NAJPONOSNIJI OTAC U SRBIJI: Gde god sam bio govorili su: "Sjajan igrač, ali još bolji čovek"

Sanja Žarković

25. 11. 2021. u 10:21

PLEŠE kao leptir, ubada kao pčela. Tako je svoj stil borbe opisala bokserska legenda Muhamed Ali, tako na terenu izgleda i kapiten srpske fudbalske reprezentacije Dušan Tadić.

НАЈПОНОСНИЈИ ОТАЦ У СРБИЈИ: Где год сам био говорили су: Сјајан играч, али још бољи човек

Foto: M.Vukadinović

Plesao je u odlučujućem meču protiv Portugalije, ali znao i da ubode kada treba: prvo za izjednačenje, potom za pobedu, centaršutem koji je Aleksandra Mitrovića pogodio u "trepavicu". Za ples protiv Reala iz Madrida, pre nešto više od dve godine, kada je izgledao kao fudbalska reinkarnacija svog idola Zinedina Zidana i igrače Madriđana vodio na besplatnu vožnju ringišpilom, nagrađen je desetkom od francuskog "Ekipa", kao tek deseti fudbaler u istoriji.

Osim toga, fudbalsko čarobnjaštvo kod Dušana ide ruku pod ruku sa besprekornim radnim navikama, racionalnošću, samoprekorom i ambicijom, atipičnim što za srpske fudbalere, što za ono što smatramo ravničarskim mentalitetom. Da ne poverujemo da je naš.

Uprkos svim uspesima, koji bi mnogima "udarili u glavu", Tadić svojim odmerenim izjavama i ponašanjem ostavlja utisak pristupačnog, jednostavnog i vaspitanog momka, jednog od onih koji životne vrednosti nose iz zdrave porodice. Zbog toga smo u rodnoj Bačkoj Topoli razgovarali sa Petrom, ocem našeg fudbalera, da bismo od njega saznali kako je izgledalo Dušanovo životno i fudbalsko stasavanje:

- Rođen je kao treće dete, posle dve sestre, u jednoj prosečnoj srpskoj porodici srednje klase. Ja sam radio kao šef održavanja u Industriji mesa "Topola", bio sam i savezni fudbalski sudija, a supruga je bila službenica u poljoprivrednom dobru. U mladosti sam amaterski igrao fudbal, govorili su da sam talentovan, ali mi roditelji nisu dozvolili da se ozbiljnije time bavim, škola je imala prednost. Ipak, kroz Dušana mi se sve to vratilo. Što se porekla tiče, Tadići su starinom iz okoline Knina, mesto Koljane, odakle je moj deda kao solunski dobrovoljac došao u Bačku Topolu pre ravno stotinu godina. Suprugina porodica je rodom iz Like.

Foto: M.Vukadinović

 

Protivnici danas muku muče da Tadića odvoje od lopte, a u detinjstvu je isti problem imala majka Marija:

- Pošto sam bio fudbalski sudija, često sam mu donosio lopte, stotinu ih je poderao igrajući od jutra do mraka na betonskom igralištu ispred zgrade. Majka ga je stalno zvala na večeru, morala je da ga moli, pošto mu je fudbal bio opsesija, pa mu se nije dolazilo kući iz igre. Nijednim drugim sportom nije se ozbiljnije bavio, ali je za svaki bio talentovan, naročito za košarku. Čega god da se dohvatio, pa bile to i karte, jedno je uvek bilo prisutno - ni u čemu nije voleo da izgubi, sebi poraze ne dozvoljava. I ja sam se trudio da mu usadim taj pobednički duh, da mora za sve sam da se izbori, time što ga nikad, ni kada je bio sasvim mali, nisam puštao da me pobedi.

Da će biti ne samo fudbaler, već izvanredan fudbaler, videlo se još od ranih godina, ne samo po strasti prema fudbalu, već i po radnim navikama nesvojstvenim deci:

- Bio je zaista veliki radnik, ostajao i posle treninga da dodatno vežba. Talenat mu nije bio izgovor da ne radi, već naprotiv, da se još više trudi da ono što ima nadogradi. Levu nogu je oduvek imao izvanrednu, ali je desnu posebno vežbao, pa sada šutira i levom i desnom. Primera radi, Zinedin Zidan mu je uvek bio idol, gledao je sve njegove utakmice i upijao svaki potez, posle kopirao. Nije stajao dok savršeno ne izvede svaku Zidanovu fintu, piruetu. Kakav je bio tada, takav je i sada. Kondicioni trener Ajaksa kaže da takvu radnu etiku nikada nije video. Dolazili su mlađi igrači Ajaksa, poput De Lihta i De Jonga, tražili od tog trenera da sa njima radi po Dušanovom programu. On im je rekao da oni takav tempo ne bi izdržali.

Za razliku od brojnih fudbalera, ni školu nije zapostavljao, a to se vidi i po elokvenciji i promišljenim odgovorima u intervjuima:

- U školi je odlično radio, pomno pratio na času. Govorio je da mu je cilj da već na časovima nauči što više, da bi posle imao više vremena da igra fudbal. Redovno je završio Saobraćajnu školu, dok su ostalu decu iz kluba roditelji ispisali, da idu vanredno. Mi mu to nismo dozvoljavali, rekli smo da bez škole ne može postati fudbaler. Izlazili su mu u susret nastavnici i profesori. Jedino je poslednje tromesečje polagao vanredno, pošto je već počeo da igra za prvi tim Vojvodine i za mladu reprezentaciju.

 

 

Bačka Topola je od velikih fudbalskih centara najbliža Novom Sadu, ali većina dece navija za jedan od dva beogradska kluba. Dušan nije bio izuzetak:

- Od četrnaeste godine, kada je tamo prešao, navija za Vojvodinu, kao i čitava porodica. Do tada je simpatisao Partizan, onako kako to već biva u detinjstvu, povukli su ga drugovi iz ulice i razreda. Za crno-bele sam navijao i ja, a Dušanov ujak je bio veliki navijač Crvene zvezde, pa smo mu naizmenično poklanjali čas crno-beli, čas crveno-beli dres. I dan-danas kod kuće imamo dres sa brojem devet Peđe Mijatovića, iz vremena kada je igrao za Partizan. Obožavao ga je kao igrača.

Ipak, malo je falilo da kao dečak pređe u redove Crvene zvezde, ali je majka odlučila da Beograd nije najbolja sredina za razvoj u tako osetljivom dobu:

- Trenirao je u fudbalskom klubu AIK iz Bačke Topole i već tada je na turnirima odskakao od ostale dece. Pratili su ga Vojvodina, Crvena zvezda, Partizan... Kada mu je bilo deset godina, igrao je na turniru "Stevan Ćele Vilotić" na Paliću, a posebno se istakao na utakmici protiv Zvezde. Tada me je jedan od ljudi iz kluba pitao da li bi Dušan prešao u redove crveno-belih, ali dogovorili smo se da sačekamo da završi osnovnu školu. Ostali smo u kontaktu, ja sam posle išao u Beograd na pregovore. Bio sam već gotov da pristanem, nudili su odlične uslove, a i velika je čast kada zove Crvena zvezda. Na kraju, majka je prelomila da ipak pređe u Vojvodinu, koja ga je takođe zvala. Sestre su mu već bile u Novom Sadu, bliže je Bačkoj Topoli, a i Vojvodina je u to vreme imala najbolju fudbalsku akademiju u Srbiji. Na njegov fudbalski put tu su najviše uticali treneri Brane Novaković i Zoran DŽimi Marić.

Kasnije se desilo da je baš on zapečatio sudbinu Dušana Bajevića na klupi Crvene zvezde. Bilo je to 2007, Vojvodina je pobedila Zvezdu u Beogradu (0:3), Dušan postigao treći gol i za još jedan asistirao, a Bajević je posle zvižduka i skandiranja napustio klupu.

Bilo je i kasnije, dok je blistao u dresu Vojvodine, interesovanja i Crvene zvezde i Partizana, ali osim što tadašnji predsednik Ratko Butorović nije svojim igračima dozvoljavao da prelaze u beogradske "večite", taj transfer nije izgledao kao logičan sledeći potez u karijeri:

Foto: M.Vukadinović

 

- U tom trenutku nije imalo smisla da prelazi u Zvezdu ili Partizan. U Vojvodini je imao sjajan, progresivan razvoj. Bio je prvotimac, igrao za mladu reprezentaciju, nastupio na Olimpijskim igrama, debitovao za seniorsku reprezentaciju u prijateljskoj utakmici protiv Poljske kod Radomira Antića. Sve to, a nije mu bilo ni dvadeset godina.

