ISTORIJSKI DODATAK - PROGON I ODMAZDA NEISTOMIŠLJENIKA: Hapšenja, gubitak posla, oduzimanje pasoša zbog kritičkih reči

Dr Kosta Čavoški

31. 10. 2021. u 17:14

DANAŠNJEM, pogotovo mlađem čitaocu biće zaista neobično kada, čitajući ovo štivo, sazna da su pre samo 37 godina građani tadašnje zajedničke jugoslovenske države kažnjavani lišavanjem slobode, gubitkom posla, oduzimanjem državljanstva ili uskraćivanjem putne isprave zbog objavljene knjige ili napisa u novinama, kritičke reči na javnom skupu, privatnih razgovora u stanu, pevanja navodno nacionalističkih pesama, držanja u kući i čitanja prokazanih knjiga, letaka i časopisa, okupljanja zarad razgovora o aktuelnim političkim pitanjima i držanja u kući slika navodnih neprijatelja naroda i države.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРОГОН И ОДМАЗДА НЕИСТОМИШЉЕНИКА: Хапшења, губитак посла, одузимање пасоша због критичких речи

Vojislav Šešelj / Arhiva Novosti i Borbe

Kako se danas i najogavnije laži mogu objaviti u novinama a da niko zbog toga ne odgovara za klevetu ili bar uvredu, pošto se sloboda govora izopačila u neodgovornu razuzdanost, mlađima među nama nije lako objasniti zbog čega se pre skoro četiri decenije krivično gonila i kažnjavala svaka smelija, napisana ili izgovorena misao.

Delikt mišljenja je bila odrednica autoritarnog i totalitarnog režima koji ne podnosi nikakvu kritičku, a kamoli osuđujuću reč na račun svojih vlastodržaca i prirode poretka koji su oni uspostavili.

Uz to se u totalitarizmu progoni i kažnjava svako osporavanje vladajuće ideologije na kojoj on počiva. Pod Josipom Brozom Titom, i još osam-devet godina posle njegove smrti, ključni pravni osnov za takav progon bio je član 133 stav 1 Krivičnog zakona SFRJ, koji je podrobno prikazan i protumačen u "Predlogu za ukidanje neopravdanih ograničenja slobode mišljenja i izražavanja" od 15. marta 1985. godine. Posredi je krivično delo neprijateljske propagande zbog kojeg je krivično gonjen, osuđen i utamničen najveći broj lica koje je ovaj Odbor uzimao u zaštitu.

POSEBNU pažnju najpre zaslužuje činjenica da je ova kažnjiva propaganda kvalifikovana kao neprijateljska. U svom užem, izvornom smislu ovaj atribut pre svega označava spoljašnjeg neprijatelja i stranog zavojevača.

U tom smislu govori se o neprijateljskoj državi i neprijateljskoj vojsci, to jest o neprijatelju sa kojim je data država u stanju rata. Ukoliko je, pak, u pitanju određeni pojedinac kao pripadnik takvih neprijateljskih snaga, on se u borbi može legitimno i ubiti. Takođe se naziva neprijateljem i onaj građanin koji pređe na stranu spoljašnjeg neprijatelja, pa se sa oružjem u ruci ili na neki drugi način bori u redovima neprijateljske vojske protiv vlastite zemlje.

U pomenutom krivičnom delu atribut neprijateljska ne koristi se za označavanje spoljašnjeg nego unutrašnjeg neprijatelja, pod kojim se podrazumevaju politički neistomišljenici, suparnici i protivnici u okviru iste političke zajednice.

PRI TOM nije posredi samo puko terminološko poistovećivanje već i nastojanje da se prema unutrašnjim protivnicima primenjuju iste mere odmazde koje su primerene spoljašnjem neprijatelju. A to su progonstvo, utamničenje i smrt.

Za neprijateljsku propagandu, Titov zakonodavac je predvideo kaznu zatvora od jedne do deset godina. Na prvostepenom suđenju, pred Okružnim sudom u Sarajevu jula 1984. godine, Vojislav Šešelj je za slično delo ("kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja" - član 114 Krivičnog zakonika) osuđen na osam godina zatvora.

Najveća opasnost koja je pretila svim neistomišljenicima režima bila je potpuna neodređenost ovog i sličnih krivičnih dela čije je zakonsko određenje sadržavalo široke, bezobalne pojmove. Zahvaljujući tome, svako na koga su ondašnji vlastodršci nemilo gledali mogao je biti podveden pod ova krivična dela.

