GOSPOĐA AJNŠTAJN, SRPSKA HEROINA: Korin Rosniček, američka rediteljka o Milevi Marić - Bila je neka vrsta autsajdera

Vukica Strugar

03. 07. 2022. u 08:40

PREDSTAVA "Gospođa Ajnštajn" ispraćena je premijerno ovih dana ovacijama u Narodnom pozorištu, a publika i ansambl izveli su na scenu njenu autorku Snežanu Gnjidić i Karin Rosniček, rediteljku iz SAD.

ГОСПОЂА АЈНШТАЈН, СРПСКА ХЕРОИНА: Корин Росничек, америчка редитељка о Милеви Марић - Била је нека врста аутсајдера

Foto Z. Jovanović

Uzbudljiva priča sa teorijom relativiteta "primenjenom" na ljubavne odnose bračnog para (u interpretaciji Dušanke Stojanović Glid i Gorana Jevtića) - imala je praizvedbu u Vašingtonu, upravo u Teatru iseljenika, čiji je osnivač i umetnički direktor Karin Rosniček.

Ova Amerikanka, nemačko-češkog prekla, studirala je u Regenzbergu i Štutgartu, živela u Minhenu i Parizu. U SAD se doselila pre 15 godina, a u svom pozorištu bavila se i drugim značajnim ženama koje su bile u senci slavnih muškaraca.

- Istraživala sam puno o Milevi Marić, čitala knjige i pisma, sve što mi je došlo do ruku. Kad sam spremala predstavu 2020, tražila sam od mojih saradnika da i sami istražuju. Postoji naučna debata koliko je Mileva bila uključena u Albertov rad, pa čak i pokret koji za nju traži posthumnu Nobelovu nagradu. Ne znamo dovoljno o tome, ali je nesporno doprinela Ajnštajnovim dostignućima. Cela njena životna priča zaista je neverovatna i mora da se ispriča. I, definitivno, pripada Srbiji jer je Mileva srpska heroina. Bila je u senci muža, kao što je Frida Kalo bila u senci Rivere, Sofija u Tolstojevoj, Zelda Ficdžerald u Skotovoj...

Ipak, Mileva je najviše ostala ispod "radara" javnosti?

- Sve ove žene delimično su žrtvovale svoju karijeru, ali ona je se nije odrekla svojom voljom. Želela je da uspe, nažalost, njeni profesori bili su dominantni muškarci tog vremena. Kad je postala majka, sprečena je u nastavku karijere. Koliko god liberalan, Ajnštajn je bio svestan konzervativne porodice i porekla i nije ostao imun na šovinistički poglede savremenika. Uostalom, osnovao je Akademiju "Olimpija" na kojoj su samo muškarci raspravljali o nauci i umetnosti. Stekao je svetsku slavu, dok je ona završila u siromaštvu.

Šta je najinteresantnije u priči o njenom životu?

- Morala je da se bori sa svim okolnostima, kao neka vrsta autsajdera. Imala je i telesnu manu, bilo joj je potrebno mnogo truda i discipline da upiše Politehničku školu u Cirihu. Sasvim usamljena u svojoj borbi, kao jedina devojka u generaciji. Ceo njen život je velika borba, vredna divljenja. Volela je Alberta do kraja života.

Ne samo da joj ljubav i požrtvovanost nisu uzvraćeni, nego je sporan i njegov odnos prema zajedničkoj deci?

- Teško mi je da sudim jer ne znamo dovoljno o tome. Nesporno je u početku ljubav bila uzajamna, o tome svedoče i pisma iz 1905. Tada je objavio pet naučnih radova u kojima je, izvesno, imala udela. Ćerka Liza rodila im se suviše rano, iz neplanirane trudnoće. Ajnštajnova majka bila je izrazito protiv njihove veze. Nije je volela zato što nije bila Jevrejka, smatrala ju je inferiornom. Imala je i telesnu manu, pa još naučnica... Rođenje Lize, početak je njihovog kraja. Dok su bili studenti Alberta je privlačila Milevina sloboda i nezavisnost. Kasnije, kad je dobila decu o kojoj je morala da brine - izgubila je ono čime ga je privlačila. Ali, tada je već bio zanesen sopstvenom slavom i nije želeo da se išta negativno o njemu čuje.

Foto Z. Jovanović

Kako je komad u Vašingtonu doživela publika?

- Kada je predstava izašla, već su bila otkrivena Milevina pisma. I "Nacionalna geografija" bavila se njima. Priča je posebno privukla ljude u naučnim krugovima koji su znali nešto o njoj, ali i one koji su prvi put čuli za Albertovu prvu ženu. Predstava je odlično prošla, nažalost, ubrzo ju je zaustavila korona. "Gospođa Ajnštajn" će se na repertoar vratiti 19. septembra.

Zašto se vaše pozorište zove Teatar iseljenika? Zbog gledalaca koji dolaze ili pisaca koje postavljate na scenu?

- I jednog i drugog. Želela sam da internacionalizujem američki teatar, otkrijem publici nove evropske komade. U Ameriku su svi odnekud došli. Uostalom, i sama im pripadam. Čitala sam mnogo o iskustvima takvih ljudi i njihovoj "podeljenosti" između dve zemlje, što omogućuje novi pogled na stvari: ne gledaš ih po navici već iz neke drugačije perspektive. Zanimljivo je da su neke univerzalne teme - klimatske promene, korupcija, digitalni svet ili usamljenost (kao nova vrsta "pandemije"), sve drastičnija podela na bogate i siromašne - zajedničke teme za ceo svet, ali istovremeno i drugačije u svakoj zemlji. Svi smo u istom čamcu. Ipak, imamo priliku da pogledamo stvari iz drugog ugla. Možda nam to pomogne da otvorimo oči.

Kao neko ko dolazi iz Evrope i velike nemačke kulture, šta mislite o aktuelnom bojkotu ruske umetnosti na Zapadu?

- To je apsolutna glupost! Kad Dostojevski više nije ni veliki pisac ni ljudsko biće nego odjednom, samo Rus, užasno je glupo... Ima svakakvih primera. Sada u Americi ruše statue generala Lija, koji je pripadao snagama Juga u Građanskom ratu i zalagao se za ropstvo. Ta vrsta "političke korektnosti" je propast: umesto da se bavimo današnjim verzijama "ropstva" i pravima manjina u SAD, gledamo u prošlost. Poricanje još više polarizuje stvari i, na kraju, dva suprotstavena tabora više ne mogu ni da razgovaraju. Samo da se mrze. Kultura "kenselovanja" je kontraproduktivna i daje alat u ruke konzervativcima.

Kako je svet postao tako rigidan, spreman da poništi nesporne vrednosti zbog aktuelne političke situacije?

- Mislim da je sve to posledica digitalne tehnologije i previše pojednostavljenog jezika. Bez obzira na to da li je nešto neprovereno ili laž, odmah postaje viralno - širi se poput virusa internetom. Što je uprošćenije, ljudi će lakše progutati, poverovati, ponoviti i širiti dalje. Na neki način smo nemoćni protiv takvih stvari. Tramp je savršen primer. Nešto bi rekao, svi bi znali da je laž, ali je i dalje ponavljao i tako bi to ostajalo. Ne postoje nesporne istine oko kojih se svi slažu. Više ih je i jedna drugoj se suprotstavljaju... Informacije koje dobijamo veoma su jednostavne. Sve je fragmentarno, svaki novinar radi nešto za sebe. Profesija više nije dobro plaćena, pa mogu da pišu i oni koji nisu uopšte novinari. Samo je važno da informacija bude brza, nije važno da li je i tačna. Bitni su politika i novac. Trenutno smo u nekoj vrsti tranzicije i ne znamo kuda će nas odvesti. Živimo u neverovatno kompleksnom vremenu.

S posebnim akcentom na društvenim mrežama?

- U digitalnoj smo revoluciji. Traže se jednostavniji odgovori i svedenija rešenja. Sve je manje suprotstavljenih istina. Mora biti ili ovo, ili - ono. Stvari su dovedene do krajnosti, do kraja smo razdvojeni, svako u svom mehuru. Mišljenja se toliko razlikuju da ljudi više ne mogu ni da komuniciraju. Sve smo udaljeniji jedni od drugih. Nemamo ni vremena za razgovor, debatu, niko neće da čuje drugu stranu.

Čovek 21. veka podatan je za manipulaciju: ne pokušava ni da se odupre ni da razmišlja svojom glavom?

- Da bismo sagledali stvari sa svih strana, novinari bi morali ozbiljno da istražuju.

NJihovu ulogu preuzeli su "zavodljivi" glasovi kojima veruje. Jer, nije prijatno suočiti se sa činjenicom da nema jednostavnog rešenja. Nemamo više ni vremena ni novca da se dublje bavimo nekim važnim temama. Sve ostaje na površini i čuje se samo glas koji je najglasniji. Jezik se sve više "redukuje", a snjim i naše mišljenje.

Vi ste glumica, producent, prevodilac, reditelj. Koja vam je profesija najbliža?

- Mislim da je najvažnija komunikacija. Građenje mostova, upravo ono što pozorište radi.

Pokušava da pronađe put, ispriča neke priče. I s kim god da razgovaram, bilo gde, delimo osećaj da je nešto loše i da je prekasno. Da "mašinerija" radi bez kontrole i da ne možemo da je zaustavimo. Da idemo punom brzinom u lošem pravcu, nemoćni bilo šta da učinimo. Osećamo da nešto nije u redu, ali - pomahnitali voz ide dalje.

LJUBAV U "JUGI"

- PRE "dvesta godina" zabavljala sam se sa mladićem iz bivše Jugoslavije. Iznajmili smo kuću na Braču, obišli Dubrovnik, Sarajevo, Zagreb, Beograd, LJubljanu, Split i mnoge druge gradove. Više se ne sećam najbolje, ali pamtim vašu hranu: nezaboravni ukus gibanice i ajvara - kaže sa osmehom naša sagovornica.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

UŽAS NA PECANJU: Zver obezglavila dečaka (15)