GAVRAN NIJE ODLEPRŠAO IZ VLADINOG ATELJEA: Marko Velk, francuski umetnik srpskog porekla, sin Vladimira Veličkovića o svom stvaralaštvu

Može li kafa? To je u ovom ateljeu uvek bio običaj. S te strane, ništa se nije promenilo tamo gde je sve isto i sve drugačije.

Foto: Goran Čvorović

U nekadašnjem pariskom ateljeu Vladimira Veličkovića, sada radi i stvara njegov sin Marko Velk (56). Život ide dalje.

- Ne osećam se kao da ću da napunim šezdeset za četiri godine. Do četrdesete sam bio u Parizu i smatrali su me mladim umetnikom. Onda sam otišao u Njujork i krenulo je odbrojavanje. Živeo sam u 13. ulici i išao u Bušvik u Bruklinu svakoga dana da radim. Odlazio ujutro, vraćao se uveče. Prošle su brzo te godine. Vratio sam se u Pariz sa pedeset, za vreme kovida. I kreće sve ispočetka. Ali, nemam utisak da sam te godine potrošio i da su iza mene – kaže Velk u razgovoru za "Novosti".

To je ono stanje kada čovek zađe u zrelo doba, a i dalje ga smatraju mladim. Mešaju se stečena iskustva i želja za novim otkrivanjem.

- Kada sam imao 27, govorili su mi da sam premlad. Kažu, videćemo kasnije. Tada su očekivali od tebe da "sazreš" kao umetnik, da bi bio malo ozbiljnije prihvaćen. Sada to nije tako. Godine više nisu bitne. Važni su kontakti, da bi te poštovali. Ali, sve zavisi od toga ko te poštuje.

To je onaj period kada pogledaš iza sebe i shvatiš da si puno uradio u karijeri, da si iskustven stvaralac, ali da to nije dovoljno da kažeš da si zaokružio sopstveno delo.

- Najbitnije za umetnika je da vidi šta je uradio, ali i šta još može da učini. U Parizu sam ostvario neke kontakte s galerijama, a onda sam, baš kad mi je "krenulo", otišao u Ameriku gde me niko nije poznavao. Uradio sam tamo šta sam mogao, imao nekoliko primećenih izložbi, i sada u Parizu kreće novi početak. Na njega utiču socijalni status, karakter, to da li si stidljiv, voliš li sebe, jesi li bezobrazan. Danas treba da naučiš da se "prodaješ", onako kako nam to prikazuju na društvenim mrežama. Umetnici sada preko instagrama objašnjavaju zašto su na određenom mestu na slici stavili žutu boju.

Uvek se teško živelo od umetnosti, ali sada je to tek privilegija veoma malog broja stvaralaca koji zarađuju basnoslovne sume, dok drugi preživljavaju radeći usput i nešto drugo. Položaj umetnika je rezultat sistema u kome je sve postalo roba.

- Samo što postoji nejednak tretman i vrednost te robe. Ona se pakuje u kutijice različitih veličina. Dugo godina sam bio profesor crtanja u Ateljeu Sevr, na pripremama za upis na Likovnu akademiju. Često je to tako, da umetnici moraju da se snalaze. Kada uđeš u školski sistem i dobiješ platu na kraju meseca, što više radiš za školu, to manje radiš za sebe i manje veruješ u to što radiš. A kada samo slikaš, radiš "u praznini", ne znajući šta donosi sutra. Velika je privilegija baviti se samo ovim poslom.

Marko Velk je u Parizu završio Akademiju primenjene umetnosti. Njegove crteže karakteriše apstraktni realizam preciznih linija. Neki to zovu i retro-futurizmom. Možemo da se igramo rečima. Jedno je sigurno - u ovom nadrealnom crno-belom svetu, Velk je majstor crteža. To je porodično nasledstvo.  

- Od petnaeste godine želeo sam samo da crtam. Tako je to i danas. Nisam mislio da ću u ovim godinama da upotrebljavam isti materijal.

