KNjIŽEVNOST i kultura u Srbiji tek su sitna žrtva većih političkih i društvenih podela. Nažalost, danas je po sredini srpskog društva iskopan front, klanovi se gledaju preko nišana, a nema čak ni kantine na frontu gde bi pripadnici klanova, za vreme primirja, barem zajedno popili piće.


Pre nekoliko godina bilo je normalno da kolumne dan za danom u "Politici" pišu Todor Kuljić i Miša Đurković, a u kulturnoj rubrici "Vremena", veliki intervjui su pravljeni i sa Sašom Ilićem i sa Vladimirom Kecmanovićem. Danas to deluje kao fantazija. Danas čak i oni koji su stvarali uslove za ovakve podele vide da je nešto ozbiljno otišlo k vragu. Ono, kao u vicu, operacija uspela, pacijent umro.


Ovako, u zatišju rovovske razmene vatre na srpskoj kulturnoj sceni, govori pisac Muharem Bazdulj, autor romana "Poslednji muškarac" koji je bio deo šireg izbora za "Ninovu" nagradu i jedan od potpisnika "bojkotaške" peticije kojom se osporavaju izbor i sastav njegovog žirija. Bazdulj je ovih dana otvorio još jedan književni front, optuživši čelne ljude izdavačke kuće "Kontrast" da su u svojim izdanjima klasika svetske književnosti plagirali stare hrvatske prevode i pripisali ih izmišljenoj ličnosti.


* Oni koji vam nisu skloni tvrde da se iza peticije i prevodilačke "afere" valjaju neki drugi interesi, pominje se i jedna velika izdavačka kuća?


- To su dve sasvim različite stvari, mada mi je jasno da ih neki, zbog vremenske koincidencije i činjenice da je prošle godine vlasnik "Kontrasta" bio "Ninova" ličnost godine, povezuju. "Kontrastove" plagijate otkrio sam još prošle godine, ali mi je trebalo vremena da sklopim tekst. Inicijativa o bojkotu se pojavila kasnije, i tu sam tek jedan od 18 potpisnika koji su se složili jedino oko tog dosta kratkog teksta. U tom smislu, niti ja nužno stojim iza raznih izjava koje daju ostali potpisnici, niti oni moraju da se slože sa onim što ja govorim izvan samog teksta obaveštenja o bojkotu. Moj najveći problem sa "Ninovom" nagradom je lažno predstavljanje. Ona se zove "nagrada kritike", a žiri joj ne čine aktivni kritičari domaće proze. U ovom sastavu jedini koji se uklapa u definiciju žirija kritike je njegov predsednik. Daleko od toga da ostali članovi žirija, naročito neki, nisu važne ličnosti na kulturnoj sceni - neki, poput Branka Kukića, čak i legendarne, ali mi se čini da bi u žiriju kritike, u najmanju ruku, kritičari trebalo da čine većinu. I da, moj motiv u obe stvari je posve principijelan, bez ikakvog upliva velikih izdavačkih kuća ili bilo koga drugog.

o U međuvremenu, stigao je odgovor iz "Kontrasta" na vaše tvrdnje...

- Iz "Kontrasta" su priznali da ni Dejan Zakić ni Konstantin Popović ne postoje, a čini se da čak nisu jedini fiktivni prevodioci iz njihovog kataloga.

foto I.Marinković

* Vlasnik "Kontrasta" Vladimir Manigoda posle vašeg teksta je na "Fejsbuku" napisao: "Intelektualci bez identiteta su najopasnija vrsta", u čemu su mnogi prepoznali odgovor vama.

- Nisam čuo za tu reakciju i ne znam šta bi trebali biti intelektualci bez identiteta. Iskren da budem, nešto i ne pretendujem na tu izlizanu etiketu intelektualca, a kad je o identitetu reč, moj identitet je kompleksan, ja sam i rođeni Travničanin, i naturalizovani Beograđanin, i fan Toma Vejtsa, i partizanovac; volim jaka crna vina i dobru jagnjetinu i još svašta nešto.

* Prikriveno vam se spočitava da ste izdali sopstveni bošnjački identitet time što ste postali deo srpske kulturne scene. Gotovo da vas proglašavaju za srpskog nacionalistu?

- Zaista bih voleo da neko nađe neku moju rečenicu, iskaz ili tekst koji me razotkriva kao srpskog nacionalistu. Moj život u Srbiji i participacija na srpskoj kulturnoj sceni sigurno jesu važne komponente mog identiteta, ali identitet je, kako rekoh, kompleksna stvar. Jednostavni, a naročito pretpostavljeni identiteti, na kakvim insistiraju Manigoda i slični, zapravo dolaze iz nacionalističkog mentalnog sklopa. To je ono Sartrovo: Jevrej nije čovek koji se oseća kao Jevrej nego onaj koga drugi smatraju Jevrejom.

PROČITAJTE JOŠ: Muharem Bazdulj: Svi okreću glavu od Jugoslavije


* U jednom tekstu posvećenom "Ninovoj" nagradi govorite o "regionalcima" i njihovom "kič jugoslovenstvu". Šta su i ko su "regionalci"?

- To su vam oni koji su protiv svake realne Jugoslavije, koliko god bila i bivša i neobnovljiva, jer je takva za njih uvek tek eufemizam za veliku Srbiju, ali im je super da profitiraju na stalnom perpetuiranju politički korektnih i kurentnih fraza o "regionalnoj saradnji".

* Da li su to oni kojima se pripisuje autošovinizam? Da li zaista postoji takav fenomen?

- Taj pojam je u javnost prvi uveo Zoran Ćirjaković, pa mnogi ljudi koji su se sporili sa njim otpisuju pojam više u kontekstu onoga koji ga je skovao i u kontekstu spretno ili nespretno načinjene konstrukcije nego u kontekstu suštine. Ako mene pitate, meni se više dopada pojam "inverznog nacionalizma" koji je skovao Dušan Kecmanović, a koji opisuje istu stvar: fenomen ljudi koji prema svim nacionalizmima osim srpskog imaju barem načelno razumevanje i pronalaze za njih olakšavajuće okolnosti, a srpski nacionalizam gledaju kao neko metafizičko zlo, izvan politike i ideologije, i prepoznaju ga maltene i u klimatskim pojavama.

foto I.Marinković

* Identitetska pitanja su u centru pažnje i danas, 30 godine nakon kraha SFRJ. Kako vi vidite ono što se dešava u Crnoj Gori?

- Crna Gora bi od Austrije trebalo da nauči da politička nezavisnost ne mora i ne treba da znači posvemašnju odbojnost prema većoj zemlji s kojom se deli jezik i veliki deo kulturne tradicije. Stvarnom progresu Crne Gore više smeta folklorno antisrpstvo nego uplitanje Srbije u tamošnju politiku o kakvom se fantazira u famoznom Apelu 88.


PREVOĐENjE KAO CIRKUS


* DOTAKLI ste se u jednom tekstu prevoda Velikićevog romana na hrvatski. Da li su nam potrebni prevodi sa "naših" jezika?

- Ma naravno da su takvi prevodi budalaština. Kad Irvin Velš napiše "Trejnspoting" na lokalnom škotskom dijalektu, to je hit i u Londonu, i u Njujorku, i u Sidneju, a veće su razlike u odnosu na sve naše varijante. Sve je to obični cirkus.

foto I.Marinković


"MEŠA" KAO LEPA SATISFAKCIJA


* ŠTA mislite o knjigama iz najužeg "Ninovog" izbora?

- Nisam čitao sve. Na nekom zavičajno-generacijskom nivou dopada mi se roman Steve Grabovca, bilo bi mi drago da je on dobio nagradu, njemu bi to bio veliki podstrek. Okej mi je i Bodirogićev roman, samo je previše u Bernhardovoj orbiti, gotovo kao stilska vežba ili pastiš. Ostale ili nisam čitao ili me dijagonalno čitanje odbilo od želje da ih zaista pročitam.

o U izboru za nagradu "Meša Selimović", koju dodeljuju "Novosti" vaš roman "Poslednji muškarac" našao se u samom vrhu?

- Činjenica da je moj "Poslednji muškarac" među tri-četiri romana koji su dobili najveći broj glasova za nagradu "Meša Selimović" je lepa satisfakcija u kontekstu cele ove gungule oko "Nina". Ima nečeg indikativnog u suprotstavljenosti selekcije Ilić-Bodirogić-Tišma nasuprot Marojević-Aćin-Bazdulj.