U stresu zbog odlaska u penziju: Mnogi nepripremljeni dočekaju kraj radnog veka

VEĆINA zaposlenih željno iščekuje odlazak u penziju, ali ova velika promena često predstavlja socijalni udar na pojedinca. Na listi stresova koje doživimo tokom života, penzionisanje je na trećem mestu po intenzitetu, posle bolesti ili smrti drage osobe i gubitka posla ili razvoda. Stručnjaci ističu da je potrebno da se osoba pripremi da bi i u tom periodu bila zadovoljna i živela aktivno.

Radmila Urošević, sociolog, u razgovoru za "Novosti", kaže da mnogi misle da im ništa ne pripada, da su već sve doživeli i uradili i da penzionerske dane treba da provode u dosadi i dnevnoj rutini, koja je samo tehnički deo života.

- Strahovi, predrasude i neinformisanost utiču da naši penzioneri uglavnom nisu zadovoljni, žive pasivno i očekuju da neko drugi uradi nešto za njih, a od sebe skoro ništa ne očekuju - objašnjava Uroševićeva. - To je odsustvo kulture starenja. A mi, u suštini, rastemo dok smo živi, pa i kada odemo u penziju, razvijamo svoje sposobnosti i mogućnosti.

Za odlazak u penziju je, kako naglašava, najvažnija priprema i odnos prema sebi. Tome je posvećen i ciklus predavanja koja drži utorkom u Centru za obrazovanje i kulturu "Božidarac". Namenjen je onima koji se bliže ovoj životnoj prekretnici i besplatan je.

- Na seminaru "Priprema za penziju" analiziramo koje nas sve promene očekuju, kako da ih spremno dočekamo, šta je sve do nas, a šta je do novca - kaže naša sagovornica. - To ne treba da bude i nije pitanje novca, već životne odluke i filozofije. Potrebna je lična strategija starenja, koja podrazumeva i odnos prema fizičkom i mentalnom zdravlju, finansijama, imovini, deci, srodnicima.

Prema njenim rečima, troje od četvoro ljudi se ne priprema za penzionerske dane. Posle nekoliko meseci pitaju se - šta sada da radim. Jednostavno izgube stari identitet, a nisu izgradili novi. Položaj i uloga porodice, kako navodi Uroševićeva, danas i pre 30 godina nije ista. Država nema mogućnosti da odgovori na sve zahteve ugroženih ljudi koji su u trećem dobu. Ističe da "mi treba da obezbedimo i održimo svoju nezavisnost i funkcionalnost i da odložimo potrebu za pomoći nekog drugog u svakodnevnom životu".

- Uspešni ljudi koje ja poznajem su obični, zaradili su prosečne penzije, a zadovoljni su u trećem dobu - naglašava Uroševićeva. - Vode aktivan, kvalitetan život, čak su neki od njih i čitave karijere izgradili odlaskom u penziju.

Starost, prema njenom mišljenju, može da bude interesantna, radoznala, zaljubljiva, kreativna.

Radmila Urošević

GODINE NISU VAŽNE

RADMILA Urešević se više od dve decenije bavi kulturom starenja. Autor je više publikacija i predstave "Izvinite, koliko imate godina", komedije u pet slika, koja se već četiri godine izvodi u Pan teatru. U svakoj priči se, kako objašnjava, postavlja to pitanje, da bi onda neka životna situacija odgovor dovela do apsurda, da uopšte nije važno koliko imate godina.

KURSEVI RAĐAJU PRIJATELjSTVA

CENTAR za obrazovanje i kulturu "Božidarac", uz podršku beogradske opštine "Vračar", organizuje više besplatnih programa namenjenih penzionerima - kurseve jezika, računara, crtanja i slikanja, psihološke radionice, časove plesa i "Senior teatar". Direktor "Božidarca" Vladimir Kljajić, kaže za "Novosti", da svakodnevno više od 200 vračarskih seniora dolazi u centar na različite aktivnosti.

- Usamljenost je ozbiljan problem većine savremenih društava, pa i našeg - konstatuje Kljajić. - Trudimo se da unapređujemo program, ali i da omogućimo pozitivnu atmosferu što seniori znaju da cene. Neki su sa nama već četiri godine, a na nastavi i radionicama su se rodila mnoga prijateljstva.

- Nezaobilazan servis sa kojim se upoznaju je "Fejsbuk" putem koga mogu da se povezuju sa svojim prijateljima - kaže Kljajić. - Posle četiri godine, koliko organizujemo kurseve za seniore, sada imamo i napredne grupe u jezicima i plesu. "Senior teatar" smo pokrenuli sa ciljem da im stvorimo dodatne mogućnosti da ostvare svoje talente.