NAJTEŽI JE BOL DUŠE: Polje patnje zbog ljubavi je široko i raznoliko

Vladan Matijević

02. 03. 2021. u 17:12

НАЈТЕЖИ ЈЕ БОЛ ДУШЕ: Поље патње због љубави је широко и разнолико

Foto M. Labudović

U NAŠOJ biblioteci ima mnogo knjiga. Ako sam već odlučio da svoje slovo posvetim nekom književnom junaku imao sam bogat izbor.

Stiven Dedalus, Jozef K., Ahmet Nurudin, Vuk Isakovič, Filip Latinović... Ako sam hteo jurodivog junaka ili pak stradalnika zbog nesrećne ljubavi, mogao sam pisati o Don Kihotu, kralju Liru, knezu Miškinu, Ani Karenjinoj, mladom Verteru... Međutim, odlučio sam se za Andrićevog Osmana. U vremenu kada je više nego ikad važno biti najbolji, najjači, najlepši, glavni, prvi, kada se svakodnevno smenjuju slike velikih pobeda i dostignuća, iz nekog razloga setim se njega, suštog gubitelja. Mladića koji se, izmakavši svojim kiridžijama, na samom ulasku u Višegrad, odjednom našao lice u lice sa devojkom koja je, otkrivena, prala ruke i hladila zažarene obraze. Ivo Andrić piše da je njeno lice, sjajno od vode, sunca i svog osmejka, bilo maleno, a od krupnih, divno srezanih očiju izgledalo još manje. Ne očekujući nikog tuđeg sa te strane, devojka se slobodno okrenula, i to samo glavom, dok je stasom ostala nagnuta nad drvenim koritom u koje je padala voda u bogatom mlazu 1.

Voleo bih sastaviti antologiju u kojoj bih predstavio samo sporedne junake književnih dela. Jer kao što biblioteka ne može funkcionisati samo sa Upravnikom, ma koliko on bio dobar za to mesto, i te kako je bitno da svoj doprinos u njenom radu daju i slabije pozicionirane osobe, kao i saradnici angažovani na sat-dva; tako i književno delo neće biti kvalitetno ako su sporedni junaci u njemu bledi i opisani traljavo. Uloga sporednih junaka je da pomognu glavnom da se iskaže, ali i da se uz pomoć njih jasnije oslika vreme, duh sredine, karakter stanovništva...

Osman je živeo u čvrstoj kući u Saburinom sokaku, sa majkom udovicom i mlađom sestrom, i bavio se trgovinom, od oca nasleđenim poslom. Nakon susreta sa devojkom koja se umivala sve više se povlačio u sebe. Na majčino nagovaranje da se ženi odgovarao je zbunjenim ćutanjem i odsutnim osmejkom. Niko nije primećivao da taj stidljivi i povučeni mladić pati. Malo kasnije na priče o ženidbi već je menjao boju lica i kršio prste, bežeći pogledom od očiju sagovornika. Za nepune dve godine, iz nepoznatog razloga za sve, pa i za najbliže, od njega je postao neizlečiv bolesnik.

Osmanova patnja nam svedoči da Stendal, veliki poznavalac ljubavnih tema, ipak nije bio u pravu kada je rekao da ljubav na prvi pogled pogađa samo žene. Ona je pogodila i Osmana i po njega bila fatalna.

Svetska književnost je puna priča o velikim ljubavima. Pisci čitaocima poručuju da se nikada ne sme zanemariti čovekova bolna patnja zbog nesrećne ljubavi. Odnos između muškarca i žene je komplikovan i u svakom dobu intrigantan, samo nam se čini da u vremenu brzih mašina i programiranih ljudi, kad svetom vladaju gola sila i bezdušje, postoje važnije i aktuelnije teme od tog odnosa.

Osman se naprečac i dokraja slomio. NJihovu kuću su počele pohoditi hodže i vračare.

Zanemario je radnju i dobio staratelja. Ulicama grada je trčao prvo noću, vraćajući se kući mokar i kaljav, nemiran i potišten, a potom je izbezumljeno trčao i danju. Od ulice do ulice, od ugla do ugla je tražio devojku viđenu na obodu Višegrada. Zatim bi se, ne govoreći nikom ništa, vraćao kući, padao licem na zemlju i plakao.

Bol duše je teži od drugih bolova.

Polje patnje zbog ljubavi je široko i raznoliko. NJime su nadahnuta velika dela, ali i zločini, jer čovek vođen strašću najčešće je nepredvidiv.

Svet se u početku plašio izgubljenog, omršavelog i pocepanog ludaka, zategnutih mišića lica i izmučenih očiju, pogotovo ga se plašilo ženskinje, ali kasnije su svi na njega navikli, videli su da im od Osmana ne preti opasnost, da je dobroćudan i miran. I sa njime, takvim, saživeli su se, nisu ga dirali.

Iako Andrićeva namera, siguran sam, nije bila da koristeći epizodu sa Osmanom poruči da u vremenu strašnih pošasti i velikih silnika pojedinac može postradati i od naizgled malih opasnosti, da nas postojanje velikih bura ne štiti od slabih talasa, ja iz njegove priče o Osmanu izvodim i taj dodatni zaključak. To moje učitavanje pokazuje da i pisac čija dela su duboka i bistra nije pošteđen od pogrešnih tumačenja čitalaca, pa čak i kad su oni marljivi. Ali pisac i na to mora da računa, uz utehu da to učitavanje književnom delu može pridodati draž.

I zato u vremenu potonjem,

Dok brži procesor uništava sporiji,
Dok je na zemlji sve manje zelenila, čistog vazduha i čiste vode,
Dok nove bolesti haraju svetom,
Dok se javni prostor truje političetinom,
Dok se svaka odstupnica preseca,
Dok se svako utočište rastače,
Dok se množe fundamentalisti, ekstremisti i sadisti,
Dok je sa svih strana ugrožen opstanak pojedinca i porodice,
Dok je sve manje pravde i sigurnosti,
Dok iz ratom zahvaćenih područja sve više ljudi kreće u zbegove,
Svestan sam da izvor nepojmljive patnje može biti i devojka na česmi, pa čak i ako ona u istom trenu kad, umesto nekog od svojih, ugleda stranca, podigne ruku i prvo zakloni lice, a zatim spusti belu bošču sa glave i brzinom najlakše zverke pobegne u avliju... I ako on, i sam uplašen, pobegne kao i devojka, samo na suprotnu stranu.

(Tekst "Osman, sporedni junak romana 'Omer-paša Latas' ili o patnji", pročitan na Dan Narodne biblioteke Srbije)

1 U tekstu su korišćeni mnogobrojni kratki citati iz Andrićevog romana "Omer-paša Latas". Nisam ih navodio jer sam smatrao da bi za slušaoca besede bilo zamorno da pojedine rečenice često prekidam sa naznakama "početak citata", "kraj citata".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)