U KLINČU IZMEĐU KAINA I AVELjA: Marko Crnobrnja o prizorima koje smo pogrešno razumeli u istoriji umetnosti

M. KRALj

05. 12. 2020. u 12:09

У КЛИНЧУ ИЗМЕЂУ КАИНА И АВЕЉА: Марко Црнoбрња о призорима које смо погрешно разумели у историји уметности

Foto Ž. Knežević

TRENUTNO postoji veće interesovanje za maske, nego za skulpture, kaže vajar Marko Crnobrnja (1978), čija su dela, posle upravo uspešno završene izložbe "Sve smo pogrešno razumeli", u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, ipak, dospela u nekoliko privatnih kolekcija, a za otkup su zainteresovane i neke institucije.

To što je njegova postavka imala termin u jeku novog talasa pandemije korone, autor ne smatra hendikepom.

- Ljudi sada više vremena provode za kompjuterima i telefonima, pa "šeruju" informacije, tako da je raširen i glas o izložbi, koja je bila dobro posećena, uprkos svemu. Otkako nas je zadesila korona, vidljivost vizulenih umetnosti na internetu je mnogo veća - ističe Crnobrnja, koji je posetioce, uz mnogo radosti, duhovito i oštroumno, proveo kroz priču o istoriji umetnosti.

Foto privatna arhiva

U dobro poznate prizore iz dela velikana, kao što su Mikelanđelo ili Botičeli, ali i naš Paja Jovanović, vajar je uveo svog "glavnog glumca". On je njihov posmatrač, ali i učesnik koji menja značenja mitskih priča. Umetnik se upravo time poigrava, koristeći prisutvo tog svog dečaka, u "Seobama", kako kaže, vizuelnom sinonimu našeg preživljavanja. Taj dečak od Mojsija "prosi" deset božjih zapovesti, daje Evi jabuku umetno Adama, staje između Kaina i Avelja, pokušavajući da ih razdvoji, "uskijava" u zavejani put za Ilok Save Šumanovića.

SOPOĆANI

PAZIO sam da ne skliznem u ironiju, jer je bilo vrlo lako pasti sa ivice, kada se igramo nečim što nije za igru, kao što su Sopoćani - objašnjava umetnik deo sakralnog segmenta postavke. - Freska na koju sam referisao, predstavlja apostole bez oreola, a naslikani su kao ljudi koji hodaju zemljom i tuguju za Bogorodicom. Jednom malom intervencijom, svojom skulturom, napravio sam da oni brinu o dečaku koji ulazi, ili izlazi iz crkve.

Izložbu je Crnobrnja podelio u tri segmenta. U jednom delu koristi prepoznatljive radove domaće umetnosti, u drugom sakralne, dok se treći bavi svestkim autorima (ulazi u dijalog sa radovima Marine Abramović, Pikasa i Kaldera).

- Naučili smo da je umetnost nekako autistična, razumljiva samo autoru i da on baš mora da se potrudi da bi objasnio svoje tajanstveno delo - nastavlja sagovornik. - Za ovu izložbu napravio sam nešto što je čitljivo već "na prvu loptu". Svoje razumevanje poznatih dela iz istorije umetnosti pretočio sam u skulpture, ne narušavajući legitimitet onoga što su autori nekada napravili.

Njegova delatnost vezana za skulturu je, tvrdi, raznovrsna, a ova postavka mu je bila svojevrstan izlet: želeo je da iskoristi kvalitet Likovne galerije KCB, kao i njihovu spremnost za eksperimente:

- Prostor sam pregradio i napravio jednu intimnu postavku, koja liči na muzejsku i ne vidi se direktno sa ulice. Na taj način napravio sam nešto što je mala predstava, ili film o putovanju kroz istoriju umetnosti. Uživao sam radeći, jer me prvenstveno interesovala likovnost u nastanku skulpture, iako je sadržaj ovih prizora često bio u službi priče.

Foto privatna arhiva

Od svih pitanja koja izložba otvara, lično mu je najznačajnije ono vezano za potrebu da obrazovanje koje dobijamo bude suštinsko, a ne formalno, pa se zato i dela na originalan način bave nepoznavanjem činjenica, koje smo tokom školovanja pogrešno razumeli:

- Ostavio sam, ipak, prostor za tumačenje, nisam želeo da namećem svoje mišljenje - zaključuje Crnobrnja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)