POZORIŠNA KRITIKA: Sećanje na budućnost

Jedna od značajnih srpskih spisateljica Maja Pelević, sklona performansima, u kojima i sama povremeno učestvuje (šteta što ovoga puta nije na sceni, jer bi to dalo autentičnost i ličnog čina), režirala je u Narodnom pozorištu svoj mjuzikl "Bolivud", poigravajući se popularnom kulturom, fenomenom današnjice, koju je, napokon, i Endi Vorhol promovisao.

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Slatka ptica starosti

To što u mali grad na granici (?) dolazi "cirkus", u vidu bolivudske (ime za "holivudske" filmske hitove u Indiji) produkcije, i što glumci i upravnica lokalnog teatra u tome vide šansu da, pokazujući svoju priredbu, uvećaju šansu da se pojave u hit filmu (što je mnogo puta trošeno na sceni), nije najvažnije u nameri autorke da postavi ogledalo pred gledalište, i to ne iskrivljeno, nego pravo. Nema ga u, smišljeno, kič scenografiji (Igor Vasiljev), nego je ono mentalno, iz mentaliteta.

Glumci se spuštaju do neslućenih dubina poltronstva, da postanu "vidljivi" indijskom producentu, a posle i nemačkom, kad Bolivud ode iz njihovog malog grada. Miloš Đorđević, igrajući prvaka teatra, možda premijerno je, povremeno, "preigravao" tu često viđenu manu, veličinu bez pokrića.

Ovaj glumac, koga reditelji rado uzimaju u komički žanr, jer ima pokriće za svoje antijunake, i ovoga puta se najviše trudio i dobio gorki smeh, koji je vladao gledalištem.

Takođe i Pavle Jerinić, koji izrasta u autentičnog komičara, poznajući, u ulozi mladog Roma, tačnu granicu dobrog ukusa i persiflaže. U ulozi direktorke teatra, Danijela Ugrenović je, lako i spontano, sa šarmom viđenih direktorki, odsustvo moralnih principa pokazala sa rutinom malog šrafa u velikoj vlasti.

Jelena Đokić (ponovo praksa da se u podelu, bez opravdanja, uzima gost), bila je standardno uverljiva, ne izlazeći iz okvira dosadašnjih uloga. Od dve mlade glumice, Suzana Lukić je imala malo "jači" zadatak, da ispolji i neku istinitu emociju u "treš" žanru, i dobro je to kanalisala, a najmlađa, Bojana Đurašković, hrabro i vešto se nosila sa veličinama na sceni, kao neki kabaretski zvrk, koji i igra, i komentariše, i zapliće, i skreće pažnju na zaista odlične delove predstave, kao što su muzika (Anja Đorđević) i ekspresivni živi orkestar na sceni (Nevena Pejčić, Aleksandar Solunac, Danilo Tirnanić).

Autorski projekat Maje Pelević, persiflaža nostalgije za izgubljenom dobrotom, lepotom, mladošću, toplinom (o čemu govori i završni song), mapirao je kako zanimljiv žanr predstave, tako i problem - nekulturu, koji je, nažalost, suviše složen za ovu komediju, koja bi, mogućno, bila slojevitija u rukama spretnijeg reditelja, ali i na nekoj drugoj pozorišnoj sceni, na kojoj ne bi toliko odudarala od razloga postojanja nacionalnog teatra, njegove misije.