OVOGODIŠNjA prestižna nagrada na pesničko stvaralaštvo "Zlatni ključ Smedereva", koju dodeljuje "Smederevska pesnička jesen", otišla je u prave ruke, Risti Vasilevskom (1943), koji je pre pet decenija pokrenuo ovu manifestaciju i bio njen dugogodišnji direktor. U međuvremenu, ovaj svestrani pisac objavio je više od 30 pesničkih zbirki, mnogobrojne prevode, antologije, knjige za decu, postao makedonski akademik, dobio prestižna međunarodna priznanja, stekao afirmaciju i kao izdavač.
Od pesničkih knjiga, verovatno da je najveći odjek kod stranih i domaćih kritičara izazvao spev "Hram, ipak hram" (2003), preveden na sve značajnije svetske jezike, snažno podržan i od velikog pesnika Miodraga Pavlovića.

Ima se utisak da je ova knjiga dugo sazrevala?

- Za mene svaka pesma predstavlja telo koje mora da ima sve što treba, odnosno da predstavlja zaokruženu celinu. Kad bi jedna takva celina prizvala druge, stvarale su se veće tematske celine koje su ispunjavale i neke moje cele knjige. Počev od poeme "Listanje vremena" (1984) do poslednje, "Srce kruga" (2018). Tako je nastao i spev "Hram, ipak hram". Bilo bi neumesno da govorim o njegovoj recepciji u zemlji i inostranstvu, i da pominjem broj objavljenih prikaza i eseja o njemu. Ali ne mogu da sakrijem radost što je spev, mada zasnovan više na filozofskom negoli na religijskom promišljanju o veri i hramovnosti, u više zemalja oslobodio prostor i ohrabrio ponovno bavljenje temama koje su do tada bile skrajnute, zatomljene ili zabranjene.

Veoma je originalan i vaš spev "Sušt - Slovospev" (2007), u kome je svako slovo azbuke dobilo svoju pesmu...

- Ako treba da brinemo o nečemu, onda najviše treba da brinemo o jeziku, po kome se najviše razlikujemo od drugih, ali s kojim se možemo najbolje legitimisati pred drugima. A slova u jeziku su isto što i geni u genetskom nasleđu. Pisanjem ovog speva hteo sam da ukažem na nezaobilaznu važnost slovnih znakova ne samo u srpskom, nego i u makedonskom jeziku.

PROČITAJTE JOŠ - Risto Vasilevski: Čitav svet je moja domovina

"ARKA" MI DALA SLOBODUIz "Arke" koju ste osnovali 1992. godine izašlo je više od 800 knjiga. Koliko je danas teško baviti se izdavaštvom? - "Arka" je za mene bila i svojevrsno iskušavanje i žrtvovanje. Iskušavanje - da uglavnom svojim parama objavim značajan broj knjiga, a žrtvovanje - da za uložena sredstva ne dobijem gotovo nikakvu materijalnu protivvrednost. Ali, dobio sam slobodu da svaku knjigu objavim kada hoću i kako hoću, i da u edicijama budu samo autori i knjige dostojne objavljivanja. A koliko je teško danas baviti se izdavaštvom, najbolje govori činjenica da su sve nekad značajne izdavačke kuće prestale da rade, a njihovim poslom bave se njihovi akviziteri.
Šta vas je podstaklo da se u zbirci "Ode, o da" vratite drevnoj poetskoj formi?

- Poetska forma oda, nikada nije prestala da postoji, samo što se u različitim vremenima različito nazivala i tumačila. Jer, šta su posvećeničke i udvoričke pesme, ako nisu ode? Ja sam se na tu enigmatičnu, često neiskrenu formu iskazivanja divljenja prema nekim ličnostima, samo naslonio i od nje se odmah bitno udaljio. U mojim odama nema nikakvih pokloničkih i udvoričkih hvala ličnostima, u njima postoji samo promišljanje o kosmičkim lestvama kojima se materijalno oživotvorivalo, i o univerzalnim značenjima života i smrti.

Stihove objavljujete više od pola veka. Za to vreme bilo je i zasićenja, razočaranja, sumnji...

- Svakodnevno posvećenički radeći, gotovo da nisam primetio da vreme prolazi. Naravno da je tokom više od pola veka stvaranja bilo zasićenja. Ali, neću o njima i razočaranjima. Jer za mene su sumnje uvek bile od njih važnije. One su me terale da se stalno preispitujem, i bile su jedine ruke koje su me vodile napred. A gotovo da nije bilo knjige u koju, pre i posle njenog objavljivanja, nisam sumnjao. Neke od njih posle objavljivanja čak nisam ni otvarao, a na njihovim retkim promocijama uvek sam govorio neke nove pesme - pesme u koje sam u tom trenutku verovao, da bih opet kasnije i u njih sumnjao.

Gotovo s podjednakom energijom pišete i objavljujete na srpskom i makedonskom. Koliko je to prednost, a koliko napor?

- Jedina prednost je lično zadovoljstvo što to mogu da radim. Sve ostalo je samo napor da to što radim u obe jezičke sredine uradim na najbolji mogući način. A pisati na dva jezika, znači biti na sredokraći i u izvesnoj meri otuđen i od jednog i od drugog jezika. Ponekad imam utisak da sam se od maternjeg jezika malo udaljio, a da u srpski jezik nisam sasvim prispeo, iako ovde živim pedeset pet godina. Tom utisku verovatno doprinosi i ovde uvreženo mišljenje da pripadnost književnosti ne određuje jezik na kome je ona napisana, nego nacionalna pripadnost autora. Kad bi to mišljenje bilo validno, francuska književnost bi morala da se odrekne plejade pisaca drugih nacionalnosti koji su pisali na francuskom jeziku, recimo Joneskua ili Siorana.

Sa srpskog na makedonski i obratno, preveli ste više od 180 dela. Šta vas motiviše na rad dostojan jedne institucije?

- Možda upravo pomenuta sredokraća. I želja da i inače bliske književnosti učinim još bližim. Kad se pogleda broj napisanih i prevedenih dela ispada da ništa u životu nisam radio - osim što sam radio. A nije tako. Uvek sam imao vremena za porodicu, za putovanja po svetu. Jedino nisam imao vremena za isprazne i ogovaračke razgovore. A ako bih nešto od onoga što sam prevodeći uradio izdvojio, to bi bila Biblioteka "Logos - Srpski venac", u kojoj sam do sada sačinio, preveo i dvojezično - na srpskom i makedonskom jeziku - objavio antologijske izbore 35 savremenih srpskih pesnika, dakle, nešto što niko drugi do sada nije uradio.

Pripadate onima koji drže do drugog i drugačijeg mišljenja.

- Čovek bez vlastitog mišljenja je klada koju može svako da kotrlja kako hoće. Za mene su reč i mišljenje deo časti koja ne sme da se izgubi ni po koju cenu. Uvek govorim ono što stvarno mislim i toga se uopšte ne bojim. Ponekad nešto prećutim, ako je to teg na vagi koja neku stvar može da pogorša. I to je možda jedan od načina da se u život vrati toliko potrebna tolerancija. A nemam ni vremena ni želju da se uplićem u uzavreli javni život - ne zato što on ne utiče na moj, nego zato što mnoge stvari u njemu ne mogu da razumem i prihvatim.