POZORIŠNA KRITIKA - BITEF: Jednak ritam različitih koraka

Dragana Bošković

27. 09. 2022. u 12:00

IGRAČI Jana Martensa jesu čudesni, različiti po visini, stilu, građi, životnom dobu, ali to, očigledno je iz njegove plesne predstave, nije bio cilj ove uspešne koprodukcije (GRIP u saradnji sa plesnim ansamblom iz Antverpena).

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - БИТЕФ: Једнак ритам различитих корака

Novosti

Prikazujući fizičku i profesionalnu različitost igrača na sceni, Martens šalje jasnu poruku o realnoj mogućnosti da se veoma različiti koraci, uslovljeni biološkim i drugim ograničenjima, usklade u zajednički ritam, koji se uspostavlja kolektivitetom i dobrom voljom za saradnju i suživot.

Predstava "Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima", što je bila znana (kineska) poruka protestantima protiv političke tiranije, zanimljiv je pokušaj da se, učešćem publike u otvorenoj radionici usklađivanja tradicionalno nespojivog, vežba strpljenje i fokusira pažnja na svaki pojedinačni performans sedamnaest različitih ljudi, usmeren na to da postanu harmonična grupa, koja ima zajednički cilj, da hoda (živi, igra) u istom ritmu.

Tako  56. Bitef nam, na samom početku, na otvaranju festivala, još jednom pokazuje predstavu, koja organski, umetnički i žanrovski pripada Festivalu igre, koji postoji u našem gradu. Zašto se program Bitefa redovno preklapa sa selekcijom dens festivala, nikada nećemo saznati. Nema linije, koja bi delila plesni teatar od verbalnog, žanrovi se jesu definitivno izmešali, ali, kada ovde već postoji festival moderne igre, svakako bi trebalo iskoristiti mogućnost, pažnju gledalaca i dragocena, uvek nedostajuća sredstva, da se na beogradskom, evropski cenjenom pozorišnom festivalu pokažu druge teatarske forme. A ima ih trenutno poprilično na pozorišnim scenama širom sveta.

Dajući najpre mogućnost svakom učesniku devedesetominutnog performansa, uz pažljivo odabranu muziku Henrika Mikolaja Goreckog, poljskog kompozitora, aktiviste protiv režima, Martens je ciljano, u sredini predstave, postavio segment, u kome igrači marširaju, upadljivo dugo, usklađujući ritam koraka. To je, uprkos izuzetno zanimljivom "nastupu" svakog od njih, ostavilo najjači utisak. Taj marš protesta protiv unifikacije u životu i na sceni, koji se završava savršenim skladom, bio je upečatljiviji od teksta, koji igračica govori za mikrofonom, koji pokazuje verbalno nasilje, toliko prisutno u odnosu prema manjinskim zajednicama i različitosti uopšte.

Zaista je magična scena, u kojoj se, pod određenim osvetljenjem, igrači na sceni oblače u različite baletsko-scenske kostime, naizgled bezbojne, da bi, u trenutku, promenom svetla, postali vatreno crveni, toliko blešteći koloritni, da pozivaju na pažnju, pa i na podršku progresivnoj Martensoovoj borbi za pravo da svako bude ono što jeste. Repetitivnost, ponavljanje je u ovoj vrsti teatra svojevrsna "mantra", koja uvek daje rezultate, gotovo da menja stanje svesti i igrača, i gledaoca, čineći ga podložnijim sugestiji jake poruke ovog raznorodnog, nesvakidašnjeg ansambla.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

Dvojezične državne škole sve traženije, a jedna se uskoro otvara i u Beogradu na vodi!