ISTORIJSKI DODATAK - REPRESIJA ORUŽJE DNEVNE PARTIJSKE POLITIKE: Poratni ideološko-politički nadzor nad naukom i kulturom

Srđan Cvetković

20. 08. 2021. u 17:14

JUGOSLOVENSKA socijalistička birokratija je u periodu 1945-1950. dosledno težila primeni sovjetskog modela izgradnje socijalizma i estetike socijalističkog realizma u kulturi koji je postao ideološki i politički obojen idealizam, čiji je krajnji cilj bila potpuna indoktrinacija građana.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК  - РЕПРЕСИЈА ОРУЖЈЕ ДНЕВНЕ ПАРТИЈСКЕ ПОЛИТИКЕ: Поратни идеолошко-политички надзор над науком и културом

Josip Broz Tito i Vladimir Bakarić

Kao dekadencija i formalizam u zapadnoj kulturi označeni su antirealizam, antihumanizam, iracionalizam, pesimizam, nacionalizam i lažno novatorstvo. "Kroz savremenu buržoasku umjetnost orgijaju svakojaki kubisti, nadrealisti, egzistencijalisti, umjetnici i književnici tipa Sartra i Pikasa", primećuje Milovan Đilas 1948. godine.

Neposredno posle Drugog svetskog rata uporedo sa tzv. demokratizacijom kulture i nespornim naporima na prosvećivanju, podizanju kulturnog nivoa i opismenjavanju kroz analfabetske tečajeve milionskih masa neprosvećenih seljaka i radnika, teklo je i ideološko prevaspitavanje u duhu socijalizma.

Razmere kulturnog zahvata 1945-1951. detaljno navodi LJubodrag Dimić u svojoj knjizi "Agitprop kultura": "U gradovima je živelo oko 6,8% nepismenih, a na selu čak 93,2%. Analfabetskim tečajevima obuhvaćeno je preko 1,2 miliona nepismenih od kojih je opismenjeno više od 800.000. Povećan je broj škola sa 3.349 pre rata na 4.775, a preko 63% učenika završilo je osnovnu školu. Mnogi su prvi put videli film, čuli radio... Za 22 godine Kraljevine Jugoslavije na svim univerzitetima je diplomiralo 30.000 studenata, dok je inteligencija 1952. već narasla na 230.000 lica (pre svega tehnička inteligencija, čiji se broj uvećao deset puta)."

KULTURNA revolucija je proširila broj svojih korisnika, ali je drastična restrikcija umetničkih i naučnih sloboda svela njen sadržaj na propagandni nivo forsirajući kvantitet na, uštrb kvaliteta. Nepobitan civilizacijski skok na prosvetnom polju o kome govori LJ. Dimić, bio je praćen sveopštom ideološkom indoktrinacijom, nametanjem uniformnog načina mišljenja i dominacijom partijnosti i ideološke podobnosti nad strukom, najizraženijom upravo u periodu državnog socijalizma. Nametanje "sovjetskog kulturnog obrasca" i negiranje umetničkih, naučnih sloboda i slobode informisanja ostvarivano je sveopštom kontrolom državno-partijskog aparata nad institucijama kulture, izdavaštvom i stvaraocima.

Po uzoru na SSSR (gde su postojali "Glavlit" i "Litkontrol") stvoren je centralizovan, piramidalan i sveprisutan direktivni aparat - svojevrsna "kulturna vlada", za sprovođenje kulturne politike i za nadzor nad stvaraocima.

Kao što se državom upravljalo iz jednog centra - Politbiroa CK KPJ, gde je o najbitnijim pitanjima arbitriralo nekoliko rukovodilaca, po istom principu nadzor nad kulturom bio je centralizovan i oličen u Agitpropu - Agitaciono-propagandnom odeljenju CK KPJ. Počev od direktive CK KPJ iz marta 1945, u prvim posleratnim godinama uspostavljen je moćan aparat, gde se pri svim partijskim organizacijama (od mesnog do republičkog nivoa) osnivaju agitaciono-propagandne komisije. U okviru komisija postojali su posebni sektori za teorijsko-predavački, kulturni, organizaciono-tehnički i pedagoški rad.

SVAKI sektor je imao rukovodioca, dok je radom komisije rukovodio član partijskog rukovodstva zadužen za sektor agitacije i propagande. Aparat je formiran i u Narodnom frontu, sindikatima, USAOJ, AFŽ i drugim masovnim organizacijama. Na vrhu Agitpropa CK KPJ nalazio se Milovan Đilas, član Politbiroa, sekretar je bio Stefan Mitrović, dok su nad pojedinim sferama bdeli Dragiša Ivanović - zadužen za prirodne i tehničke nauke, Boris Ziherl za ideologiju, Dušan Nedeljković za filozofiju, Radovan Zogović za književnost, Zdenka Šegvić za štampu i drugi.

O karakteru ove institucije Milovan Đilas docnije, u knjizi "Vlast", navodi: "Agitprop, kojim sam upravljao, spadao je u oštrije, radikalnije ustanove. Na to ga je navodila sama funkcija - propagiranje ideologije i agitacija protiv još živog i delatnog neprijatelja. A određenu, makar i sporednu, ulogu igrao je i vodeći sastav agitpropovaca - inteligentnih i potkovanih, ideologizovanih intelektualaca. Zbog toga se i u javnim glasilima oseća tvrdoća u marksističko-lenjinističkom teoretisanju i popularisanju revolucije i revolucionarnih tekovina - tada se isključivo upotrebljavao termin 'narodnooslobodilačka borba'."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Odumiranje agitpropovog aparata

OSNOVNI cilj Agitpropa bio je propaganda, stvaranje i očuvanje mita o NOB, revoluciji i komunističkom pokretu. U ime ideološke pravovernosti, Agitprop je budno nadzirao sve oblike ispoljavanja duha, nauku, sport i drugo žigošući nesocijalističke elemente, arbitrirajući i usmeravajući direktivama kulturni razvoj (poput Savezne planske komisije u privredi). (...)

Agitprop je čak proglasio za štetne pojedine male oglase koji su tokom 1949. zabranjivani jer stvaraju lažnu sliku o bedi i nemaštini. Novi politički kurs 1950. izazvao je pokušaje da se promeni način rada, ali ne i njegova suština. Proklamovana je težnja da se nadzor nad kulturom debirokratizuje i da se njime ne bave više samo pojedinci već sveukupno partijsko članstvo, a metod brutalnog administrativno-direktivnog rukovođenja kulturom zamenjen je sofisticiranijim idejno-političkim delovanjem pri čemu je data veća inicijativa nižim partijskim telima. Agitprop aparat, kakav je do tada postojao, lagano je odumirao. Tokom 1951. prestale su da postoje komisije i odeljenja za agitaciju i propagandu u oblastima i srezovima, a posle 4. kongresa i Uprava za agitaciju i propagandu CK SK Srbije. (...)

Skojevci, koji su činili i glavno jezgro Narodne omladine, nošeni avangardizmom, često su preduzimali radikalne akcije koje su išle ispred partijske linije. U prvim godinama po oslobođenju, goropadna skojevska omladina je često organizovala napade, batinanja i čišćenja đaka - reakcionara (jednu takvu raciju u Trećoj muškoj gimnaziji opisuje književnik Borislav Pekić u svojim uspomenama).

Milovan Đilas i Josip Broz Tito

Iz gimnazija u Beogradu, Jagodini, Kragujevcu i drugim gradovima izbačeno je početkom 1946. više stotina đaka. Samo iz Prve gimnazije u Beogradu januara 1946, posle neuspešnih izbora za srednjoškolske odbore, izbačeno je 27 đaka. Učenici se često obavezuju i isteruju iz škola da prisustvuju prorežimskim demonstracijama i mitinzima.

ĐACI - REAKCIONARI su bili pod prismotrom policije i neretko su kažnjavani administrativnim pa i sudskim kaznama. Pekić je sa desetinama svojih drugova iz Treće beogradske gimnazije početkom 1946. bio predmet torture i batinanja ostrašćenih skojevaca; njegovo društvo je u hodnicima škole prošlo tzv. toplog zeca posle čega je usledio protest roditelja.

Akcija je sprovedena na inicijativu Rata Dugonjića, omladinskog funkcionera, prema kasnijim objašnjenjima bez dozvole Partije (što deluje neverovatno). Defašizacija je u drastičnom obliku prekinuta navodno blagodareći intervenciji Jaše Prodanovića kod Josipa Broza Tita, a na molbu roditelja Ivana Spužića, kasnije akademika.

To, međutim, nije omelo mlade demokrate da uporno nastave sa pasivnim i aktivnim vidovima otpora komunističkom režimu dok su se samo dve godine kasnije, ironijom sudbine, gotovo svi skojevci zajedno sa direktorom Markom Vranješevićem, koji su učestvovali u progonu, i sami našli na Golom otoku gde su sada oni prolazili toplog zeca kao ibeovci.

Kao primer dokle se sve išlo u ovim optužbama, navodimo rešenje Odseka unutrašnjih poslova 4. rejona koji donosi "Politika" 29. avgusta 1948: ".T. D., svršeni maturant iz Beograda, rođen 1930... Kriv je što pripada frajerskom društvu, a monden je, i kao takav reakcionar, širi alarmantne i reakcionarne vesti, kod izrade zadataka u školi potcenjivao je NOB, među đacima govorio da je bolje posećivati žurke nego ići na prugu i posetilac je Engleske čitaonice".

Kažnjen je sa 90 dana zatvora koje treba da odleži u OUP Beograd i novčanom kaznom od 500 dinara. Osim među učenicima, saradnika policije je bilo i među profesorima, pre svega nastavnicima književnosti, koji su odavali "tajne" pismenih radova. (...)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Čišćenje katedre za filozofiju

IDEOLOŠKA presija je pre svega pogodila društvene nauke. Kao upotrebljivi posle rata smatrani su samo udžbenici matematike, fizike, hemije, dok su za istoriju, biologiju, pedagogiju, filozofiju, pravo, ekonomiju uglavnom prevođeni sovjetski udžbenici (Maškin, Avdijev, Tarle - za istoriju, Gruzđev - pedagogija, Timofejev - teorija književnosti).

 

Mitra i Milovan Đilas

Od svih disciplina najugroženija je bila filozofija u kojoj je bez izuzetka zavladao dijalektički materijalizam. Kako je istina konačno nađena, opasno je bilo suprotstavljati oportun stav pobedničkoj ideologiji. Čovek koji je bio zadužen da očisti katedru za filozofiju Beogradskog univerziteta dr Dušan Nedeljković (poput Borisa Ziherla u LJubljani) uklonio je sve nepodobne profesore: filozof dr Nikola Popović završio je na višegodišnjoj robiji gde se razboleo i ubrzo umro, Branislav Petronijević, po mnogima najveći srpski metafizičar, nasilno je smenjen sa mesta sekretara SANU, Kajica Milanov, jedan od prvih srpskih analitičkih filozofa, otpušten je s posla i bio prinuđen da emigrira u Australiju gde je dugo predavao na Tamjanskom univerzitetu u Hobartu, Miloš Đurić je prebačen sa etike u bezbedan hlad klasične filologije. Mlađi filozofi kao Bogdan Šešić, koji se pre rata bavio fenomenologijom, konvertirali su u zagrižene marksiste.

Zanimljivo je da je Zagrebačko sveučilište ostalo u priličnoj meri pošteđeno ovakvih progona građanskih filozofa.

IPAK, staljinizam nije pustio ozbiljnije korene u jugoslovenskoj i srpskoj filozofiji, jer je trajao relativno kratko. Znatnija produkcija domaćih autora se javlja posle 1949, kad počinju nova strujanja u srpskoj filozofiji, negacija Staljina i povratak na izvorna učenja Marksa i Lenjina.

Potvrda novog pristupa filozofiji bio je i obračun sa Dušanom Nedeljkovićem, koji je na stranicama "Književnih novina" otpočela Zaga Mićić a potom su se uključili i drugi, da bi završio Đilas napadajući ga za nacionalizam i dogmatizam (Nedeljkovićevo veličanje srednjovekovnog srpskog mislioca Dragolja) kao i što nije našao dodir sa stvaralačkim tokovima jugoslovenskih marksista i ostao u okvirima šematsko-dogmatskih filozofskih teza. Isključen je iz partije maja 1952. Osim javnog obračuna na partijskom nivou, studenti su 1953. organizovali i bojkot njegovih predavanja. (...)

Za partiju je od posebne važnosti bila istorijska nauka s obzirom na njen značaj u formiranju revolucionarne marksističke svesti. U čitavom posleratnom periodu partija je vršila nadzor nad istorijom, istoriografijom i istoričarima - samo su metodi uticaja postajali rafiniraniji, ali se njihova suština nije menjala. Partijski organi su odlučivali o čemu će se pisati, ko će i kako pisati.

Po oslobođenju "istoričarem" se postajalo slučajno po partijskom nalogu, a u vojsci je vladalo mišljenje da tog posla treba da se prihvate "ljudi koji zbog fizičkih mana ne mogu vršiti druge funkcije" ili učesnici NOR sa ratnim iskustvom.

OSIM Agitpropa za nadzor su bili zaduženi Istorijsko odeljenje CK KPJ (od 1948, Komisija za istoriju CK KPJ, Ideološka komisija CK, Istorijska komisija Saveza boraca i druge. Knjige predratnih istoričara Stanoja Stanojevića, Vladimira Ćorovića, Slobodana Jovanovića, Vladimira Dvornikovića, Dragoslava Stranjakovića bile su proskribovane i čitane ispod stola. Čak je i slika "krvavog rektora" V. Ćorovića bila skinuta iz svečane sale Filozofskog fakulteta i sakrivena na tavanu.

