Nedeljni ručkovi, emotivna hrana

 Možda naša majka, realno, ne pravi najbolju supu s knedlama, a baka najukusniju musaku na svetu, ali mi smo ubeđeni u to da su njihove majstorije nenadmašne. Zašto? Zbog važnog začina koji su stavile u našu omiljenu hranu, koji nije opipljiv, ali čiji ukus osećamo čak i kada dođemo u godine da već jesmo ili ćemo postati mame, bake, očevi i deke. Taj važan začin zapravo je mešavina ljubavi, topline i osmeha koje smo sa najmilijima razmenjivali između zalogaja, osećaja sigurnosti proisteklog iz pripadanja, te saznanja da je jedno mesto za trpezarijskim stolom rezervisano samo za nas. Danas, kada su se obaveze nagomilale, kada obedujemo u prolazu i kada sve ređe imamo priliku da zajednički uživamo u svim onim đakonijama sa porodične trpeze, ta porodična okupljanja, iz naših sećanja, čine se još važnijim i dragocenijim. Jer, u tim našim uspomenama i dalje, najupečatljivije, nosimo mirise detinjstva, mirise maminih vanilica.
- Porodični rituali, svečanosti, običaji, tradicije mogu biti veoma značajni za jačanje porodične bliskosti, lojalnosti i osećanja pripadnosti porodice. Praznici su pravo vreme da budemo zajedno, jer združuju članove porodice. Tada se prevazilazi jaz među generacijama i jača zajedništvo, upućeni smo jedni na druge, više vremena provodimo zajedno tako da se tih dana pojačavaju bazni odnosi i raspoloženja. To su dani koji nas mogu emotivno nahraniti, uliti dodatnog samopouzdanja, i malo "napuniti baterije" za nastavak svakodnevnog “brzog voza”. Ima porodica u kojima se rituali okupljanja i praznovanja neguju i čiji članovi ulažu veliki trud da jedni druge uvesele. Praznik u kojem je porodica na prvom mestu, mnoge suočava sa svakodnevicom da su se toplina doma i porodična bliskost negde izgubili. Većina porodica dnevno provodi na okupu samo po nekoliko sati, zbog posla, škole ili drugih aktivnosti koje svaki član planira za sebe – kaže Vera Despotović, porodični terapeut i rukovodilac Savetovališta za brak i porodicu.
Ona ističe da je danas, i to u velikoj meri promenjena stroga hijerarhija nekadašnjih porodičnih uloga. Tradicionalni model porodice pretrpeo je velike promene, a novi, savremeni model, još nije jasno uspostavljen. Pravila porodičnog funkcionisanja uglavnom uspostavljaju sami članovi porodice u zavisnosti od specifičnih potreba i tradicije koju žele da neguju.
Čak i kada napustimo roditeljski dom, pojedini rituali ostaju – kada dođemo kod mame sedimo na istoj stolici, želimo da jedemo iz omiljenog tanjira...
- Ti rituali nam pomažu da se prisetimo osećanja sigurnosti koje smo poneli iz detinjstva - osećaja bezbrižnosti, slobode, sreće...
Ipak, ceo svet je saglasan u tome da su zajednički obroci u krizi. O tome svedoči i "Knorov" globalni izveštaj o važnosti zajedničkog obedovanja, pripremljen u saradnji sa vodećim svetskim stručnjacima. Istraživanje je obuhvatilo 7.000 ljudi u 14 zemalja, a rezultati su odista alarmantni. Ispostavilo se da su prekovremeni rad, rasporedi koji se preklapaju i manjak vremena, osnovne prepreke da ljudi zajedno sednu za sto. Čak i kada porodice sednu zajedno, televizor je tu kao član familije – uključen i tokom ručka i tokom večere. Istovremeno, oni koji obeduju za stolom, a ne pred TV ekranom, osećaju se voljenije (81 odsto), srećnije (76 odsto), samopouzdanije (69 odsto), optimističnije (68 odsto) i uspešnije (53 odsto). Otuda je razumljiva "Knorova" preporuka da tokom jela isključujemo ne samo TV, nego i mobilne telefone, ali i da obavezno ustanovimo dane kada ćemo jesti sa porodicom, u tačno određeno vreme. Jer, kada porodica propusti zajednički obrok, propušta i priliku da se „jednostavno bude zajedno“ i „razgovara ili samo ćaska “, a upravo nam tako provedeno vreme najviše nedostaje.
Komentirišući ove rezultate, dr Kalid Fišler, vođa Centra “Edgar Moren” na Institutu za savremenu antropologiju u Parizu, zaključio je: "Hrana i deljenje hrane nalaze se u samom središtu društvenog života. Obrok u mnogim kulturama reguliše društveni život i ponašanje pojedinca. Većina ispitanika primećuje da je manjak zajedničkih obroka prouzrokovao gubitak porodičnih tradicija. Postoje naznake da su one kulture koje su očuvale redovne porodične obroke manje anksiozne, te da imaju manje problema sa gojaznošću."
U izveštaju stoji i da ljudi koji često jedu kod kuće osećaju kako ih drugi vole i razumeju, te da mnogo lakše izražavaju pozitivne ili negativne emocije.
A šta se dogodilo za onim zajedničkim odlascima vikendom ili tokom praznika na izletišta, u goste...? Čini se da savremeni roditelji to vreme provode nastojeći da obave kućne poslove koje nisu stigli tokom radnih dana. Da li je prezaposlenost ključna reč kada govorimo o promeni nekih porodičnih običaja i navika?
Kada je reč o porodičnim vrednostima i opravdanoj zebnji da su one danas pod znakom pitanja, terapeut Vera Despotović ističe:
- Neko više voli tradicionalne običaje okupljanja, ali i netradicionalne porodice imaju svoje načine u kojima uživaju i u kojima se mogu prijatno provesti. Porodične vrednosti svakako treba da negujemo, razvijamo, prenosimo dalje. Kada govorimo o njima, naglasila bih uzajamnu povezanost članova, međusobnu brigu i podršku, međusobno poštovanje, prihvatanje različitosti među članovima porodice, njihovu emotivnu povezanost, dobru porodičnu hijerarhiju, otvorenost i iskrenost u komunikaciji... Važno je i da je porodica sposobna da se menja i prihvata promenu. Način na koji ćemo to negovati i prenositi deci, bitno određuje i kako će oh ona doživljavati kao zrele osobe. Praznici su za mališane dugo očekivani događaj, koji izaziva ogromnu radost i lepe emocije. Ukoliko se roditelji potrude da ih ulepšaju sitnim iznenađenjima i maštovitim pričama, njihovoj sreći neće biti kraja. Kroz povezanost sa porodicom i prijateljima tokom praznika dete razvija svoju ličnost i zadovoljava potrebe za ljubavlju, poštovanjem, uvažavanjem i prihvatanjem. Ponavljanjem ovih aktivnosti kod dece se razvijaju porodični rituali koji će im pružati osećaj sigurnosti i pripadnosti. Detetu je tada važno da sve bude šareno, veselo, toplo i da se raduje.
Mnoga svetska istraživanja potkrepljuju ove tvrdnje, ali i idu korak dalje. Dokazano je da deca koja redovno jedu s roditeljima, imaju manje šansi da se kasnije odaju nekim porocima – alkoholu, drogama... Zapravo, stručnjaci sa Harvard Graduate Schoool of Education otkrili su da deca koja sede sa barem jednim roditeljem tokom pet obroka nedeljno, imaju i bolje ocene. Zatim, da su u tom ritualu na izvestan način priseljeni na interakciju, kontakt očima, razgovor, da slušaju druge. Imaju priliku da govore o svojim strahovima i brigama, a bez prevelikog straha od osude. Zajedničko ručavanje, dokazano je, štiti decu i od osećaja usamljenosti i depresije. Takođe, deca tokom zajedničkih obroka uvek nauče nekoliko novih reči i unapređuju komunikacijske veštine. A roditelji? Za njih su zajednički ručkovi idealna prilika da saznaju šta se događa sa porodicom, da decu navedu da ispričaju nešto što bi inače prećutala.
Danas je nedelja. Šta čekate?

SITNICA KOJA USREĆUJE
Na osnovu rezultata istraživanje obavljenog u Velikoj Britaniji na 3.000 ispitanika, sastavljena je lista najvećih malih zadovoljstava u životu. Nedeljni ručak u krugu porodice nalazi se na 11. mestu, dok su se na prethodnim smestili: dobar san posle napornog radnog dana, pronalazak zaboravljene novčanice u džepu, razmenjivanje nežnosti s voljenom osobom u krevetu, smeh do suza, popodnevni odmor, spavanje u sveže opranoj posteljini...

BEZ TRPEZARIJSKOG STOLA?!
Englezi su sproveli kampanju "Nedeljni ručak", koju je podržao i Aldo Zili, vrhunski londonski kuvar, zbog alarmantnih rezultata istraživanja koja su pokazala da u Britaniji čak 60 odsto porodica ne jede zajedno nedeljom, te da jedna od četiri uopšte ne poseduje trpezarijski sto!
"Zajednički nedeljni ručak je imperativ. Ranije se podrazumevao, a danas ljude interesuju druge stvari – odlasci u pab ili obedovanje pred televizorom. Veoma je važno da se porodice okupe za stolom barem jednom nedeljno. Ako taj običaj izumre, porodice će početi da se raspadaju", kaže Zili.