Zdravko Joksimović: I duh mora da se hrani

VREME se promenilo, danas su svi postali sami sebi dovoljni. Ali, ne treba kukati za prošlošću, jer sami biramo put, ili pristajemo na sve, ili pružamo nekakav lični otpor.

U razgovoru za “Novosti” ovo kaže jedan od naših najuspešnijih vajara srednje generacije, koji je svoj trodecenijski umetnički put stavio na javno preispitivanje izložbom “Reanimacija umetnika posle 30 godina” u beogradskoj Kući legata.

* Zbog čega umetnik posle trideset godina rada mora da ide na reanimaciju?

- To je jedna crnohumorna šala na sopstveni račun, zato što sa svakom izložbom moram da se reanimiram. Izložba znači ulazak u svet dugova, jer posle svake morate izvesno vreme da potrošite da biste se psihički stabilizovali i smislili kako te dugove da vratite i kako ponovo da vratite potrošeni entuzijazam i ljubav prema ovom poslu, da biste ih potrošili na neki novi projekat, nove radove, novu izložbu. To traje tri decenije i iz ove perspektive izgleda skoro nemoguće. Čudim se samom sebi kako ranije nisam prestao da radim, zato što je sve ovo suviše zamorno. Odnosi ogroman deo energije i zaista se pitate čemu sve to.

* Šta najviše zamara umetnika?

- Činjenica da ne može da sastavi kraj s krajem. Ne može se od ovoga živeti, a ulaganja su prevelika i što se tiče novca, ali i energije, vremena i emocija, bez kojih se ne može ništa. U nekom uzanom krugu ljudi imate neko svoje mesto, strpali su vas u neku fioku. Meni su to uradili pre nekih pentaest godina i ja tu tavorim. Da ne izlažem mogao bih u toj fioci da ostanem do kraja.

* Ipak, nekako iskačete iz fioke?

- Iskačem kao ona glava pajaca na opruzi. Kad ljudi otvore fioku kažu: “Evo ga ovaj ponovo radi, opet iskače.” Pre bih rekao da se zaista trudim da duh održim budnim, što je veoma važno. Duh redovno mora da se hrani da bi mogao da proizvodi. Ali kod nas je to skoro nemoguća misija.

* Humor je neizostavni deo vaših radova, koliko je neophodan da bi se opstalo?

- Humor, cinizam, ironija, to su zaštitni znaci moje skulpture, pre nego neke druge stvari, koje se vezuju za tu minucioznost, osetljivost, senzibilitet... Meni je važnije, međutim, što uz humor, cinizam i ironiju, u mojim radovima ima i poezije. Od tih elemenata ne odustajem, jer su deo moje prirode i način na koji se, prvo, šalim sa sobom, a potom i pokušavam da svet i ovu stvarnost činim snošljivijim.

* Tokom trideset godina vašeg rada u stvarnosti su nam se smenjivali mnogi društveni i politički lomovi...

- Mi od istorije nažalost ništa nismo umeli da naučimo, jer nam se dešavaju stalno iste greške, zablude i nadanja koja se vremenom samo izjalove. Na to smo se navikli. Rad koji se zove “Gde se ovde predaje cveće” zapravo je rekapitulacija tog nekog vremena. Pamtim i turbulentne godine rata u našem okruženju i svega što se dešavalo, ali i ovu zločinačku tranziciju i otimačinu od 2000. naovamo. Ne zna se koji je period bio zanimljiviji i koji je bio više osvešćujući. U svakom od njih je bilo onih koji su fantastično plivali niz struju i gledali kako da za sebe iskoriste taj momenat, dok je običan svet morao da trpi. Sve se to lomilo preko leđa onih koji nisu bili partijski zaštićeni. Svim ostalim smrtnicima preostala je borba za preživljavanje i stalna muka kako da se premoste neke stvari.

* U vašim delima, s druge strane, ima i otvorene seksualnosti i senzualnosti, koja ne trpi ironiju i ogoljava umetnika u njegovoj osetljivosti...

- Danas nije uputno da vaša skulptura referiše i na klasičan pojam lepote, odnosno na nešto što se nekada svodilo na estetiku, koja više “nije u modi”. Čovek je i dalje željan oblika koji su usklađeni, uravnoteženi, koji su lepi, imaju svoju likovnost. Postoji još potreba za lepim, koje smo previše lako ukinuli: lepo je deo istorije koji ćemo arhivirati, od toga nema ništa, time se nećemo baviti zato što nije “in”. Mnogi prate taj recept, iako lepota spada u univrezalne kategorije i nje se ne treba odricati.

* Kod vas figuracija, skulptura, ne ukida koncept i obrnuto?

- Ne pravim razliku između figurativne i nefigurativne, apstraktne umetnosti, likovnog i primenjenog, dizajna i arhitekture. Meni je sve to isto, bavljenje prostorom, ispitivanje vizuelnih mogućnosti, granica ukusa. Podele su veštačke jer je sve to deo artikulacije prostora. Danas je dobra arhitektura u isto vreme i jedna ogromna skulptura, dok je dobra skulptura i dizajnerski artefakt.

* Niste probirljivi ni kada su u pitanju materijali. Koristite sve...

- Sve i svašta. Nekada namerno koristim i najsofisticiraniji materijal sa trešom koji pokupim pored kontejnera. I ovaj sunđer na izložbi sam pronašao pored kontejnera, jedva sam imao snage da ga ubacim u automobil. Ne odričem se ničeg što u određenom trenutku može da bude deo skulpture. Nekome možda nešto ne treba, ali meni treba.

ODBACILI SMO LEPOTU

* VOLITE li Engra, s obzirom na to da ste u radu tog imena, njegov čuveni akt zamenili neskladnom, muškom figurom?

- Volim Engra i sve stare majstore. Ovaj moj Engr je malo orutaveo, ugojio se, ali je i dalje tu. Taj rad je neka samoironija u odnosu na istoriju umetnosti. To su igre koje bi trebalo da osnaže naš duh da se kreće u svim smerovima, odnosno da ga oslobodimo predrasuda. Ali, istovremeno to je i odnos prema ovom vremenu, koje lepotu smatra za deo nekog muzeja. Kod nas se ne može ni otići u muzej, jer je više od decenije zatvoren. Možda bi trebalo da napravim i još neke radove, kao alternativno rešenje, dok se ne završi Narodni muzej, da ljudi mogu da vide i druga velika dela slavnih umetnika.

PLEJADA VELIKANA

* ZA većinu medija smrt našeg najstarijeg vajara Save Sandića, nedavno je prošla neprimetno..

- Zaista mi je žao što tih prvih nekoliko posleratnih generacija nije doživelo pažnju koja je neophodna, da bi današnje generacije znale šta se dešavalo tada u jugoslovenskoj skulpturi, odonosno šta je radila ta plejada fantastičnih umetnika. To su, uz Savu i njegovu suprugu Miru Sandić, bili i Nikola Koka Janković, Vojin Stojić, Moma Krković, Miro Jurišić, Olga Jančić, Olga Jevrić, Aleksandar Zarin, Matija Vuković... Svi su oni ostavili značajan trag i zaslužuju bar jednu monografiju. Tada je skultura bila naprednija od našeg slikarstva. Oni su ranije napravili taj iskorak. I Vojina Bakića sad ponovo otkrivaju u Hrvatskoj, gde su mu napravili izložbu i štampali monografiju.