Predmet prvostepene osude Vojislava Šešelja bio je jedan neobjavljeni stručni rad (odgovori na anketu dvojice novinara i urednika "Komunista" na temu "Šta da se radi?") i nekoliko privatnih razgovora u četiri oka. Iako je za svaki od ovih razgovora Šešeljev jedini sagovornik istovremeno bio i jedini svedok, Sud nije poklonio veru Šešeljevom iskazu o svakom razgovoru ponaosob, nego iskazu tog jedinog svedoka. I to uprkos starodrevnom pravilu testis unus testis nulus (jedan svedok nije svedok).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Bruka Vrhovnog suda Srbije

POTRESNIJI je još slučaj Rista Radovića, iz sela Donja Bijenja kraj Nevesinja, koji je živeo u Beču kao gastarbajter. On je 3. septembra 1985. godine osuđen u Mostaru na tri i po godine zatvora zbog krivičnog dela učestvovanja u neprijateljskoj delatnosti (član 131 Krivičnog zakona SFRJ), da bi mu 28. januara 1986. godine Vrhovni sud Bosne i Hercegovine povisio kaznu na četiri godine i šest meseci.

NJegova krivica bila je u tome što je od "pripadnika ekstremne četničke emigracije" u Beču "prihvatio da učestvuje u neprijateljskoj delatnosti protiv SFRJ", a posebno "da propagira ideje srpskog nacionalizma i četništva i da rastura četničku štampu i drugi propagandni materijal". Taj svoj navodni zadatak Risto je izvršavao tako što je: 1) u svom stanu u Beču "organizovao sijelo" na kome su okupljeni, prijatelji i rođaci (a potonji saoptuženici i svedoci), pevali pesme "neprijateljskog sadržaja" i svoje pevanje snimali na kasetu i 2) doneo u selo Miljevac tri (različita) broja emigrantskih novina i jedan "letak".

Dobrica Ćosić i Matija Bećković / Arhiva Novosti i Borbe

Najzad, a to je u presudi na prvom mestu, neprijateljsku delatnost prema Jugoslaviji je vršio i tako što je u svom stanu u Beču "na vidnom mestu držao sliku kralja Petra i Draže Mihailovića" i "više primeraka četničkih novina". "Slika" se u stvari sastojala od dve fotografije reprodukovane u "jednoj knjizi", čiji naslov nikada nije utvrđen, koja se nalazila pored kreveta na noćnom stočiću, rasklopljena i naslonjena na zid.

PRAVNIČKI najzanimljivija osuda za neprijateljsku propagandu izrečena je Miodragu Miliću u već pomenutom suđenju "beogradskoj šestorici" 1984-1985. godine.

"Opšte je prihvaćeno" - vele ove sudije - "da mišljenje, ideje i opredeljenja kao unutrašnji psihički procesi (podvukao K. Č.) ne mogu biti radnja krivičnog dela. Nasuprot tome, reči mogu biti i radnja krivičnog dela. Krivična dela koja se čine na taj način poznaju sva krivična zakonodavstva, pre svega kakav (treba: "takav" - napomena K. Č.) karakter ima većina krivičnih dela povrede časti i ugleda, kao i druga brojna dela svrstana u drugoj glavi krivičnog zakona, a većina zakonodavstva inkriminiše i neprijateljsku propagandu kao krivično delo koje se može činiti i rečima."

Iz ovog ne samo smušenog nego i priglupog rasuđivanja sudija Vrhovnog suda Srbije prvi put saznajemo da su sloboda misli i sloboda izražavanja misli, to jest javne reči, strogo razdvojene. Ukoliko sloboda misli ne bi podrazumevala i slobodu javnog izražavanja misli, onda bi se ona svodila samo na unutrašnje promišljanje u osami ili, još određenije, na svojevrsnu fiziologiju onih delova mozga koji nam omogućavaju pamćenje i rasuđivanje.

U tom slučaju čak bi bilo suvišno da se jemči bilo kakva sloboda mišljenja, pošto vlast, čak i kad bi htela, još uvek nije u stanju da dokuči i kontroliše unutrašnje psihološke procese, to jest fiziologiju mozga, baš kao što nije kadra da kontroliše fiziologiju tiroidne žlezde ili hipofize.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)