FELJTON - POSVEĆENOST SRPSKOJ DRŽAVI: Kult Simeona Mirotočivog naglo je jačao među Srbima

Nikola Moravčević

03. 05. 2022. u 18:00

I PORED toga što je Raška bila u potpunosti pravoslavna zemlja, papi Inoćentiju je tada bilo dovoljno da iz stava njenog vladara oseti da je taj spreman da počne da uvažava vojno-političke interese Rima.

ФЕЉТОН - ПОСВЕЋЕНОСТ СРПСКОЈ ДРЖАВИ: Култ Симеона Мироточивог нагло је јачао међу Србима

Vukan Nemanjić, Foto "Vikipedija"

A pošto je i župan Stefan Nemanja II već primećivao realnost sve jačeg slabljenja romejskog carstva i porast uticaja rimskog pape, koji je mogao da uspešno drži pod kontrolom i osionog ugarskoga kralja, on tad bodro odlučuje da i on pokuša da od Inoćentija zatraži kraljevsku krunu, pretpostavljajući da će, ako mu to uspe, on sa njom na glavi imati veću papsku pomoć i protiv ugarskog kralja Imrea i protiv svog brata Vukana, koji je bio Ugarima podložan. I zato, da bi i nečim dodatnim potvrdio porast svoje naklonosti Rimu, on 1208. godine prekida svoj i dotle nesrećni brak sa romejskom princezom Jevdokijom, odagnavši je sa srpskog dvora uz optužbu za neverstvo. 

Pri povratku u Konstantinopolj ona ide preko Vukanovih poseda u Zeti gde je on lepo dočekuje i ispraća u Drač, prekorevajući svoga brata zbog ovakvog brutalnog tretmana svoje supruge.  Jevdokija se iz Drača vraća brodom u romejsku prestonicu, gde njen otac, car Aleksije III Anđel, mirno prihvata njen povratak, ne praveći dodatne probleme srpskom županu Stefanu Nemanji II, pošto shvata da je propast njihove bračne veze bio logični rezultat njihovih dugih međusobnih sukoba, uz brojne obostrane optužbe za neverstvo.

KNEZU  Vukanu je verovatno Jevdokija rekla da je papa njenom bivšem mužu obećao krunu, što Vukana do te mere iritira da on o tome odmah obaveštava ugarskog kralja Imrea, koji potom hitno piše protestno pismo papi Inoćentiju III, obaveštavajući ga  da njegova katolička  Kraljevina Ugarska već čitav vek smatra Rašku nespornim terenom za svoje dalje proširenje i traži od pontifa da odustane od krunisanja njenog trenutnog župana uz obećanje papi da će on uskoro da oružjem sredi sve dotadašnje raško-

-zetske unutrašnje probleme. 

I kao što je kralj Imre obećao rimskom pontifu, ugarska vojska u proleće 1202. godine upada u Rašku i uz njenu pomoć Vukan uspeva da pobedi i protera svog mlađeg brata.  Nakon toga mu ugarski kralj dozvoljava da se proglasi raškim županom, ali samo kao njegov ugarski vazal, dok u isto vreme on svojim drugim zvaničnim titulama dodaje i naziv kralja Srbije.

DALjI podaci o sukobu Nemanjića braće su veoma šturi, ali izgleda da je u to vreme župan Stefan Nemanja II morao da pobegne kod bugarskog cara Kalojana, za koga znamo da je 1203. godine uspeo da od Ugara oduzme grad Braničevo. Najverovatnije uz bugarsku pomoć je Stefan Nemanja II mogao da nastavi borbu sa bratom i Ugarima do kraja 1204. godine, kada već uspeva da uspostavi pređašnje stanje, tako da je u to vreme on ponovo veliki župan Srbije, a Vukan veliki knez Zete.

Oružani sukob Nemanjića braće je u Raškoj proizveo dosta ratnog pustošenja što je teško pogodilo pučanske mase.  No njima je bilo još teže da prevaziđu i dugi period gladi koji je usledio i po povratku Stefana Nemanje II u Srbiju doveo do masovnog umiranja stanovništva i velikog raseljavanja.        

U međuvremenu su se desile već pomenute kapitalne evropske vojno političke promene prouzrokovane IV krstaškim ratom zbog kojih je srpski veliki župan Stefan Nemanja II nepovratno izgubio svoj dotadašnji čvrsti oslonac na susedno romejsko carstvo.  I zato on tad odlučuje da mu još jedino preostaje da se okrene bratu Savi. Pošto se očev kult svetitelja već raširio po Srbiji, računao je da je vreme da Savin dolazak u Srbiju sa Simeonovim moštima dodatno učvrsti njegov položaj na tronu, jer bi to jasno pokazalo da je u bratskom sukobu Sava na njegovoj strani, i tako pomoglo u odvraćanju Vukana od budućih nasrtaja  na Rašku. 

I SAVA je uslišio bratovljevu molbu i vratio se i pored brojnih problema oko prenošenja očevih moštiju u Srbiju u tim nesigurnim vremenima. No još uvek se ne ne zna tačno kada je on to učinio, jer je jedini dokaz o vremenu njegovog povratka studenička beleška po kojoj se on morao pojaviti na srpsko-grčkoj granici u Hvosnu ili početkom februara 1206. godine, ili u isto vreme godinu dana kasnije, jer na sačuvanoj manastirskoj belešci samo piše da su mošti Svetog Simeona položene u njegovu grobnicu u Studenici 19. februara po Savinom povratku u Rašku.

Posle prenosa moštiju Svetog Simeona u Studenicu (čime je Sava ispunio zavet ocu dat na njegovoj samrti), Savin brat, veliki župan Stefan Nemanja II, postavlja  ga igumanom te svetinje.  Međutim, u svojim kasnijim spisima o svom povratku u otadžbinu, Sava iznosi da poziv da se vrati on nije dobio samo od župana Stefana Nemanje II, nego i od starijeg brata, velikog kneza Vukana, što u Domentijanovim i Teodosijinim spisima nije pomenuto. Po Savinom sećanju, izgleda da je zavađenoj braći da se iskreno pomire ipak bio potreban neki uvaženi posrednik, a to je jedino mogao biti on, i pominje da je pred njim Vukan pokunjeno priznao da se za svoje poteze u tom sukobu kaje, pravdajući se da ga je na to navratila njegova buntovna vlastela.

OD Savinog povratka u zemlju nadalje Vukan nije više pravio novih problema mlađem bratu Nemanji II, a uskoro potom je i umro.  Nasledio ga  je njegov najstariji sin, Đorđe, koji je od 1208. godine, kada je zvanično postao mletački vazal, konačno počeo da nosi i kraljevsku titulu koju je tada dobio od pape.

Uskoro posle sahrane moštiju Stefana Nemanje u Studenici, svetiteljski kult Simeona Mirotočivog naglo je počeo da jača po Srbiji, a koji su i veliki župan Stefan Nemanja II i studenički iguman arhimandrit Sava zdušno podsticali.  Iz svakodnevnog dodira sa srpskom pastvom u studeničkom manastiru i kroz svoja česta putovanja po Srbiji, Sava je ubrzo shvatio da je opšti duhovni nivo srpskih pravoslavnih vernika veoma nizak i žustro je prionuo na posao da ključne ideje pravoslavnog hrišćanstva što više posrbi.

Što se tiče crkvenih krštenja novorođenih i svešteničkih opela preminulih, na primer, Srbi nisu puno zaostajali za Grcima od kojih su i primili hrišćanstvo, ali što se tiče crkvenih venčanja, pričesta i familijarnosti sa Novim zavetom i pravoslavnim crkvenim ritualima, Srbi su još uvek bili prilično zaostali.  A to nije ni čudo pošto su mahom grčki episkopi srpske pravoslavne crkve podložni Ohridskoj arhiepiskopiji svugde po Raškoj držali liturgije na grčkom jeziku, tako da lokalno srpsko pučanstvo nije ništa od toga ni moglo da razume.

DUHOVNO PROSVETITELjSTVO

KAO što je dolazak Stefana Nemanje na Svetu Goru pokrenuo Savinu energiju da se sa usredsređenosti na svom ličnom spasenju kroz samotništvo, post i molitvu poletno usmeri na stvaranje prvog srpskog atoskog manastira, tako ga je i novostvoreni svetiteljski kult Simeona Mirotočivog po njegovom povratku u otadžbinu sa istom snagom usmerio da orno krene u duhovno prosvetiteljstvo srpskih pučanskih masa za opšte dobro novostvorene srpske države. Tom čvrstom ubeđenju je pomoglo i to što je Sava kao atoski očevidac katastrofe IV krstaškog rata zrelo shvatio da je način na koji su razuzdani latinski krstaši uspeli da sruše poljuljano Romejsko carstvo bio kardinalni primer povinovanja apsolutnom opredeljenju rimske crkve da pošto-poto, pa čak i silom ako treba, svugde u hrišćanskom svetu uspostavi svoju totalnu dominaciju. 

SUTRA: Opredeljenje za pravoslavlje

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

SOČNO TELEĆE PEČENJE U RERNI: Po receptu najiskusnijih kuvara - tajna je u brašnu