SAUČESNIŠTVO U NAORUŽAVANJU TUĐMANA: Predsedništvu SFRJ nikada nije objašnjeno zašto Vojska nije oduzela švercovano oružje za Hrvatsku

Borisav Jović

20. 11. 2020. u 12:29

RAZLOGE što vojni vrh nije učinio ni ono što je mogao i za šta je postojala zakonska osnova ili politička odluka možemo da tražimo jedino u njihovoj neodlučnosti ili nejedinstvu.

САУЧЕСНИШТВО У НАОРУЖАВАЊУ ТУЂМАНА: Председништву СФРЈ никада није објашњено зашто Војска није одузела шверцовано оружје за Хрватску

Arhiva

Pre svega, nije moglo da bude sporno da postoji jasna vojna obaveza da se izvrši odluka Predsedništva SFRJ o oduzimanju nelegalnog naoružanja koje su hrvatski organi uvezli i da se uhapse odgovorni za taj nelegalni čin.

Takvu je odluku donelo Predsedništvo SFRJ 9. januara 1991. godine jednoglasno, u punom sastavu, i uz prisustvo svih predsednika republika i pokrajina.

Već je na toj sednici bilo konstatovano da je vojska imala zakonsku osnovu da sama, i bez odluke Predsedništva, postupi na taj način, da oduzme naoružanje i pohapsi prestupnike, ali je Predsedništvo prihvatilo da će njegova odluka imati politički značaj i omogućiti da se posao završi s manje otpora na terenu. I u tim okolnostima ona nije sprovedena.

Nije učinjen ni pokušaj da se sprovede, što vojska nikada nije objasnila ni Predsedništvu ni javnosti. Šta je bio uzrok? Ne mogu da verujem da je postojao bilo koji drugi razlog osim neodlučnosti i kolebljivosti u vojnom vrhu, a moguće i nesloge, što je još gore.

VAŠINGTON BRANI ZAGREB

POSLE odluke Predsedništva SFRJ od 9. januara 1991. godine da se Hrvatskoj silom oduzme naoružanje ako ga ne preda dobrovoljno, posetio me ambasador SAD u Jugoslaviji Voren Cimerman i saopštio mi da se vlada SAD ne slaže da se Hrvatskoj nasilno oduzima oružje. Time je sve rečeno. Ne samo o tome šta misli SAD nego i sve velike sile Zapada.

Čitav slučaj dobija jasniju dimenziju kada se uzme u obzir šta se sve događalo u vojnom vrhu u trenutku nelegalnog uvoza 100.000 "kalašnjikova" iz Mađarske, koji su i bili predmet pomenute odluke Predsedništva.

Vojska je znala za uvoz, pratila šta se događa i snimila film sa svim detaljima, koji je posle desetak dana prikazala Predsedništvu, ali nije uradila ono što je bila dužna, da taj uvoz spreči, da oduzme naoružanje i da pohapsi izvršioce. Za to joj nije bila potrebna odluka Predsedništva.

NA LICU mesta, dok se obavljao nelegalni uvoz, koji je pratila i snimala vojna obaveštajna služba, na raspolaganju su joj bile borbene jedinice spremne da obave taj zadatak, ali je iz vojnog vrha naređeno da se ne sprečava uvoz, nego da se samo prati i snima šta se događa.

Predsedništvu SFRJ nikada nije objašnjeno zašto oružje nije oduzeto odmah. Ako se mislilo da će se kasnije lako oduzeti od onih koji njime budu naoružani, onda je to bilo naivno i glupo. Ali teško je u to poverovati.

Smišljeno ili ne, reč je o ogromnoj odgovornosti koja liči na saučesništvo u naoružanju HDZ-a, kao i u tragediji koja se kasnije dogodila sa samom vojskom, koju su blokirali po kasarnama u celoj Hrvatskoj i potpuno je onesposobili za delovanje.

Ako je ovakav slučaj mogao da se dogodi, jasno je da nije postupano onako kako je zakon nalagao.

Ovakav propust, ako je uopšte propust a ne svesna namera, morao je, u normalnim okolnostima funkcionisanja države, da dovede do smene saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića, jer je jasno da se bez njegovog naloga ovako nešto ne bi moglo dogoditi.

Međutim, Jugoslavija u to vreme već nije bila država koja je bila u stanju da smeni svog ministra odbrane zbog nesloge političkih predstavnika republika i procedure koja im omogućuje da parališu aktivnost države.

Da je vojska, uprkos svim ustavnim ograničenjima, uradila bar ono što je trebalo i što je moglo, lakše bi bilo izboriti se sa politikom svršenog čina i ratom koji je nametnula Hrvatska.

ODGOVORNOST ZA RAT

NESUMNJIVU odgovornost Hrvatske za rat, nasilje nad Srbima, progon i etničko čišćenje, je bez straha i stida ne samo priznao nego i sa zadovoljstvom razjasnio Franjo Tuđman, predsednik Hrvatske, u govoru održanom na Trgu bana Jelačića u Zagrebu, 12. aprila 1992, kada je rekao: "Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela! Ali, mi smo procijenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo vodili političke razgovore, a iza tih pregovora formirali oružane postrojbe. Da nijesmo to uradili, ne bismo došli do cilja. Znači: rat je bilo moguće izbeći samo da smo mi odustali od naših ciljeva, to jest, od samostalnosti hrvatske države."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)