POZORIŠNA KRITIKA: Smrt kao smešna farsa

REDITELj Nikola Zavišić i dramaturg Periša Perišić su Molijerovog "Uobraženog bolesnika" u Narodnom pozorištu locirali u (apokrifnu) 1673. godinu, kada, kako istorija pozorišta beleži, Molijer umire posle četvrtog izvođenja "Hipohondra" (francuski alternativni naslov teksta), u kojoj je igrao Argana.

Foto Narodno pozorište

U konačnoj oceni uspešnosti inscenacije dugujemo, iz vizure gledaoca koji nema uvid ni u istoriju teatra, ni u Bulgakovljevu dramu "Molijer", koja osvetljava njegov težak životni put, nekoliko primedbi... Predstava, koju Molijer sa svojom trupom uprizorava je produkt tzv. dvorskog pozorišta, koje nije igrano za široke narodne mase, već da bi se zabavio gospodar. U tom cilju, valjda, glumci izvode svakojake kerefeke, pa je tako i ovoj predstavi to dopušteno, ali dobra glumačka igra navek nađe svoj put. Ivan Bosiljčić, kao hipohondar Argan, odlično je odabran i vrlo uverljiv u svojoj deluziji da je smrtno bolestan i da mu samo klistir može pomoći. Kroz dve i po hiljade godina pozorišta, situacija sipljivog starca, koga vidari "deru" smešnim "placebo" lekovima, a mlada žena jedva čeka da ga otpravi na onaj svet, je veoma česta i mnogo puta zlo(upotrebljena).

Zavišić promišljeno bira za ulogu slabića muškarca u najboljim godinama, punog života, čije je prenemaganje nužno komično, ne samo smešno. Bosiljčić to izvrsno predstavlja, iskreno uplašen za svoj život, ako pristane na savet da se mane lopuža lekara i laskavaca, koji mu rade o glavi... Kako onda shvatiti napomenu reditelja i dramaturga da, zapravo, gledamo teško bolesnog Molijera kao Argana, koji je za nas hipohondar, koji će umreti za koji dan?!

Takođe, njegova mlada žena Belina (Sonja Kolačarić), moderno odevena (kostim Suna Kažić) upadljivo afektira, i to bi bilo zaista efektno, kada bismo znali zašto to radi.

Njena uloga je "propisana" još u komediji del arte, da bude licemer(ka), udata za dosadnjakovića, radosna što on "neće dugo". Nemanja Konstantinović, kao Arganova kćerkica Lujzica je pravi primer večne sirotinje pozorišnih stvaralaca, koji moraju da se snalaze, pa daju ulogu svojim službenicima... Zašto u farsu uvoditi i sotiju?! Molijer je napisao preobučenu tragediju i zato je tako ubojita kroz vekove. U nju je umetnuo sve bitne probleme pozorišta - odnos vlasti prema umetnicima, uslov da je pastiri i pastirice predstavljaju, kao balet i laku igru, jer viših slojeva to ne bi bilo dostojno...

Nikola Zavišić se, ponovo, divno poigrao likovnošću predstave, izvrsnim svetlom, odrazima u ogledalima (valjda aludirajući na onu graviru, gde se Molijer ogleda, scenograf je Jelena Radović), sad već modernim prisustvom klaviriste (koji ima i lik) na sceni (Jovan Stamatović-Karić), uvođenjem "jeđupki", tri mlade baletske umetnice, zakulisnim, tamnim scenama "intermeca", gde se izvođači brinu o uspehu svoje "pastorale"... Toaneta, služavka Anastasije Mandić je bila čarobna lukavica, srebroljubac Pirgon Danila Lončarevića verodostojan nosilac radnje koju izvodi (klistir), Zoran Ćosić i Sava Milutinović, otac i sin Diaforaus, gorko slikoviti.

Anželika, kćer Arganova je bila razigrana Iva Milanović, a njen ljubljeni, Kleant (Vučić Perović) prava predstava u predstavi, neodoljiv. Nikola Vujović, kao ujak Berald, besprekoran... Publika će voleti ovu odlično igranu komediju, a nametnuti "bekgraund", koji se saznaje samo iz programa, a ne čitajući scenske znake, zasigurno je u tome neće ometati.

Preporučujemo

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Omaž tužnom nemom klovnu

16. 12. 2024. u 06:45

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Teranje na komediju

09. 12. 2024. u 08:30

Dodatak Kultura

0 4

POZORIŠNA KRITIKA: Demonsko držanje za razum

27. 11. 2024. u 07:45

Kultura

0 1

POZORIŠNA KRITIKA: Junačko s(trpljenje)

22. 11. 2024. u 06:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije