IGOR ĐORĐEVIĆ O SERIJI "BUNAR", PISANJU, DUŠI, RODNOJ ŠUMADIJI, MORALU, ZADOVOLJSTVU... Što su nekad bile gusle sad je kamera

MALO kom glumcu je pošlo za rukom ono što je Igoru Đorđeviću.

Igor Đorđević / Foto V. Danilov

U prvoj deceniji umetničkog rada, uz mnogobrojna priznanja stekao je i jedno posebno - status prvaka Narodnog pozorišta već sa 34 godine. Za teatarske sladokusce bio je Figaro, Edip, Asker Huso, Pentej, Kanjoš Macedonović, Stavrogin, Albert Ajnštajn, kralj Ričard Treći, Kaligula... Šira publika zavolela ga je kao Đorđa Katića u "Korenima" i kroz ulogu ozloglašenog ustaškog majora Ante Vrbana u filmu "Dara iz Jasenovca". Igrao je i u serijama "Meso", "Državni službenik", "Kosti", "Junaci našeg doba", "Kalkanski krugovi", "Pevačica", "Advokado"...

Trenutno se u bioskopima prikazuje novi film "Džem od kavijara", gde mu je partnerka supruga Zorana Bećić, a vikendom, od 21.00, na Superstar TV, pratimo dramu "Bunar". Igor je u toj seriji objedinio funkcije scenariste, uz Natašu Drakulić, glavnog glumca i reditelja, uz Mašu Nešković, i poveo nas u rodnu Šumadiju.

- Video sam to, u stvari, kao splet okolnosti koji sam iskoristio. Karte su tako podeljene, dobio sam štihove, i bilo je nepametno da ne odigram tu ruku. Dobio sam mogućnost da uradim seriju kakvu bih voleo da gledam. Ako ćemo analogiju da isteramo do kraja, karte je podelio producent Predrag Gaga Antonijević, koji je imao svoje razloge da me  ohrabri da igru prihvatim. Nataša Drakulić, kada sam već upao u igru, došla je i posložila mi te karte u ruci. Naravno da sam mogao da kažem 'ne, nisam dramaturg, nisam reditelj, već glumac, sa relativno pristojnom reputacijom. Zašto bih sebe trošio na nešto što objektivno nije moj posao?'. Ali se bojim da takvu odluku nikad ne bih zaboravio - ističe za "TV novosti" Igor Đorđević.

U čemu ste nalazili inspiraciju za scenario koji se dotiče raznih tema, kao što su moral, samoubistvo, narkomanija, kriminal?

- Samoubistvo je tema koja mi je dramski i filosofski vrlo potentna. Alber Kami je čitavu svoju filosofiju naslonio na to pitanje. Naravno, ljudi koji se odlučuju na to ne odlučuju se iz tog razloga. S druge strane, ja sam skriboman. Još od studija nas je profesorka Vida Ognjenović učila zakonima dramaturgije. Postoji ta mantra o tome kako je scenario, odnosno priča, osnov svega. Svi to ponavljaju na setu, od vozača do reditelja, ali to najbolje znaju glumci. Oni taj tekst koriste kao materijal za pravljenje svog dela. Želeo sam da glumcu ovde dam kvalitetnog materijala i da lik, to jest karakter, stavim u središte serije, a ne događaj. Događaje sam kreriao iz likova, a obično je u scenariju obrnuto. Smislite događaj, zaplet, pa onda po njemu 'štelujete i uguravate' likove. Serija "Bunar" nije napravljena samo za razbibrigu i ubijanje vremena. Zahteva malo više koncentracije da je odgledate, pogotovo na početku. Ako bismo gledanjem u "Bunar" mogli da proniknemo u vašu dušu, šta bismo videli? - U moju dušu nećete zaviriti u intervjuju, ma koliko dobra i provokativna pitanja bila. Mislim da su pitanja duše s one strane čovekovog domašaja. Ona se sa beskrajno strana može procenjivati, ali je nikada nećemo razumeti, jer ne razumemo beskonačno.

Igor Đorđević Foto: Promo

Koji su vaši najdublji mrakovi? Na koji način puštate svetlost u život?

- Kad kažete mrakovi, pretpostavljam da mislite na neka depresivna i krizna stanja ličnosti. Ma koliko otrcano bilo, moj posao operiše sa dušom. Ali, ako je samo duša - fali zanat. Ako je samo zanat - fali duša. Dakle, mere i proporcije. Time se sada bavim. Što se svetlosti tiče - porodica je tu. Supruga i ćerke mi uvek dižu roletne na prozorima, posle dugih noći. Onda ja to isto uradim za njih.

Poveli ste nas u srce Šumadije iz koje ste crpli sokove za priču. Kako je izgledalo vaše detinjstvo u Topoli i Aranđelovcu? Koje emocije u vama budi taj kraj?

- Detinjstvo mi je bilo lepo i bezbrižno. Volim i poznajem te ljude. Nisam se bavio time da li ću Šumadiju prikazati pozitivno ili negativno. Jer, na kraju, prikazujući Šumadince, prikazujem sebe. Više mi je bio cilj da deromantizujem srpsko selo. Kad pričam o Šumadiji i Srbiji uopšte, uvek mi odjeknu stihovi Veljka Petrovića: Ovo je zemlja burjana i drača, ovo je zemlja podlih suncokreta, ovo je zemlja pijanki i plača i leglo vrapca koji nisko leta. Ovo je zemlja burjana i drača. Ovo je zemlja prokleta, al'moja; Mećeha moja, moja mati draga; O ja te mrzim, jer te niko ko ja Ne ljubi tako, moja mati draga! O, ti si zemlja prokleta, al' moja!

U "Bunaru" igrate glavnog junaka Radomira, kojem se priviđa još jedan Radomir. Ko dominira u njihovoj borbi koja se vodi negde na granici sna i jave?

- Na plakatu ispod natpisa serije "Bunar" stoji rečenica 'u svakom od nas postoji još jedan koga ne poznajemo'. To nije savest, to je suprotno od nje. Ova moja fikcija je pošla od pretpostavke šta bi se čoveku desilo kad bi sreo i upoznao tog čoveka u nama za koga ne želimo da znamo, koga se stidimo... Ali dovodite me u opasnost da objašnjavam šta sam hteo da kažem. To nije dobra pozicija. Jer ako je potrebno objašnjenje, odnosno ako se serija ne brani i ne objasni sama, odbraniti je ovako naknadno neću sigurno.

Ima li spasa za Radomirovu, ili bilo čiju, dušu?

- Polazim od toga da je svako odgovoran za svoje postupke. I da slobodna volja postoji. Suprotne tvrdnje, da slobodne volje nema, samo me zbunjuju i dezorjentišu. Ali postoje dokazi koje prinose egzistencijalisti, ali i život sam - a to je da ne moraš da uradiš ništa loše da bi stvari krenule naopako. Ali daju ti mogućnost da u podnošenju budeš uzvišen. Ako ustaneš protiv onoga čega se najviše bojiš, postaješ jači.

Šta je danas, po vašem mišljenju, moral? Da li ga uopšte ima?

- Moral je najednostavnije - razlikovanje dobrog od zlog. Kada je Niče objavio da je Bog mrtav i da smo ga mi ubili, mi smo uzeli na sebe tu obavezu. I to je početak modernog doba koje živimo. Banke i korporacije su postali naši hramovi. Sve je dizajnirano da vam šalje poruku da to što imate nije dovljno. Treba još i još. U kakofoniji informacija  koje nam se guraju u glavu, ko će odlučiti ko je dobar, a ko loš. Opšta zbunjenost, sebičnost i žurba je dijagnoza savremenog društva. Brži automobili, brži vozovi, brži telefoni, brži internet, ne bismo li ugrabili što pre i više dok smo ovde. Posle nas, deco, snalazite se. Mi i onako nećemo više biti tu.

Ponuđena vam je uloga Vuka Brankovića u novoj verziji "Boja na Kosovu"?

- To je odlično skrojen i brižljivo napisan scenario Gage Antonijevića, i velika mi je čast da sam deo te filmske priče. Ambicije su velike, jer je takva i tema. Kosovski mit je jedan od stubova na kome stoji naš identitet kao naroda. Što je nekada bila narodna poezija, sada je film. Što su bile gusle sad je kamera. Tehnologija se promenila, ali mit je ostao isti. Na nama je šta ćemo s njim. Znam samo da  bez njega ne bismo znali ko smo. Bez njega tek ne bismo znali ni gde ćemo. Mi često kažemo za sebe da smo jedini narod koji slavi poraz. Koliko je to netačno toliko je i štetno. To može da izjavi samo neko ko o istoriji drugih naroda ništa ne zna.

Igor Đorđević / Foto I. Canić

Nezadovoljstvo samim sobom čini osnovni element svakog pravog talenta, kaže Čehov. Da li ste vi sada zadovoljan čovek?

- Vrlo relativna stvar. Ako se poredim sa samim sobom iz prošlosti, a kaže Frojd da je tako najzdravije, nisam nezadovoljan. Ali znate i sami da u životu ne postoji trenutak gde kažete - stigao sam, to je to. Ne funkciuniše tako realnost. Sa novim ciljem ide novi set izazova. Ali bio bih nezahvalan kad bih se žalio.

Vaša supruga Zorana Bećić Đorđević takođe je glumica. Kako se dopunjujete? Ko je bolji savetnik ili kritičar?

- Dovoljno smo zajedno, sazrevali smo i formirali se kao ličnosti zajedno, da sad ne bismo bili kompatibilni i ne bismo se dopunjavali. O onome što radim, njeno mišljenje i sud me prvo zanima. Mnogo mi je pomogla u pisanju scenarija za "Bunar" i organizovanju vremena.

Izjavili ste jednom da biste se sa svojom mlađom kćerkom zamenili na jedan dan. Da li to znači da vam je želja da u život vratite detinjstvo, igru, maštu, bezbrižnost?

- Koji to čovek u mojim godinama to ne poželi na sekund, gledajući dete kako pred vama odrasta. Dečija prednost je što većinu doživljaja vide po prvi put, i tako vide stvari kakve jesu. Sve je malo čudo. I sneg. I opadanje lišća. I visoki čovek. I auto. Mi to podrazumevamo jer smo, kao odrasli, zaboravili da to što sve to postoji jeste pravo čudo. Zato slobodno vreme volim da provodim sa porodicom.

POZORIŠTU  DUGUJEM SVE

ZANIMLjIVO je da ste od studija imali želju da igrate Ričarda Trećeg, za kog obično kažu da je životna uloga. Mislite li da je Radomir Pavlović jedna od vaših životnih rola na televiziji?

- Ne mislim nikada tako krupno i životno, iz praktičnih razloga. Kad god je nešto životno i veliko, onda se prepadnem. Poen po poen, kako bi teniseri rekli. Pozorištu dugujem sve.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije