MLAD, LEP ČOVEK SA FESOM NA GLAVI: Kako su savremenici videli velikog Branka Radičevića

Nenad GRUJIČIĆ

18. 05. 2021. u 10:20

U SUSRET jubilarnom 50. "Brankovom kolu" (od 10 do 20. septembra ove godine) i 200. godišnjici (2024) Radičevićevog rođenja, bavićemo se povremeno zanimljivostima i važnim detaljima vezanim za ovog jedinstvenog srpskog pesnika.

МЛАД, ЛЕП ЧОВЕК СА ФЕСОМ НА ГЛАВИ: Како су савременици видели великог Бранка Радичевића

Foto: Ivan Kršev

Tako, na primer, sećanja na Aleksija Radičevića predstavljaju kaleidoskop različitih opisa i prizora, koji su do dana današnjega ostali neka vrsta enigme i nedovoljno rasvetljenih poređenja. Miša Dimitrijević u svojim nesređenim uspomenama na Branka, štampanim u "Braniku" 1887. godine, kaže: "Tako se malo o Branku znalo. Zaista čudnovato!"

Sima Krstić, Brankov drug od prvog do šestog razreda Karlovačke gimnazije, kasnije advokat u Rumi, pošten i napredan čovek, iako jednom nogom u grobu, rekao je Miši Dimitrijeviću 1877. godine važne podatke o Branku kao đaku u Sremskim Karlovcima. Ostali Brankovi drugovi nisu ostavili gotovo nikakva sećanja. Miloš Dimitrijević i Ilija Okrugić Sremac kazuju samo da je bio dobar drug.

Đorđe Popović Daničar daje opis koji je u opreci sa svima drugima, tako da je pitanje da li ga je uopšte poznavao: "Bejaše lep, smeđ mlad čovek, jedno od onih lica za koje se odmah kaže da su lepa, ali koja se još brže zaboravljaju, jer nemaju nikakve karakteristične crte, ni ma kakvog izrazitog obeležja". Ovo je jedno od takozvanih pomućenih sećanja, što bi rekla čuvena karlovačka profesorica Teodora Petrović, koja su se, nažalost, potkrala u memoarskoj literaturi.

Lazar Zaharijević, čija su sećanja primljena kao delimično tačna, mada opskrbljena značajnim podacima, pošao je u prvi razred kada je Branko išao već u šesti. Zaharijević je, na primer tvrdio da je Branko išao u razred zajedno sa bratom Stevanom, što je netačno, kao i objašnjenje da je Julije u "Đačkom rastanku" Brankov brat.

Bio je lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On tu vrstu demokratije nije trpeo

Jedan od Brankovih savremenika koji je dao dosta pouzdanih podataka svakako je Aca Popović Zub, rodom iz Petrovca u Sremu. Po njegovoj priči, Radičević izgleda ovako: "Bio je lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On tu vrstu demokratije nije trpeo." Zub govori da je Branko "stanovao po takvim kućama, gde je svaka terevenka i najmanji izgred gotovo nemoguć bio", pa prema tome nije mogao piti. Dalje opisuje Branka ovako: "Čovek od karaktera, ponosit i rado nezavisan, voleo je pecnuti ili nasmejati se vrhu ličnosti ili stvari, ali u najblažoj formi i biranim rečima."

U Zemunu Branko je imao dosta prijatelja. Dvadeset četvrtog aprila 1849. Mijo Vlašković upoznao ga je sa Jovanom Đorđevićem koji kasnije piše: "Mlad, lep čovek sa fesom na glavi, kaputu ugasito kafene boje, u čistoj beloj, dobro uštirkanoj košulji sa velikom ogrlicom... Pušio je na čibuk... Bez Branka društvo je bilo krnje. U šali Branko je bio neiscrpiv. U svačemu je bio prvi, u šali, u igranju, plivanju, pevanju. Pevao je rado i imao prijatan, nežan glas koji je u srce dirao. Šaha je igrao vrlo vešto i vrlo je brzo pokretao figure." (Ovo poslednje nagnalo nas je da već tridest tri godine u Sremskim Karlovcima organizujemo jedinstven u svetu pesnički šahovski turnir.)

Među najznačajnijim sećanjima svakako je ono Jakova Ignjatovića, objavljeno u "Nedeljnom listu" 1881. godine. Ignjatović je 1849. godine upoznao Branka u Zemunu: "Upoznao sam se s jednim čovekom s kim sam se odmah na prvu reč, na prvi pogled simpatisao i samo mi je uvek žao što je taj sastanak bio kratak, pa k tomu prvi i poslednji. Srednjeg, potanjeg, gotovo suvonjavog stasa, lica profil umereno opruženog, crte fine, cela glava u svojoj formaciji lep oval, kose fine svetlosmeđe, tome odgovarajuće oči idealnog pogleda, crta jedna drugoj razmerna, harmonično lice. Osim Sime Milutinovića nijednog pesnika fizionomija nije me tako prijatno kosnula. Iz lica mu izbija ljupkost, iskrenost. Više ga nikad nisam video. Posle nekoliko godina čitao sam njegova štampana dela i bio sam očaran. Da me sudba dovela u životu da s njim živim, držim da bismo bili i ostali do smrti nelučimi pobratimi, niti bi nas ikakva politična struja odvojila."

Foto: Ivan Kršev

Digitalni portret Branka Radičevića, rad Ivana Krševa, urađen na temelju čuvene dagerotipije Anastasa Jovanovića, iz 1847.

Jovan Subotić susreo je Branka u Beču između 1850-1853. godine, u kući Vuka Karadžića: "Cela prilika bila je jako ugodna, a naročito lice i oko bilo je puno života i lakokretnog nestašnog izraza." Polit Desančić, takođe, upoznaje Branka u Beču: "Bio je vrlo duševan, bio je vedre i vesele naravi. Vrlo rado se družio sa đacima, ali nije bančio. Nije tražio u odelu poslednju modu. Voleo je da pripoveda mnoge stvari iz naroda." O odnosu Branka i Svetozara Miletića postoje različita svedočenja. Bogoboj Atanacković i Polit - Desančić tvrde da su Branko i Miletić živeli dobro "kao drugovi".

Miletić je upoznao Branka 1850. godine u Beču. Pred njegovu smrt pisao je Jovanu Đorđeviću: "Branko je slab, ili bolje reći, opasno kunja". Mnogo godina kasnije na pitanje Miše Dimitrijevića, odgovorio je: "Ja se s njim nisam družio. Meni se upravo nije dopao." Aca Popović Zub tvrdi da se Branko i Miletić nisu podnosili.

Brankov rani odlazak s ovoga sveta i prenos njegovih zemnih ostataka iz Beča na Stražilovo , trideset godina posle smrti, posedovali su čudovitu energiju za preporod i dosezanje jedinstvenog pesničkog kulta u Srba

Jovan Ilić, pesnik i političar, susreo je Branka 1845. godine, u Beču. Zanimljiv je njegov opis, koji daje prisećajući se LJudevita Štura, slovačkog kulturnog poslenika: "Štur je bio rastom viši i stasitiji od Branka, više plav nego smeđ, oba likom podjednako prijatna i lepa, da ne znaš kome bi se pre privoleo."

Posle smrti 1853. godine, Branko je pao u zaborav. Čuvena su sećanja (1877) Mine Karadžić, koja zaslužuju posebnu pažnju i novi tekst. Brankov rani odlazak s ovoga sveta, i prenos njegovih zemnih ostataka iz Beča na Stražilovo trideset godina posle smrti, posedovali su čudovitu energiju za preporod i dosezanje jedinstvenog pesničkog kulta u Srba.

Mnogi pesnici iz sveta, ponajpre laureati naše međunarodne nagrade "Branko Radičević", na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, na programima Brankovoga kola, u susretu s biografijom i poezijom Branka Radičevića (naročito pevanim izvedbama), zaneme i priznaju da u njihovoj poeziji i kulturi ne postoji takva kombinacija sudbine i mladolikog trajanja u vremenu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)