Kod Tadića je sve u karijeri išlo upravo tako: promišljeno, postupno, bez isuviše naglih skokova, baš poput vojvođanske ravnice iz koje je i potekao. Posle Vojvodine, sledili su Groningen, Tvente, Sautempton i na kraju Ajaks. Ono što je ostajalo isto u svim tim klubovima je obožavanje od strane navijača:

- Skandirali su mu ime i prezime u svakom klubu u kojem je igrao, kao i u reprezentaciji. Ne mogu da vam opišem koliki je roditeljski ponos kada takvo nešto čujete. Bili smo supruga i ja u Sautemptonu, preko 50.000 navijača, a ja čujem iz svih grla: "Dušan Tadić". Mislio sam da sanjam, da ne čujem dobro. Nije to samo zbog njegovih igračkih kvaliteta. Gde god da sam bio, svi su mi govorili: "Sjajan igrač, ali još bolji čovek". Kada je iz Groningena prešao u Tvente, a oni su veliki rivali, dao je u utakmici protiv bivšeg kluba dva gola i asistirao za još tri. Nijednom se nije radovao, iz poštovanja.

Prati svaki meč, pa Petra pitamo i koju je sinovljevu utakmicu najteže podneo:

- Onu protiv Totenhema, u polufinalu Lige šampiona. Pobedili u prvom meču u Londonu (0:1), kod kuće vodili 2:0, i onda na scenu stupa Lukas Moura sa tri gola, poslednjim u šestom minutu sudijske nadoknade. Ne znam kako sam to preživeo. Velika je šteta što Ajaks nije igrao u finalu protiv Liverpula, bio bi viđen lepši i kvalitetniji fudbal. Osim toga, kao roditeljima nam je bilo veoma teško da gledamo onu utakmicu kvalifikacija za SP 2018, protiv Velsa. Tada mu je Nil Tejlor polomio nos, pao je na zemlju obliven krvlju, a on je odbio da napusti teren, jer nije hteo drugove da ostavi na cedilu. Tu se pokazao sav njegov patriotizam.

Deluje da će Ajaks biti poslednja stanica u Dušanovoj igračkoj karijeri, iako i dalje postoji interesovanje brojnih velikana:

- Postojalo je i dalje postoji interesovanje Milana, Barselone koja je više puta pokušala da ga dovede...Ipak, mislim da će karijeru završiti u Ajaksu, iako to nikada sa sigurnošću ne može da se kaže. Skrasio se tamo, kupio kuću, deca idu u školu. Da ne pominjem koliko ga Holanđani cene i vole, u Amsterdamu ima status božanstva. Rekao bih da čak ni u Srbiji nije toliko voljen.

Kada govori o fudbalu, Dušan pokazuje dubinsko poznavanje i razumevanje igre, što navodi na zaključak da mu posle igračke sledi trenerska karijera:

- Mislim da će biti trener, i to vrhunski. On i sada opaža sve nedostatke u igri svog tima, produžena je ruka Ajaksovog trenera koji se sa njim često konsultuje. Zna i koje slabe tačke protivnika mogu da se iskoriste, sve on to prati i promišlja.

Ako izuzmemo neslavnu epizodu sa početka 2016, Tadić je imao izvrsnu saradnju sa svim selektorima reprezentacije, koji su ga uvek isticali kao ključnog igrača i veliki oslonac. Ipak, neki se se posebno izdvajaju:

- Slavoljuba Muslina je cenio i kao selektora i kao čoveka. On mu je dao punu slobodu u igri i pronašao mu je pravu poziciju. Isto je sada sa Draganom Stojkovićem Piksijem, sa kojim takođe ima odličnu saradnju. NJih dvojica su 2016. dobili Zlatnu loptu Fudbalskog saveza Srbije, Dušan kao najbolji igrač, Stojković kao najbolji trener. Svetozar Čiča, bivši fudbaler, rekao mi je tada da ga Dušan podseća na Piksija i po stilu igre i po karakteru. Obojica su rođeni pobednici, valjda se zato tako i razumeju.

Foto: M.Vukadinović

 

Petar se sa sinom čuje pre i posle svake utakmice, pa pitamo šta mu je govorio pred odlučujući meč reprezentacije protiv Portugalije:

- Ja mu uvek kažem da šutira kad god može, pošto mu je šut odličan. Međutim, on voli da razigrava. Kaže da mu je svejedno ko će da da gol. Takav mu je stil igre odmalena, podigne glavu, ima odličan pregled, a kada asistira oseća se kao da je postigao pogodak. Konkretno, protiv Portugalije, bio je ubeđen da ćemo pobediti, rekao je da nema smisla da idemo ako ne mislimo da možemo do trijumfa. Na kraju se tako i desilo, obradovao je ne samo porodicu već i čitavu naciju.

Za kraj, interesuje nas šta ga kod sina čini najponosnijim, ako izuzmemo fudbalske uspehe:

- Najponosniji sam što je privržen porodici i što ga slava i uspesi nisu nimalo promenili. Ostao je jednostavan i pristupačan. Pored Dušana i snahe i njihovo troje dece, imamo i dve udate ćerke i od njih još četvoro unučadi. Svake godine, u poslednjih deset, nas četrnaest ide zajedno na more. Najbolji je i sin, brat, muž, otac, ujak, drug i komšija. Kolike god da su mu obaveze, decu, svoju i od sestara, ne zapostavlja, igra se sa njima, prijatelje zove kod sebe u Amsterdam. Ukratko, ne možemo da budemo ponosniji na njega kao roditelji, ne samo zbog fudbalskih uspeha.

MANČESTER JUNAJTED VELIKI ŽAL

KADA su 2019. Matajs de Liht i Frenki de Jong izabrani za fudbalere godine u Holandiji, Luj Van Gal je rekao da je za njega ipak Dušan Tadić bez premca, te da mu je žao što nije Holanđanin. Holandski stručnjak je toliko cenio našeg fudbalera da je hteo da ga dovede u svoj Mančester junajted, ali se Tadić ipak odlučio za Sautempton kome je nedugo potom doneo prvu pobedu na Old Trafordu posle 27 godina:

- Taj odabir mi je jedan od najtežih momenata u Dušanovoj fudbalskoj karijeri, iz razloga što sam ja oduvek od svih stranih klubova najviše simpatisao upravo Mančester. Van Gal je tada bio trener Junajteda i hteo je da ga dovede iz Tventea. Međutim, Ronald Kuman, sa kojim je pre toga obavio razgovor, po svaku cenu je želeo da ga vidi u Sautemptonu, gde je planirao da ga upari sa Gracijanom Peleom. Teško je to palo i meni i njemu, plakali smo, ali Dušan je na kraju u dogovoru sa menadžerom prelomio da ipak potpiše za Sautempton.

ZBOG TRENINGA KASNIO NA VENČANJE

RADNE navike koje idu do granica fanatizma jedan su od glavnih razloga zašto je Dušan bio najbolji u svim klubovima u kojima je igrao:

- Trebalo je da se ženi, krenuli po mladu u Veternik. Bili smo u stanu, ja kažem: "Dušane, spremaj se da idemo, kasnimo, ljudi nas čekaju ". On će meni: "Sačekaj, nisam još završio trening, a sve ćemo mi stići, bez brige". I zaista, sve smo stigli. Takav je od ranog detinjstva, ima svoj ritam treninga koje niko i ništa ne može da poremeti.

ZNAM GA, NIJE SUJETAN

SADA slavimo plasman na SP u Kataru i Dušana Tadića kao junaka srpske reprezentacije, u ciklusu koji nisu pratile nikakve afere. Ipak, sećamo se svi vremena kada je skoro svaki naš selektor birao neku žrtvu svoje sujete. To se desilo i Dušanu početkom 2016, posle čega je rekao da neće nastupati za reprezentaciju dok se selektor ne promeni:

- Nečuveno je da on, koji je tada bio najbolji igrač Sautemptona i blistao u Premijer ligi, iz novina saznaje da neće dobiti poziv za reprezentaciju. Znam svog sina, nije sujetan, kada postoji dobra komunikacija sve bi razumeo, pa i to da po zamislima selektora za njega nema mesta u ekipi. Povrh svega su mu u medijima smeštali razne izmišljene afere kako bi opravdali nepozivanje. Srećom, nije ta epizoda dugo potrajala, selektor je promenjen, sada je to iza nas.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (5)