PESNIČKI GLAS SA ZIDA SMRTI: Antologijski presek stihova nastalih u vreme NATO bombardovanja

POVODOM godišnjice bombardovanja Srbije od snaga NATO, Asocijacija "Srpska veza" objavila je antologijski presek stihova srpskih pesnika nastalih kao orfejski i patriotski odgovor na nasilje. Pod naslovom "78 dana apokalipse - pesme prkosa", ovu knjigu priredio je Milivoje Pavlović. Odabrani stihovi šezdeset istaknutih pesnika iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i dijaspore donose se paralelno na srpskom i engleskom jeziku. Prepev na engleski delo je Lazara Macure. Knjiga sadrži i izbor antiratnih grafita nastalih u periodu od 1999. do danas. Urednici ove antologije su Aleksandar Vlajković i Dušan Milovanović.

Foto Arhiva

U starih Latina davno je nastala uzrečica o ćutanju muza za vreme rata (Inter arma silent musae). Srpsko kulturno i pesničko pamćenje svedoči da naša prkosna muza ne ćuti ni u najtežim okolnostima, dokazujući da su Srbi ne samo nebeski, već i neobičan orfejski, pesnički narod. Stare knjige, manastirski zapisi, stećci i zidovi (čak i zatvorski - setimo se Principa), nude nam mnoštvo dokaza o lirskoj plodotvornosti patriotskog osećanja i u najtežim uslovima. U godinama i vekovima borbe za slobodu, srpski pesnici davali su oduška rodoljubivoj inspiraciji, ostavljajući potomstvu neizbrisive tragove visokog stupnja ostentativne moralnosti, odanosti rodu, domu, istini i pravdi.

Zlog proleća 1999, kad je 19 ekonomski najrazvijenijih zemalja Zapada, u akciji cinično nazvanoj "Milosrdni anđeo", tokom 78 dana i noći, izručilo na Srbiju više od 25.000 tona najrazornijeg eksploziva, srpsko pesništvo prepoznalo je u agresiji svoju autentičnu temu i pobudu. Izbegavajući eufemizme, srpski pesnici su, otvoreno i na sav glas, progovorili o zločinu koji nije bio usmeren samo prema narodu i ljudima, već i prema našem celokupnom kulturnom pamćenju.

Stihovna, muzička i slikovna preciznost pesama nastalih proleća 1999. dokaz su nagonske i svesne vere u slobodu, svedočanstvo privrženosti naših Orfeja rodnom pragu i kućnom ognjištu, ali i gordosti zbog pripadništva ljudskoj zajednici koja ove vapaje ipak nije mogla da prečuje. Uz pomoć brzih elektronskih komunikacija, deo ovih stihova proširio se planetom kao "pesnički krik sa zida smrti" (kako je primećeno u jednom kanadskom glasilu), kao primer najintimnijeg i najlirskijeg odnosa prema vrednostima života u vremenima naoko neknjiževnim; kao eminentno ljudski i umetnički čin u svetu "ispalom iz zgloba".

Srpska kultura u celini, a posebno njena poezija, bila je te 1999. snažno protivoružje agresiji. U buri i nepogodi vremena koje je izgubilo kompas, srpski pesnici su, prema davnom nalogu Svetozara Markovića, bili i ostali "probuđeni deo naroda".

Napadnut zverski bez stvarnih razloga (da bi se stvorila prva NATO država na planeti), kukavički tučen iz aviona s nedostižnih visina i raketama s udaljenosti od više hiljada kilometara, žilavi srpski narod branio se kako je znao i umeo, najviše duhom. Pesmom, kletvom, a često i psovkom. "I kam iz ruke, i riječ iz usta."

O zlokobnim udarima koalicije progovorili su i zidovi. Proleća 1999, dogodio se i procvat grafita kao u nas relativno novog fenomena sociokulturne i književne stvarnosti. Ispisivani su svuda, a ne samo na tzv. objektima arhitektonske relevantnosti, što je poznato svetsko iskustvo.

Ovaj izbor pesničkih svedočanstava drame i heroike naroda u borbi za slobodu i opstanak, mala poezija istorije delatnog slobodarskog duha plemena obogaćenog iskustvom i neželjenim uranijumskim poklonom, stoga obuhvata i deo satiričnih poruka sa zidova.

Iz njih se takođe očituje stepen solidarnosti sa svojim narodom, budno osluškivanje njegove sudbine i istančana posvećenost maternjoj melodiji.

Takvih reči se naša povest, ne samo pesnička, neće i ne može odreći.

* * * * * * * * * * * * * *

Matija Bećković

1999.

Već se nazire kraj našem stoleću

Novi početak je kraju nešto bliže

U poruganiju i pometeniju

* * * * * * * * * * * * * *

Ljubivoje Ršumović

Pri svetlosti sveće

U tišini čistoj pri svetlosti sveće

I misao moja koju slovo nosi

I ono što strepim i što ne smem reći

I senke na zidu tajnovito prisne

Kuća bez tih senki i bez žutog voska

U tišini ovoj pri svetlosti sveće

Ni Marko Miljanov ni Riga od Fere

Pesnici će svoje prinositi pesme

Znaju moja braća slute moji gosti

Zato ova kuća ova sveća tanka

U tišini svetoj pri svetlosti sveće

A molitva moja okrenuta Bogu

Sve tajne detinjstva sakriti u reči

Zato ova radost ovaj govor drski

* * * * * * * * * * * * * *

Dobrica Erić

Čiko, ja tebe gledam s neba

Čiko, ja tebe gledam s neba

Ja sam bila ona mala

Sad nisam ona bulka rumena

Moj tata se sada brije

Eno i moje roze noše

Tada sam se ovde popela

Da ti kažem još samo ovo

* * * * * * * * * * * * * *

Milovan Vitezović

Branioci duše

Srpskom strelcu luk do neba zapet

Mada Miloš raspori Murata

Što god rodi iz duše je naše

Kad zazvone Gračanice zvona

* * * * * * * * * * * * * *

Rajko Petrov Nogo

Tužbalica

Kud si pošo nagrajilo u nedoba na poklade

* * * * * * * * * * * * * *

Miroslav Maksimović

Selotejp

Selotejpom, kažu, dobro je

Dušu kako sačuvati, ne kažu,

* * * * * * * * * * * * * *

Slobodan Rakitić

Zemlja i kost

(Po Desanki Maksimović)

Drukčije nam sad sunce sija,

Prekorno nas gleda odsečena

Milost za dečije jutro prvo!

Milost za anđele usamljene,

* * * * * * * * * * * * * *

Miroljub Todorović

Iskop

Crno sunce

* * * * * * * * * * * * * *

Ranko Jovović

Srpska pjesma

I

Ruše nam Otadžbinu

Zar se Otadžbina srušiti može,

Na Vaskrs Tvoga Sina

Zar i mi nijesmo sa imenom Tvojim

Zar možeš gledati Gospodnjim očima

* * * * * * * * * * * * * *

Milosav Tešić

Četvrtak

I

Izdrži nalet zračnih nasrtaja

II

Od palih reči tvorim li nebesa?

* * * * * * * * * * * * * *

Đorđo Sladoje

Svaznesenje

Koji leteo nije, Gospode, uznesi ga!

* * * * * * * * * * * * * *

Dragan Jovanović Danilov

Gospode, zaseda ratni savet

Da li je i moja krvna privrženost

Gospode, jesi li ti i u ratnom savetu

Uskoro, kažu, stižu novi piloti,

* * * * * * * * * * * * * *

Stevan Raičković

Torzo

Ciljaju me iz svih nebeskih budžaka

Ne nišane nogu, levu ruku... nego

* * * * * * * * * * * * * *

Dragan Lakićević

Srbija,

Stoleće minu, a još biju

Svet se ne stidi od zločina,

Tuku je što se više čude.

Seju otrov gde niču sveće

Srbijo, spram tebe sve je malo.

* * * * * * * * * * * * * *

Simon Simonović

Nad Dunavom grad

"Srušen most Smederevo - Kovin" - 17.4. 99.

Ne jedino i leva i desna strana,

I da je izmišljen, žedniji od majke,

Kad minu teške ozlede i lužav smrad,

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije