PAOLO MAĐELI ZA "NOVOSTI": Evropa tri i po hiljade godina u ratu

"OD svih stranih umetnika koji stvaraju u našoj zemlji, pozorišni reditelj Paolo Mađeli nekako je najbliži našem čoveku."

foto Nikola SKENDERIJA

Ovom nesvakidašnjom rečenicom počeo je jedan davni intervju u "Novostima" sa rođenim Italijanom (inače građaninom sveta), ali i danas - "našim čovekom". Došao je ranih 70-ih u Beograd, živeo u njemu devet godina, dva puta se oženio, režirao neke nezaboravne predstave, družio sa Bitefom, Mirom i Jovanom... U međuvremenu, Mađelijev potpis ostao je na mnogim ostvarenjima u Mađarskoj, Nemačkoj, Italiji, Venecueli, Meksiku, Švajcarskoj, Kolumbiji, Belgiji, Izraelu i, naravno, zemljama bivše Jugoslavije. Od sutra je ponovo na repertoaru Ateljeu 212 (posle više od tri decenije) sa "Ocem " Florijana Zelera.

* Vaša prva predstava u Beogradu bila je "Pomozite mi da umrem" na sceni Kruga 101, na vaš rođendan (3. mart) 1972?

- Tada su mi Miki Manojlović i Staša Pešić, u ime ansambla, stavili jednu božanstvenu pletenu korpu na sto, sa ženkom "dalmatinera" koju sam nazvao Duze. Bio je to moj rođendanski poklon. Poveo sam je kući, živela je kod moje mame 16 godina.

* U to vreme podneli ste i zahtev za državljanstvo SFRJ?

- I dobio sam ga! Stekao sam duplo državljanstvo, što je tada bila retkost. I italijansko i jugoslovensko.

* Za devet godina uradili ste čak dvadeset pet predstava?

- Sve što sam uradio, kao i u drugim delovima ondašnje zemlje, doživeo sam kao celinu iz koje ne mogu izdvojiti neki poseban naslov. Bez namere da budem pretenciozan, za mene je to jedna freska koja se komponovala sama od sebe. Bez obzira na nestanak SFRJ, za mene je i danas to putovanje u istom prostoru, prostoru moje memorije... I ne mogu ga razdvojiti, jer mislim da se geografske karte ne mogu makazama seći. Da smo i dalje, na jedan lep način, osuđeni jedni na druge, što bi trebalo da bude suština Evrope. A nije, jer banke su jače od ljubavi. Poslednju predstavu nedavno sam postavio u Splitu, "LizistRATu". Mislim da sam uspeo da u oko tri i po hiljade godina naše imbecilnosti prikažem kako je Evropa stalno u ratu. Voleo bih da ta moja Evropa, koja počinje od Persije i Sirije i završava se iza Urala, konačno, zasluži mir. Ali, ja to verovatno neću doživeti.

* Uviđate u sklopu savremenih događaja veliku odgovornost Zapada za ovo što se dešava?

- Apsolutno. Zapad se ne može ponašati kao da nije odgovoran za sve. Ja, dakle, ne kažem da i Putin nije kriv, ali ne opravdam ovo slanje oružja i pojačavanje svega. London preti osiromašenim uranijumom jer je uvek bio, i ostao, američka ekspozitura. Druga je stvar koliko pojedinac može uticati na sve to. Kad bi se svi pojedinci ujedinili bilo bi drugačije.

* I dalje ste komunista?

- Uvek simpatizer. Član nikad nisam bio, ne podnosim disciplinu. Disciplina je protivna mojoj toskanskoj anarhičnoj prirodi. Danas se osećam kao potpuno usamljen čovek, mislim da levica više ne postoji i da je debelo odgovorna za sve krize koje danas doživljavamo. Ne postoji nigde u Evropi: ni na ovim prostorima, ni u Italiji. Nemačka se nalazi u opasnom gubljenju te tradicije, Austrija je već otišla u desno, vidite šta se dešava sa Francuskom, Španijom, Belgijom, severnim zemljama...

* Zašto su se svuda urušile te plemenite ideje o socijalnoj pravdi?

- Izgubila se utopija. Svi su se bacili na to da dobiju vlast. Onda je kao na ragbi utakmici. Inače, ovaj sport mrzim kao i fudbal, i sve ostalo što je "gladijatorsko". Svi se guraju prema centru: i desnica i levica, gužva je u centru. Zato nema višeg nikog ni na desnici ni na levici. Čak ni neprijatelje više ne mogu identificirati. Sa svima je, kao, moguće razgovarati. A ja to ne volim. Razgovarati da, ali pošteno se posvađati. Imati neki viziju... Komunisti su u Italiji danas izbledeli socijaldemokrati. U Francuskoj su nestali. A u ovim krajevima, šta je to?

