"KADA KAŽEM TRI, DA JE GLAVA ODSEČENA" Potresno svedočenje o mučenju srpske dece u logorima: Od straha nisam govorio mesec dana

V. N.

16. 08. 2022. u 21:00

IZ MOGA UVA stalno je curio gnoj i sukrvica. Nisam ni imao vatu da stavim u uvo. Muve su me stalno napadale. Bilo me je strah da mi se uvo ne ucrva.

КАДА КАЖЕМ ТРИ, ДА ЈЕ ГЛАВА ОДСЕЧЕНА Потресно сведочење о мучењу српске деце у логорима: Од страха нисам говорио месец дана

Da li su ovu sliku videli hrvatski biskupi i hrvatski predsednik vlade?

Jedno jutro je došla bolničarka i pitala da li ima neko bolestan. Ja sam se javio jedini iz barake. Bolničarka je rekla da će doći kasnije po mene. (U logor je došao Međunarodni Crveni krst.)

Ona je došla oko 14 sati i odvela me u baraku kod ljekara. Pitali su me šta me boli, ja sam odgovorio - uvo. (Nisam im smio reći da me je udarila časna sestra). Kada sam sjeo na stolicu, tada je jedan u uniformi stao iza mojih leđa i uhvatio me za kosu. "Kada ja reknem tri, da je glava odsječena!" Ustaša poče brojati: "Jedan, dva..." Kada je rekao "dva", ja sam kriknuo, a ustaša koji je stajao pozadi i držao mi glavu zavrnutu, podigao me sa stolice, udario nogom u leđa i ja sam se dočekao na zid. Ustaše su se smijale grohotom. Vrata su bila otvorena, ja sam išao hodnikom bojeći se da će mi u tom momentu pucati u leđa. Došao sam u baraku plačući.

Od velikog straha bio sam zanijemio, nisam uopšte govorio mjesec dana.

Logor je bio prepun. (Mislim na stanje u logoru poslije pregleda Crvenog krsta.) Bilo nas je više stotina. Jednog jutra rekoše nam da izađemo iz baraka i da se postrojimo. Kolona je krenula prema željezničkoj stanici. Kada smo došli na željezničku stanicu, jedna kompozicija je već bila ukrcana i voz je krenuo. Nama je bilo žao što mi nismo u toj kompoziciji. Kasnije smo saznali da je voz krenuo prema Jasenovcu i da su svi stradali u tom logoru.

NAS SU TAKOĐE UKRCALI u druge vagone i uputili u drugom pravcu. Nismo znali kuda idemo. Voz je stigao otprilike oko 16 časova. Ustaše otvoriše vrata i povikaše da izlazimo. Poveli su nas naprijed gdje je stajao putnički voz u koji smo ušli. Kad smo ušli u voz, to mjesto je bilo Zemunski Usjek. Kada smo ušli u voz, ustaše su nam dali velike kante u kojima je bio čaj. Bojali smo se da pijemo taj čaj, pa smo jedni drugima davali znak očima.

Putnički voz je stigao na odredište u Zemun. Kada je stigao na željezničku stanicu, tada su ustaše izašle iz voza. Pred stanicom su bili postrojeni Nedićevi vojnici. Ustaše su predale spisak nas u vozu Nedićevim ljudima koji su nas pitali šta nam je to u tim kantama. Mi smo odgovorili da je čaj. Oni su nam rekli da taj čaj prospemo kroz prozor. Rekli su: "U Srbiji vas čeka beli hleb i mleko." Hoće li tako biti?

Voz je krenuo prema Beogradu. Brzo smo stigli. Tu su nas smestili u prihvatne barake za protjerane Srbe iz Nezavisne Države Hrvatske. Došli su ljekari i bolničari, bolesne su pregledali i dali uputstvo da, pošto smo iscrpljeni, treba da malo jedemo hljeba i mlijeka. Kompozicija - voz je potom krenuo za Smederevsku Palanku. U vozu su nam svaka dva sata davali hranu.

Kada smo stigli u Smederevsku Palanku, smjestili su nas u školsku zgradu. Tu smo imali dobar smještaj - slamarice, ćebad, jastuke. Imali smo ljekarsku njegu. U Palanci smo zadržani jedan mjesec. Kada smo se dobro oporavili, uputili su nas u sela Vodice Mramorac i Kusadak, gdje smo ostali do završetka rata. Tomo Lučić inače je rođen 1. marta 1931. godine.

Da li su ovu sliku videli hrvatski biskupi i hrvatski predsednik vlade?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

ČIST BEOGRAD - ČISTA POBEDA: Kompanija Meridian i studenti FON-a nastavili veliku ekološku akciju i ULEPŠALI PRESTONICU!