LJUDI DEČJE DUŠE I SRCA: Životima vladike Nikolaja i patrijarha Pavla, očigledno je upravljala svemoćna ruka Božjeg promisla

LJubomir Ranković

24. 11. 2020. u 17:57

ЉУДИ ДЕЧЈЕ ДУШЕ И СРЦА: Животима владике Николаја и патријарха Павла, очигледно је управљала свемоћна рука Божјег промисла

Patrijarh Pavle u gradskom prevozu / Foto Iz knjige "Evo čoveka"

BROJNE su podudarnosti u životima Svetog vladike Nikolaja i patrijarha Pavla. Obojica su po rođenju bili toliko slabački i bolešljivi, da su im nad kolevkom palili sveće, misleći da su umrli.

Ni jedan ni drugi nisu želeli upis u bogosloviju. Kao đak Valjevske gimnazije, Nikolaj Velimirović želeo je da postane oficir. Odbijen je na konkursu "zbog malog obima grudi". Gojko Stojčević upisao je bogosloviju po želji tetke Senke. Kasnije, uporedo sa studiranjem na Bogoslovskom fakultetu, upisao je medicinu, sa željom da postane lekar i sveštenik.

I vladika Nikolaj i patrijarh Pavle bili su, po prirodi, ljudi dečje duše i srca. Iz ljubavi prema deci, želeli su "da se ožene i da imaju porod". Zbog teške bolesti škrofula, Nikolaj je odustao od ženidbe. Govorio je: "Kako da se ženim sa takvom bolešću i kakav bih imao porod". Gojko Stojčević se razboleo od teške bolesti pluća. Odbacio je nameru ženidbe iz straha da će neizlečivu bolest preneti na porodicu i potomstvo. Odustavši od porodice Nikolaj se zamonašio (1909) u 28, a patrijarh Pavle (1946) u 32. godini života.

OČIGLEDNO je, dakle, da je njihovim životima upravljala svemoćna ruka Božjeg promisla. I jedan i drugi rvali su se u mladosti sa problemima čovekove slobode. Taman kad su pomislili da "sloboda izbora" suvereno pripada čoveku i da su pronašli ključ rešenja "prokletog pitanja", glas Gospodnji iz jevanđelja razvejao je kao maglu njihove "logaritme slobode": "Ne izabraste vi mene, nego ja vas izabrah i postavih vas da vi idete i rod donosite; i rod vaš da ostane." (Jn. 15, 16). Kao i mnogi pre njih, poput poslušne dece, priklonili su glave pred voljom Promisla, duboko svesni biblijske istine: "Teško je protiv bodila praćati se" (Del. ap. 9, 5).

Hrišćanstvo je religija detstvenosti - dečje čednosti, čistote i nevinosti. Gospod Isus Hristos neprekidno je bio okružen decom. Deca su bila najomiljenije njegovo društvo. Bežeći od ljudske zlobe i pakosti, nalazio je tiho utočište u druženju sa njima. Deca su ga iskreno volela i neprekidno išla za njim i uz njega. On im je pričao priče, govorio o svojoj službi Bogu i ljudima, savetovao ih da poštuju i vole svoje roditelje i upućivao da postanu dobri ljudi.

RODITELJI su dovodili decu da ih blagoslovi. Jedanput se toliko dece okupilo oko njega da je nastala velika graja i vika. Penjala su se na njegova leđa i ramena, uvlačila se pod široki ogrtač, grlila ga i skakala oko njega. Zbunjeni apostoli počeše terati decu i braniti im da prilaze Hristu. Gospod blago opomenu svoje učenike i reče: "Pustite decu i ne branite im da dolaze k meni, jer je takvih Carstvo nebesko" (Mt. 19, 14).

