Ela Jaroševič: Reći mnogo, a uraditi malo, suština je glume

FRANCUSKA umetnica poreklom iz Poljske Ela Jaroševič specijalna je gošća Druge svetske konferencije o pantomimi, otvorene u petak u Beogradu - koja je umnogome u znaku dva velikana koja su obeležila njen životni i profesionalni put: Henrika Tomaševskog i Marsela Marsoa. Ova koreografkinja i pantomimičarka, pionirka na polju fuzije pozorišta i plesa, u Vroclavskoj operi je upoznala Tomaševskog i pomogla mu u osnivanju Pozorišta pantomime, ali i u stvaranju novog znakovnog jezika koji pantomimu spaja sa koreografijom. Docnije je u Parizu osnovala Evropsku akademiju za pozorište pokreta Studio "Maženija", koja simbolizuje njenu kompletnu umetnost, glumila je i u filmu Romana Polanskog "Frantik", a bila je udata za najslavnijeg pantomimičara sveta Marsela Marsoa.

U Srbiji je boravila i prošle godine, i tom prilikom dobila nagradu za svoj rad, a iako nije stigla mnogo toga da vidi, Ela Jaroševič, u razgovoru za "Novosti", kaže da su na nju ostavili veliki utisak strastveni ljudi koji pokušavaju da urade nešto što niko pre njih nije uradio. Jedan od njih je i naš pantomimičar Marko Stojanović, o kome misli sve najlepše, i kao umetniku i kao čoveku.

* Kako biste definisali "maženija metod", koji ste razvili i o kom ste govorili i u Beogradu?

- Studio "Maženija" (Magenia), što na poljskom znači "san", osnovala sam 1974. u Parizu, kao prvi teatar tela i pokreta. Istoimeni metod svakako je zasnovan i na teatru Tomaševskog, čija sam prvakinja bila, ali i na radu velikog Marsoa, čija sam supruga bila. Međutim, on nikako nije imitacija Marselovog stila, jer bi to bilo pogubno. Za svakog ko pokuša da ga imitira, pa i za mene. Rečju, moj metod je rezultat ideja, misli Tomaševskog i prakse, mog sopstvenog plesnog izraza, akrobatskog plesa... Radila sam i u Los Anđelesu po metodi Marte Grejem, klasičan ples u Parizu sa Seržom Peretijem, španski i džez ples, i sve to je utkano u lični vizuelni jezik i izraz koji sam razvila. Novinari u Nemačkoj i Španiji često su govorili da sam ja za pantomimu ono što je Pina Bauš bila za ples.

* Smatrate se zaslužnom za spajanje "rigidne vroclavske škole" Tomaševskog sa zapadnom školom. Da li su se u vama ikad "borila" dva velika, vama bliska umetnika?

- Mimika i pantomima, prema ideji Tomaševskog, koriste najrazličitije mogućnosti izraza ne bi li prenele osećanja i priče publici. Normalno je, neizbežno, da sam bila pod intelektualnim uticajem oba ta velikana sa kojima sam imala sreće da ukrstim profesionalni i životni put. Međutim, moj suprug je uvek govorio da sam bliža stilu Tomaševskog i da sam se razvijala više na Henrikovom nego na njegovom tragu.

* Prvi ste uspeli da u francusko radno zakonodavstvo uvedete status umetnika pantomime, što je i za Francusku ogroman podvig?

- Moji studenti rade četiri ili pet sati dnevno, pet dana u nedelji, vrlo predano se bave veoma širokim spektrom disciplina u koje spada ne samo pantomima, već su tu i ples, drama, komedija del arte, kung-fu... Upravo zbog širine tog spektra, njima je zvanično omogućen status glumca u pozorištu pokreta, dakle formulacija je šira nego "umetnik pantomime". Šest godina je trajala moja administrativna i birokratska borba sa tri ministarstva: rada (zbog mogućnosti zapošljavanja), finansija (zbog utvrđivanja minimalne cene rada) i, naravno, kulture, a zatim i sa sindikatom. Punih šest godina, zato što je administracija zaista jedno čudo, u svakoj zemlji.

Pročitajte još: MANIFESTACIJA "HOMOLjSKI MOTIVI": Smotra stvaralaštva i đakonija

* Volite li, ipak, reč, dramu, onu koja je ispisana u replikama glumaca i gde pokreti ostaju u didaskalijama?

- Obožavam, radila sam sa mnogo glumaca, a moja strast nikada i nije bila samo pantomima kao, ipak, ograničeni stil i izraz. Ne samo teatar pokreta, već uopšte pokret u teatru, to je ono što me interesuje, i tajming, koji je apsolutno najvažnija stvar u teatru za jednog glumca. Reditelji glumcima govore: "Radi nešto sa svojim telom, moraš se kretati!", ali ne znaju kako, ni zašto, niti šta bi to ovi trebalo da rade. A moraju znati, i šta, i kako, i zašto glumac radi. Svaki red teksta koji glumci izgovaraju mora biti u savršenoj vezi sa telom. Kada glumac uspe da kaže mnogo, a da pritom uradi vrlo malo stvari - to je za mene suština teatra, savršenstvo.

* Polazi li to za rukom današnjim glumcima?

- Današnji glumci mnogo pričaju, samo govore, neprestano prosipaju reči, jedno beskrajno bla-bla... Oni se kreću u svim pravcima a da pritom ne kažu ništa. U modernom teatru, ukoliko igraju, recimo, "Hamleta", glumci mogu da nakrivi šešir ne bi li bili smešni, reditelji mogu da strpaju Ofeliju pod tuš da bi se razumelo da je nađena mrtva u vodi... U "Hamletu" se zna zašto, ali važnije je šta uraditi i kako to uraditi, i reditelji bi morali time da se bave, da razumeju pokret, pantomimu... Za mene je pantomima baza, osnova sveg pozorišnog izraza, a ona je u suštini vrlo jednostavna.

Reditelji prečesto pogrešno postave stvari, sa suviše ponavljanja, sa stalno istim izrazima i pokretima... Može biti i ponavljanja, ukoliko je ono osmišljeno i ako znamo odgovor na prethodna tri pitanja.

* Čemu težite da naučite svoje studente?

- Moj student visok dva metra ne može imati isti izraz kao onaj od metar i po visine, ali može reći istu stvar, samo na drugačiji način. Moja ambicija kao profesora, moja strast, jeste da im pokažem tehniku, osnovu. Potom, da svakog gurnem u drugom pravcu, samo za njega namenjenom, da svako od njih otvori različita vrata i nauči da koristi tehniku na drugačiji, osoben, samo sebi svojstven način. Za četiri i po decenije, od 1974, pogurala sam na različite staze više od 800 njih.

* Prisustvovali ste u Beogradu i predstavljanju knjige "Poetika gesta" o svom suprugu. Šta je on uneo u vaš život?

- Velika ljubav koju sam živela sa svojim mužem nije bila uobičajeni odnos muškarac - žena. Najpre, mi se nismo sreli u klubu, na nekoj žurki, već me je on video na sceni. Tokom celog našeg dugog, zajedničkog života vezivale su nas ista strast i fascinacija, posvećenost umetnosti pantomime i pokreta. Ponekad smo razgovarali po cele noći i dane o idejama, realizaciji predstava. Marso je bio zarobljenik svog talenta, svog genija. A jeste bio genije. Ceo svet želeo je da ga vidi jer je bio jedinstven, jedini takav na svetu.

Kopirati Marsela Marsoa, prema mom mišljenju je velika katastrofa. Kao u filmu "Grk Zorba", kada na kraju, dok se sve raspada u velikoj katastrofi, on pleše, a svet počinje iz početka... Pantomimi je potrebno upravo to - početi iz početka.

ČASOVI I BALERINAMA

* BILI ste i prvi profesor pantomime u Pariskoj školi opere. Zar je i operi neophodan učitelj te vrste?

- Da, prva u istoriji koja je angažovana kao profesor pantomime u toj instituciji, a sada moj student tamo drži časove i nastavlja tu priču. Kada sam ja počela, prvi studenti bili su mi velike zvezde Pariske opere, no to nisu operski pevači, već baletski igrači. Bilo im je neophodno, u baletima kao što su "Ofelija" i "Žizela", da pokretom izraze osećanja, ali da istovremeno izađu iz konvencionalnog baletskog izraza.