* Svi se sećamo kako je na slučaju Italije i prvog, ubitačnog talasa korone, pokazano odsustvo solidarnosti u EU?

- Problemi su u sistemu. Danas su u Evropi na vlasti bankari,a ne ideje. Kad sam ja bio klinac, postojao je pokret za Evropu koji je hteo je da napravi ujedinjene države Evrope. Model je bio da se nacionalno "ja" integrira u multikulturalan i multipolitički sistem. Tada su i političari bili od formata, kao Adenauer, Šuman, De Gasperi. Bili su to veliki tipovi...Postojale su i neke moralne okosnice koje su funkcionisale na početku. Posle toga sve je otišlo u sferu interesa. Nema više humanističke politike, ima samo profit.

* Čak ste dvanaest puta odbili da postavite "Hamleta", čija je dilema ušla u udžbenike kao paradigma neodlučnosti. Na kraju ste ga, ipak, režirali?

- Odbijao sam dugo da ga radim jer nisam razumeo šta taj čovek hoće. Dok nisam skužio da strašno liči na moju intelektualnu propast. Zato što svi intelektualci koji su mogli da promene svet, ništa nisu uradili tokom celog mog života. Intelektualna neodlučnost je ubila novi svet. Zbog toga je moj Hamlet antijunak, a Fortinbras deus ex mahina - novi fašizam koji će nas ponovo preplaviti, Hamletovom krivicom. Ta moja predstava igrana je u Dubrovniku pet sezona.

* U Crnoj Gori postavili ste predstavu "Njegoš i ja". Za razliku od danskog kraljevića, vladika Danilo nema dileme već kaže "neka bude što biti ne može"?

- Radio sam svojevremeno i "Luču mikrokozmu" sa Radmilom Vojvodić, u jednom napuštenom zatvoru. Bio sam potpuno zaljubljen u to delo. Veliki sam poštovalac Njegoša i verujem da ona šezdesetosmaška rečenica "budimo realni, činimo nemoguće" polazi iz Njegoša.

* Družili ste se sa mnogim velikanima svog vremena, ipak, Kiša posebno izdvajate. Šta vas je tako snažno vezivalo?

- Ono što danas ljudi ne vole čuti. Neko nadevropsko opredeljenje, antiprovincijalno mišljenje. Kiša smatram jednim od najvećih posleratnih intelektualaca u Evropi. Bez obzira na njegove literarne rezultate, koje ja izuzetno cenim, on je jedan od najvećih intelektualaca svoga doba. Fascinirao je Pariz svojim znanjem, svojim ponašanjem. Čim je došao, bio je potpuni Francuz. Kad je išao u Italiju, bio bi Italijan. On je svugde bio svoj na svetski način, ne praveći kompromise i ne gubeći sopstveno "ja".

* Takvih persona nema više među nama?

- Ne, ni onih kao Aca Popović! Nepravedno je zapostavljen,relevantan je pisac za celu Evropu. Doduše, ima svoj, gotovo neprevodljiv jezik, ali bi vredelo njime se pozabaviti. On bi bio veoma važan za Nemačku danas i taj izgubljeni san... Želeo bih da ga radim, ali znate onu pesmu "dva života, dva života". Popovića bi trebalo dvojezično prevesti i to ne akademski. "Smrtonosna motoristika", "Bora Šnajder", "Mrešćenje šarana" - ne zna se šta je bolje.

* U središtu Zelerovog komada je priča o ostarelom ocu koji se bori sa demencijom?

- Mene to nije previše interesovalo, naravno, postoji strukturalno. Zanimala me je krhkost našeg postojanja. To je tema, a demencija je deo nje. Zašto ljudi misle da je u ovoj odvratnoj "civilizaciji" sve moguće kupiti: mladost, zdravlje, sreću. Jedino je zabranjeno misliti na ono što je sigurno u našim životima, a to je smrt. Kad bi ljudi imali malo jasniju svest o tome, možda bi svet bio bolji. Kad bi znali da smrt počinje, zapravo, rođenjem. Od pelena nas prati. Ova činjenica je isključena iz našeg egzistencijalnog "ja" zato što živimo u svetu gde se prodaje efemerno, a zabranjuje da raspravljamo o pravim temama. Živimo u svetu u kome se prestalo - misliti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije