Politika dodeljuje Nobela

POLITIČKA "aroma" javnog angažmana osnivača Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić, nominovane za Nobelovu nagradu za mir, nije prepreka za sticanje tog priznanja. Štaviše, na račun Nobelovog komiteta u Oslu poslednjih godina pljušte optužbe da iza većine nagrađenih mirotvoraca zapravo stoje otvoreni politički interesi zapadnih sila.

Pročitajte još: Podržava OVK, sada juri "Nobela"

Procedura predlaganja, kriterijumi za izbor dobitnika i selektivan pristup biografijama laureata čine da se to nekada renomirano priznanje neretko pretvara u sopstvenu suprotnost. U prilog toj tezi navodi se i činjenica da je već treću godinu zaredom kandidat Donald Tramp, i to uvek sa istim obrazloženjem, da je privržen ideologiji borbe za mir pomoću sile.

Pročitajte još: Kandićeva: Diković nedostojan svoje funkcije

Bez presedana, prema mišljenju mnogih, bilo je dodeljivanje priznanja za mir finskom diplomati i nekadašnjem specijalnom izaslaniku UN za Kosovo Martiju Ahtisariju 2008. godine. To priznanje protumačeno je kao posebna beneficija zaslužena radom na tome da južna srpska pokrajina stekne nezavisnost uprkos sistemskom kršenju međunarodnog prava. Nobelova plaketa završila je u Ahtisarijevim rukama uprkos otkriću nemačke obaveštajne službe BND da je finski diplomata primio novac za lobiranje za nezavisnost Kosova.

Niz kontroverzi nastavljen je i 2009. godine, kada se plaketom sa Nobelovim likom okitio Barak Obama, "za izuzetne napore da ojača međunarodnu diplomatiju i saradnju među narodima, kao i zbog rada na stvaranju sveta bez nuklearnog naoružanja". On je nagrađen na početku svog mandata, koji je, između ostalog, obeležen i mnogobrojnim vojnim operacijama u Iraku, Avganistanu, Libiji... Nije za zaborav ni da se dve godine ranije među svetskim mirotvorcima našlo i ime Ala Gora, potpredsednika SAD u, za svet neslavnoj, eri Bila Klintona.

Takva selekcija kandidata osnov je da osvedočeni borci za mir i ravnopravnost dignu glas protiv Nobelovog komiteta, ukazujući na to da je najveći broj priznanja dodeljen mimo poslednje volje Alfreda Nobela.

To smatra i Fredrik Hefermel, čuveni norveški publicista i pravnik, dugogodišnji lider Norveškog saveta za mir i potpredsednik Međunarodnog komiteta za mir. Prema njegovoj oceni, do Drugog svetskog rata nagrada je i imala nekog smisla, a posle toga je procenat nagrada dodeljenih u skladu s poslednjom Nobelovom voljom pao sa 85 na 45 odsto.

Najskandaloznijim odlukama o nagradi Hefermel smatra one dodeljene Jaseru Arafatu, Šimonu Peresu i Jicaku Rabinu (1994) i Henriju Kisindžeru (1973).

NOMINOVANI I BRISELSKI PREGOVARAČI

PRAVO nominovanja za Nobelovu nagradu za mir ima široki krug međunarodnih organizacija, instituta, akademskih institucija i vlada. Američki kongresmen Eliot Endžel, koji stoji i iza Nataše Kandić, za ovo priznanje pre pet godina nominovao je visoku predstavnicu EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton, Hašima Tačija i Ivicu Dačića. Plaketa je te godine po odluci žirija Nobelovog komiteta otišla u ruke Organizacije za zabranu hemijskog naoružanja.