Radi ugljem i hartijom. To je njegov izraz. Sve je čisto, nema prevare. Ne bavi se tematikama koje se čuju kada se upali televizor. Ne tretira, kaže, političke teme, ekologiju, odnos polova, izazove koji su danas "u modi", već se bavi nečim što je više humanističko i dublje zadire u filozofiju. To je vizija današnjeg sveta koji ne postoji, s refleksijama na prošlost. Velkove intervencije su dodata vrednost onome što već poznajemo.

- Mnogo je migova na istoriju umetnosti, ali u njoj me interesuju samo forme i figuracija. Ne znam na šta će slika ispasti kada je započinjem, ali znam kuda želim da idem i gde me crtež vodi. Imam poriv da izrazim ono što me zaokuplja i ličnog je karaktera. Kada izađe na papir, odgovara senzaciji i osećanju koje se rađa u pokušaju da se oslobodim onoga što se javlja iznutra.

Traži njemu nepoznate veze među delovima tela, to su umetnkove unutrašnje reminiscencije na već preživljene situacije koje bi ljude trebalo da podstaknu da u svojim životima pretresu određene momente i da ih odvedu negde, bez potrebe da traže rešenje.

- Primećujem da ljudi koji gledaju moje crteže ulaze u njih, svako pristupa s različite strane i vidi drugačije. To me raduje, jer ne stvaram da bi posmatrač tražio poruku, već da se izgubi u slici, priseti stvari koje ga interesuju i privlače, zbog njegovog bekgraunda, kulture i životnog iskustva, onoga o čemu razmišlja. Moje poruke nisu poruke, to su unutrašnja stanja preneta na hartiju. Svaki slikar bi mogao da objasni svoj rad veoma jednostavno. Svaki put kada pogledaš sliku, ona ne sme da te odvede na isto mesto.

Odlazimo iz kabineta u donekle prerađeni atelje, otvaramo klizna vrata i pogled opet pada na ogroman prostor u kome su se nekada gnezdili Vladini gavranovi.  

Na zidovima crteži. Svaki bi mogao da predstavlja jednu reč. Svi crteži zajedno, pričaju jednu priču. Usred pojave bezimene ličnosti iz američke istorije, pomalja se geografska karta Beograda. Slika se zove "Igra čekanja".

Ipak ima i ekologije, koliko god od stida želili da pobegnemo od nje. Čovek je priroda. U skafanderu hoda po plićaku iskonske reke. Nastala je za vreme pandemije kovida.

Čednost, koja ne postoji. Bela haljina pokušava da se snađe u haotičnoj šumi današnjice, u bliskom susretu s ribljom krljušti i gargojlama gospodara prstenova.

I onda gavran, koji je često bio gost u ovom ateljeu, koga pokušavaju da uhvate u klopku mašinerije. U njemu je druga slika, s instrumentima kojima su se ranije merile rasne razlike i vršile studije lobanja. Gavran je spreman. Fokusiran je da se adaptira i pobedi. Nikako da odleprša iz ovog ateljea. Njegovu postojanost diktira vreme u kome živimo. Gavran nas uvodi u priču o Vladi. Njegov duh i dalje je tu negde.

- Postoji neka sila, veoma tiha, koja lebdi naokolo. Poseti me, s vremena na vreme, javi se. Tu i tamo, porazgovaramo – kaže Marko.

On i njegov brat Vuk nalaze se u istovremeno veoma prijatnoj, ali i teškoj situaciji, koja prati naslednike poznatih. Neće lako biti Mesijevim sinovima da izbrišu očevu senku.

 - Nikada mi to nije predstavljalo problem kada bi me drugi pitali da li je teško biti Vladin sin. Brat i ja smo mnogo toga videli uz roditelje, bili u kontaktu s kreativnim ljudima i sigurno smo nešto od toga uzeli i prihvatili. Kao mladić sam stanovao veoma blizu, dolazio sam često u ovaj atelje i pomagao ocu. Tu sam sad ja, biće neko posle. Moj sin svira klavir, ali ima i dara za crtanje. Život se lista kao knjiga. Imao sam ovde sa Vladom razgovore o njegovim slikama, pitao bi me šta mislim, da li da baš na tom mestu da povuče crvenu liniju. Iz toga svakako nešto naučiš. Dobro smo se razumeli oko stvaranja slike, kompozicije i boja.

Marko radi potpuno drugačije od svog oca, ali njegove slike kao da su ovde pronašle svoje prirodno stanište. Čak se i zidovi isprskani starom bojom savršeno uklapaju kao fon za nove crteže. I tiganj je tu, s tim što je sada promenio funkciju. U njemu se više ne meša boja, već topi vosak za skulpture. Krčka se na istom rešou koji je preživeo vek. I jugoslovenska zastava s petokrakom je tu negde, preseljena sa naslona stolice na ulasku u atelje, gore, na prvi sprat.

- Mama mi je Splićanka, tata Beograđanin, Vuk je rođen u Srbiji, ja u Hrvatskoj. Čista smo mešavina. Osećam se stanovnikom sveta – zaključuje Marko Velk.

ZAJEDNO VLADA I MLADI UMETNICI

Arhivistkinja još vrši katalogizaciju preostalih slika Vladimira Veličkovića koji je preminuo pre šest godina. Posao privodi kraju. Naš sagovornik prenosi da je plan, još za Veličkovićevog života, bio da se jednom u Beogradu otvori gradska galerija, koja bi funkcionisala kao fondacija, u okviru koje bi se istovremeno izlagale njegove slike i dela mladih umetnika.

UGALj I BRONZA

Marko Velk se u poslednje vreme, posle dvadesetak godina, ponovo vraća skulpturama manjeg formata. Zauzele su prostor u ateljeu između slika. Radi ih od voska. Ima nečeg đakometijevskog u njima. Potiču od crteža, sve podseća na ugalj, izraz je slobodniji, izdužene su, malo apstraktnije od slika. Noga, zmija, jahač. Rvanje sa sudbinom, apokalipsa. Mračni momenti. Smrt prekrstila noge i čeka. Hektorovićevi razgovori ugodni naroda slovenskog.

- Kasnije bih da ih izlijem u bronzi – ističe umetnik.

OD MARVELA DO VELKA

Zanimljiva je priča o prezimenima sinova Vladimira Veličkovića, Vuka Vidora i Marka Velka.

- Na samom početku izglao sam na grupnoj izložbi zajedno s ocem. Bila je tu jedna moja skulptura. Zapitali smo se kako bi to izlgedalo da najavimo da izlažu Veličković i Veličković. Najpre sam poželo da sastavim prve slogove imena i prezimena. Tako se dobija Marvel. U to vreme niko nije ni znao šta je to. Filmovi su se pojavili kasnije. Dobro je što nisam sačuvao to ime. Ali, onu skulpturu sam potpisao baš tako. Posle sam izbrisao Marvel i stavio Velk. To se na brzinu sredilo. Sudbina je to rešila. Da me danas pitate, možda bih sačuvao svoje ime, ili uzeo neko treće, prezime od babe, na primer. Ali, ispalo je dobro – kaže Marko Velk.

Foto: Фото: Горан Чворовић

POGLEDAJ GALERIJU

Preporučujemo

Kultura

0 1

SOPRAN SONjA ŠARIĆ KOSOVAC O TRADICIONALNOM IZVOĐENjU "SLEPOG MIŠA" U NARODNOM POZORIŠTU: Raskoš muzičke komedije

30. 12. 2025. u 15:54

Kultura

0 0

MUZIČKA DEŠAVANjA KOJA SU OBELEŽILA POČETAK DECEMBRA: Od kamernog zvuka do razbarušenog nadahnuća

29. 12. 2025. u 10:02

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije