Protomajstor srpskih hramova: Brodovi spasa

Piše: Slobodan Maldini

subota, 10. 08. 2019. u 15:07

Протомајстор српских храмова: Бродови спаса

Crkva Hrostovog vaskrsenja u Podgorici Foto Đakon Dragan S. Tanasijević

Njegov rad struka je sramno potcenila

Sredinom pedesetih godina Peđa Ristić je važio za "lanfan teribla" srpske arhitekture. Među prvima razvio je stil sublimnog socijalističkog modernizma krećući se u različitom, ličnom pravcu u odnosu na ostale njegove predstavnike. Preuzevši likovne i estetske uzore iz srpske srednjovekovne sakralne arhitekture, on gradi svoje crkve, ali ne po principima socijalističkog modernizma, već nasuprot, po striktnim tradicionalnim crkvenim kanonima.

U vreme socijalističkog društva razvijenog u nekadašnjoj Jugoslaviji, kada je estetika arhitekture pratila boljševičku estetiku socrealizma i socijalističkog estetizma, on svoje crkve nije mogao da projektuje u zemlji, već ih je realizovao u inostranstvu. U Birmingemu je po Peđinom projektu izgrađen dom Svetog kneza Lazara sa crkvicom Svete Evgenije, za koji je 1991. dobio nagradu Čarlsa, princa od Velsa. Ova nagrada u iznosu 20.000 funti bio je ujedno najveći honorar koji je Peđa primio za svoj rad. Sve kasnije crkve, pogotovo one u Crnoj Gori, radio je bez materijalne naknade dostojne velikana arhitekture.

PROČITAJTE JOŠ - Protomajstor srpskih hramova: Nova istorija

Peđa Isus je projektovao impozantan broj crkava širom pravoslavnog sveta - njih je 90. Nekonvencionalan po prirodi i uporan u nastojanju da se ideja projekta što vernije realizuje tokom gradnje, nailazio je na mnoge prepreke i osporavanja, pa se dešavalo i da ne bude u prilici da ostane do kraja pri realizaciji objekta. Često za svoje projekte nije plaćen ili je njegov autorski honorar bio bedno nizak. Njegova ponuda za učestvovanje u gradnji monumentalnog, nacionalno značajnog hrama Sv. Save u Beogradu je odbijena. Povodom toga, Ristić mi je rekao: "Odbili su me jer ne ljubim ruke crkvenim velikodostojnicima."

Njegov Saborni hram u Baru (Hram Svetog Jovana Vladimira) najveća je saborna crkva u Crnoj Gori i treći po veličini pravoslavni hram u svetu, posle Hrama Hrista Spasa u Moskvi i Hrama Svetog Save u Beogradu. Tokom duge karijere neumorno je istrajavao na svakom projektu, trudeći se da ni u najmanjem detalju ne izađe iz okvira dogmatike i kanona. Bio je duboko svestan da crkva nije obična građevina, već "brod u kojem se ljudi spasavaju".

O Božiću 2010. Ristić je završio možda svoj najznačajniji arhitektonski projekat: Crkvu Hristovog spasa u Prebilovcima u Hrvatskoj. Prebilovci su mesto koje je treće po stradanju u Drugom svetskom ratu, odmah iza Hirošime i Nagasakija. Od 1.150 stanovnika ovog sela, ustaše su pobile 850. Protomajstor je došao na ideju da napravi crkvu "ne radi sećanja na žrtve, nego radi njihovog vaskrsenja". Obnovio je miniranu crkvu u Prebilovcima nad njenim kraterom, da bude kako je rekao "kao slikostojiteljka arhitekture kompleksa Crkve Vaskresenja sa Crkvom Svetog groba u Jerusalimu". Naravno, nije reč o bukvalnoj kopiji Hrama Vaskrsenja Hristovog, već novom projektu kojim se duh i atmosfera hrama podignutog na jerusalimskoj Golgoti prenose u Prebilovce.

Bio je osnivač i aktivni član Društva za obnovu i oživljavanje kompleksa Svetih arhanđela kod Prizrena (1989), dugogodišnji predsednik društva žrtava komunističkog terora "Sveti Đorđe" i osnivač esnafa "Lazar Hilandarac" za negovanje crkvenih mobilijara (1999).

Zaboravljen od uticajnih iz arhitektonske struke, penziju zaslužnog umetnika nije dobio kao arhitekta, već paradoksalno kao muzičar - "drndafonista". Ovaj naziv nastao je po Peđinom instrumentu koji je sam načinio - "drndafonu", neobičnoj kombinaciji klavira i nekakve vrste gitare. Nakon dugogodišnjeg gotovo volonterskog rada na mestu profesora na Akademiji srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju, otišao je nenadano, nakon što su ostarelom protomajstoru usmeno saopštili da se njegov predmet - ukida. Umesto zahvalnosti za višedecenijski i sramno potcenjen rad, bez opravdanja je sklonjen sa tog radnog mesta, a arhitektura kao predmet tada je izbrisana iz programa studija ove akademije. Posle ovog događaja, renesansni polimat je život nastavio povučeno u svom potkrovnom beogradskom stanu projektujući, crtajući i prenoseći svoje ideje uskom krugu prijatelja istomišljenika - do poslednjeg daha.

(kraj)


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije