok", Nemci su shvatili da se Titovo sklonište nalazi u pećini. Usledila je baražna vatra i niko nije mogao da izađe iz kolibe. Tog trenutka kod Tita se pojavila već spominjana malodušnost. Bio je vidljivo uplašen, pa čak i uspaničen. U celoj toj zbrci hladnokrvan je bio samo Ranković. Sa Sretenom Žujovićem Crnim i Arsom Jovanovićem napustio je pećinu i organizovao odbranu.

Kada je procenio kompletnu situaciju, Ranković je po kuriru poslao Žujoviću poruku da se Tito mora povući navrh brda, gde nema neprijateljskih jedinica. Po svedočenju Đure Meštrovića datom Vladimiru Dedijeru i sećanjima Slavke Ranković, koja je bila u Vrhovnom štabu, slovenački istoričar Jože Pirjevec piše:

"Žujović se probio do pećine i kolibe. Našao je Tita u svečanoj uniformi. Bio je spreman da se preda. Pretnjom ga je naterao da napusti sklonište i konopcem su se spustili ispod kolibe, u potok koji je tekao kroz pećinu... a odatle su puzali uzbrdo." Kada su izašli na plato, čekao ih je Ranković.

- Tito je sa suzama u očima prišao Marku i zagrlio ga. Jedino je pitao šta je sa ruskom misijom - ispričala je Slavka Ranković autoru ovog teksta.