Drugom prilikom: "Učenici pristupiše Isusu govoreći: Ko je, dakle, najveći u Carstvu nebeskome? I dozva Isus dete, i postavi ga među njih, i reče: Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao ova deca, nećete ući u Carstvo nebesko. Koji se, dakle, ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom. I koji primi jedno takvo dete u ime moje, mene prima" (Mt. 18. 1-5). Svetitelji Crkve Hristove bili su ljudi dečje duše i srca. "Jaganjci Hristovi", kako se često nazivaju u bogoslužbenim pesmama i himnama. Iz ljubavi prema svome Gospodu podnosili su brojne teškoće i stradanja, muke i progone. Po svedočanstvu božanskog apostola Pavla - oni kojih svet ne beše dostojan, "iskusiše poruge i šibanja, pa još okove i tamnice, kamenjem pobijeni, prestrugani, izmučeni, od mača pomreše, u kožusima i kozjim kožama, u oskudici, u nevoljama, u patnjama, potucahu se po pustinjama i gorama, i po pešterama i jamama zemaljskim" (Jevr. 11. 36-38).

PATRIJARH Pavle beše uistinu "jagnje Božje" kroz ceo život. To mogu posvedočiti svi koji su imali priliku da budu u njegovoj blizini i da ga bolje upoznaju. U crkvenom životu i javnosti važio je kao veoma strog episkop. Znalo se da je strog podvižnik, asketa i stradalnik sa svojim narodom na Kosovu i Metohiji. Kada je bivao prinuđen "silom zakona" da kazni nekog svoga monaha ili sveštenika, ukorom, epitimijom ili nekom strožom kaznom, pravdao se i sa iskrenom tugom govorio: "Bog ga vidio, ne kažnjavam te ja. Kažnjava te tvoje nepromišljeno delo koje ne dolikuje svešteničkom činu i sveti kanoni Crkve Hristove." Kružile su priče da bi u takvim prilikama pozvao sveštenika, poslužio ga i počastio za svojom skromnom monaškom trpezom, a na rastanku očinski blagoslovio i uručio akt o kazni i presudi Crkvenog suda, roditeljski savetujući da se takvo nedelo više ne ponovi.

Kao đakon blaženopočivšeg episkopa šabačko-valjevskog Jovana Velimirovića, bio sam u prilici da krajem sedme decenije prošlog veka izbliže upoznam tadašnjeg vladiku raško-prizrenskog Pavla. Naime, nekoliko godina sam kao mlad đakon boravio u pratnji moga vladike Jovana za vreme njegovog banjskog lečenja u manastiru Blagoveštenju u Ovčaru. Obično bi to bilo vreme godišnjih odmora posle Petrovdana, kada prođu česte eparhijske obaveze, kanonske posete i služenja. U istom periodu, u manastirsku banju stizao je i vladika raško-prizrenski Pavle.

DOLAZIO je uvek redovnom autobuskom linijom, bez pratnje. Sam je nosio svoj koferčić neophodne garderobe i stvari. Išao je brzim i sigurnim korakom prašnjavom makadamskom strminom prema manastiru. Najpre bi svratio u hram, celivao ikone, zapalio sveće i pomolio se Bogu. Tadašnji iguman blagoveštenski otac Georgije, na vest da je stigao vladika Pavle, pojavio bi se u manastirskom dvorištu. Srdačnom dobrodošlicom i blagim širokim osmehom, kroz žućkastu retku bradu i brkove, raširenih ruku izlazio je pred njega, uzimao blagoslov i pratio ga do gostinske sobe.

Vladika Pavle ničim nije pokazivao da je važan gost, niti je očekivao nekakav poseban tretman za vreme boravka u manastiru. U šali je govorio da je došao "da izdržava banju". Za mene su to bili blagosloveni dani. Budući da mi nije bio nadležni episkop i da nisam njegov klirik, da su tu "široka leđa" moga vladike Jovana, bio sam razrešen svakog straha i ustezanja u razgovoru sa njim. Razume se, uz najviše poštovanje njegovog čina i saznanja da je čovek svetog života. Posebnu harizmu njegovom liku davala je činjenica da dolazi sa mučeničkog Kosova i Metohije.

SUTRA: SVETAC DEČJEG SRCA I OSMEHA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)