Istoričar je morao da usvoji principe dijalektičko-materijalističkih zakona istorijskog razvoja, da insistira na klasnoj borbi, razlikuje progresivne i reakcionarne snage. Morao je da "piše istoriju sa strašću", da bude "ne registrator nego borac u nauci", a kao negativne pojave i ostaci buržoaskog u nauci posebno su isticani objektivizam i idealizam. Prevođeni su uglavnom sovjetski udžbenici istorije (Maškin, Udaljcov, Avdijev i drugi), dok se nekim domaćim (K. Jireček, V. Ćorović, I. Božić) zameralo odsustvo materijalističkog shvatanja i izlaganje gradiva bez povezivanja i objašnjavanja. (...)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Progon profesora univerziteta

ISTORIJA je bila oružje dnevne partijske politike: do 1948. sredstvo za obračun sa eksploatatorskom buržoazijom, trulom starom Jugoslavijom i velikosrpskim hegemonizmom a potom za dokazivanje samosvojnosti i osobenosti jugoslovenskog puta u socijalizam, negaciju staljinizma i apologiju samoupravljanja i maršala Tita. Prema nasleđenoj arhivskoj građi odnosilo se sa nebrigom, a prema partijskoj sakralno i konspirativno.

Jovan Đaja, Miloš Đurić i Radovan Zogović

Udruženja poput Društva istoričara Srbije bila su natopljena politikom i ideologijom, a kao rasadnik novih marksističkih kadrova trebalo je da posluže novoosnovani instituti, pre svega Institut društvenih nauka (osnovan 1949). Pomak ka slobodnijem ali još uvek nadziranom izučavanju prošlosti učinjen je tek posle šestog, a još više posle 7. kongresa KPJ. (...)

Posebnu pažnju partija je posvetila Beogradskom univerzitetu kao najvišoj naučnoj i prosvetnoj ustanovi u zemlji. Ova institucija, kao i sve druge, trebalo je da se podredi ciljevima revolucije - proizvodnji naučnih kadrova formiranih na postulatima marksizma-lenjinizma.

Odmah po oslobođenju izvršena je čistka kadrova kroz optužbe za kolaboraciju. Pojedine profesore BU vojni sudovi su odmah osudili na smrt (B. Popović, I. Pržić, M. Trivunac i drugi) ili vremensku kaznu (rektor BU dr N. Popović, koji je umro ubrzo po izlasku s robije); druge su udaljili sudovi časti (npr. dekana Filozofskog fakulteta N. Čajkanovića).

Posle rata vlast je prevremeno penzionisala i na taj način odstranila mnoge nepodobne elitne profesore nesklone komunističkoj ideologiji. Prema nepotpunim podacima, najmanje je oko 60 profesora udaljeno sa Univerziteta u periodu 1945-1950, (37 su osudili sudovi časti tokom 1945) dok su trojica streljana. Ove procese pratile su često šture i paušalne ocene za kolaboraciju.

Na primer, Božidar Marković, profesor Pravnog fakulteta, visokog obrazovanja i erudicije, iako je odbio da potpiše Apel iz 1941, penzionisan je u 43. godini pre nego što je dosegao svoj naučni zenit. Slobodan Jovanović je brisan iz članstva SANU 1947. a njegova sabrana dela zabranjena za distribuciju odlukom političkih organa.

Nasuprot njima, deo predratne elite za koji je ocenjeno da je imao ispravno držanje tokom okupacije, bio naklonjen ili prišao NOP-u, održao se u javnom životu i posle revolucionarnih promena.

Aleksandar Ranković, Milovan Đilas sa suprugama i Boris Kidrič

Narodnom frontu su prišli a kasnije i kao "poštena inteligencija" bili izabrani u Izvršni odbor NOF: književnici Marko Ristić, Ivo Andrić, Vladimir Nazor, Oton Župančič, vlasnik "Politike" Vladislav Ribnikar, poznati naučnici akademici Aleksandar Belić, Pavle Savić, Siniša Stanković, Vasa Čubrilović, vajar Anton Augustinčić, pesnik Gustav Krklec i mnogi drugi. Josip Broz Tito, Moša Pijade i Edvard Kardelj su imenovani za redovne članove SANU (Pijade je čak izabran za predsednika komisije za doktorske ispite).

Savremenici beleže da je Jovan Đaja na generalnoj skupštini Akademije novembra 1949. povodom izbora J. B. Tita za počasnog člana ustao i rekao Aleksandru Beliću: "Poštovani kolega, mi smo bili na ovom istom mestu, vi tamo kao predsednik, a ja ovde kada ste vi za člana predlagali kralja Aleksandra. Ja sam bio onda protiv, ja sam i sada protiv."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

NOVE IGRE ZA NOVE POBEDE: Nikad veća ponuda za Rolan Garos i mečeve Novaka Đokovića