U parafrazu Čehovljevog "Ivanova", u predstavi Crnogorskog narodnog pozorišta, Andrej Žoldak, jedan od evropskih reditelja sa najrazornijom energijom dekonstrukcije, utkao je zbir najgorih sociopatskih, psihopatskih, destruktivnih ekstenzija, kojima današnji čovek može da zahvali apokaliptičnom svetu oko sebe.

Ne ilustrujući original, Žoldak, u četiri sata (uz tri pauze) putovanja kroz "čoveka bez svojstava" (Muzil), kakav je njegov Ivanov (Dejan Lilić), stvara mapu bezgrešnog, nesvesnog, surovog, autodestruktivnog, samogeneričnog, nesavladivog, organski uslovljenog zločina, za koji niko nije kriv, ili su krivi - svi!... Ivanov ne zna zašto je surov (duboko, iskreno pati što kažnjava Anu svojom ne-ljubavlju, kad joj dobaci da će umreti), njegovo zlo je nasušna potreba, ono je okrenuto ka njemu samom. Nanoseći bol drugima, on sadistički muči samoga sebe, ispitujući granicu mogućnog, ne odstupajući od verovatnog, već viđenog.

PROČITAJTE JOŠ - Filmska kritika: Patetično podsećanje na partizansku mitologiju „Bitke na Neretvi“

Ta istinitost, koju Žoldak redovno postiže u svojim kontraindikovanim predstavama, taj dvostruki sado-mazo efekat u dramskoj formi, u ovom "Ivanovu" ima svoju izuzetnost u potpunoj harmoniji elemenata, koji su među sobom nespojivi, a Čehovu obično potpuno neprimereni. Dramaturgija sna, kao noćne more, vodi Ivanova kroz scenski prikaz muka, kojima sam sebe muči - strujom, vodom, batinama, psihološkim zlostavljanjem, kao i sve likove oko njega.

Izlaza nema - njegova izmučena žena Ana, na primer, u smrti ne uspeva da izađe iz zajedničke patnje, ona će se vratiti u sceni svadbe Ivanova i Saše, kao da nije ni odlazila. Zato što u Žoldakovoj predstavi nema tačne i istinite razlike između dobra i zla, ljubavi i mržnje, živih i mrtvih. Svet u kome Ivanov živi, onda i sada, ratno je poprište, u kome čovek postaje ciničan, anksiozan, amoralan, neosetljiv - iz proste "avanture opstanka", žrtvujući empatiju, da bi sačuvao minimum razuma. Nema kod Žoldaka otimanja oko duše i samilosti. Mačku skuvaju u loncu, testerama seku živo ljudsko meso, kao deo paklene svakodnevice.

U svetu bez Boga (što je nasleđe avangarde apsurda), Dejan Lilić, možda najbolji glumac eks jugoslovenskog prostora, uspeva da nam pokaže posmrtnu masku Ivanova, više nego živi lik. Tako i smrt glavnog "krivca", na kraju, nema nikakve veze sa realizmom, oličenim puškom koja, značno podsećajući na Antošu Čehontea, stoji okačena na zidu. U beloj kući (scenograf Daniel Žoldak), koja nam okreće svoja različita lica, Sanja Vujisić (Ana Petrovna) i Žana Gardašević Bulatović (Saša), svojim izuzetnim glumačkim umećem stvaraju most između realističnog, katarzičnog teatra i unutrašnjih psiholoških motiva, koji ga razaraju.

Stevan Radusinović (Lebedev), bolno je plastičan u svojoj nesavršenosti čoveka i roditelja, Aleksandar Radulović (Borkin), tužno je banalan, zavodljiv i stravično prepoznatljiv, kao da je danas napisan... Odvratno i divno, rekao bi Stanislavski.