FELJTON - DOPISIVANJE PREKO PREKO VOJNIČKIH PORCIJA ZA JELO: Slali smo poruke jedan drugome, pisali utiske, a neki i pesme

Vasa Čubrilović

09. 02. 2023. u 18:00

ZATVOREN u samicu nisam u početku imao nikakve veze sa okolinom. Bilo je tiho. Dali su nam neke knjige za čitanje, pa sam se njima zabavio.

ФЕЉТОН - ДОПИСИВАЊЕ ПРЕКО ПРЕКО ВОЈНИЧКИХ ПОРЦИЈА ЗА ЈЕЛО: Слали смо поруке један другоме, писали  утиске, а неки и песме

Veljko Čubrilović, na jednom skupu "Sokola", Foto " Vikipedija"

Posle početka rata u kasarni je bilo živo. Vojska je dolazila i odlazila. Gledao sam kroz prozor njeno kretanje. Jednom, valjda koncem avgusta i početkom septembra, doveli su u dvorište zatvora nekoliko zarobljenih srpskih vojnika. Bila je to sigurno neka predstraža, što je pala u austrisku zasedu. Bili su mladi ljudi, sigurno iz prvog poziva, odeveni u očuvane maslinasto-žute uniforme sa šajkačama na glavi. Zapamtio sam jednog od njih plave grgurave kose, kako mirno sedi na zemlji i gleda oko sebe. Zapazio je i mene na prozoru zatvora, pa se osmehnuo.

Prvih dana nisam imao veze sa drugovima. Čulo se neko kucanje u zid, ali nisam razumeo šta to znači. Međutim, ubrzo smo uspostavili međusobnu vezu preko vojničkih „porcija” za jelo. Austriske vojne porcije za jelo bile su od lima, ali kalaisane. Kalaj na porcijama bio je mek i po njima se moglo pisati nečim oštrijim. Pošto smo bili odvojeni od ostalih zatvorenika, i porcije su bile odvojene. Samo, nekad je jednu određenu porciju dobio jedan od nas za doručak, za ručak je dobio tu porciju drugi, za večeru treći. Tako su porcije u kojima se nama delila hrana, šetale od jednog do drugog. One su nam omogućile već posle nekoliko dana da se na taj način dopisujemo. Čim sam to zapazio i ja sam se uključio u to zatvoreničko dopisivanje. Slali smo poruke jedan drugome, pisali utiske a neki i pesme. Onda su neki [počeli] da izdaju i listove sa raznim nazivima, „Okovi”.

PREPISKA preko porcija trajala je za celo vreme našeg boravka u istražnom zatvoru Vojnog logora u Sarajevu. Zatvorske vlasti to nikad nisu uhvatile. Inače bi mogle, da su [odgovorno] radile, saznati mnoge stvari što je bilo važno za istragu. To se pre svega odnosilo na prve dane našeg boravka tamo, dok je trajala istraga i saslušavanje, a još nismo uveli razgovore preko kucanja. Zatvorska komanda ništa nije o tim stvarima znala, jer ona nam ne deli hranu, niti pere posuđe. Vojnici, što su to radili ili su bili druge narodnosti, pa nisu ni znali da čitaju ćirilicu, ili ih to nije interesovalo. Uostalom, vojnici se uvek solidarišu sa svojim drugovima u zatvoru, pa nije bio ni običaj da komandi dostavljaju podatke o takvim stvarima.

Pomoću prepiske na porcijama, ja sam za pisanje na porciji otkinuo sa kopče od prsluka vrh na kopči, sporazumeli smo se o šifri za kucanje. Ko je tu šifru prvi napisao na porciji i dodavao, „Kucaj po ovom alfabetu”, ne znam. Znam samo da se brzo na porcijama pojavila shema, po kojoj se treba kucati. Trideset slova našeg alfabeta, podeli se po pet u šest redova. Kad se hoće da označi jedno slovo otkuca se najpre red u kome [je] to slovo, zatim navede broj toga slova u redu. Na primer, slovo a je prvi red, prvo slovo, slovo l četvrti red prvo slovo, slovo o peti red prvo slovo. Kad se ta tri slova otkucaju, značila su „alo”. I tako sve redom. Poseban znak kucanja bio [je] znak poziva sa početnim slovom onog, koga hoćeš da pozoveš. Posebnim znakom se davalo na znanje da je diktando završen ili da se primio „poziv na razgovor”.

Tako je izgledao raspored slova, po kome smo kucali:

A    B    C    Č    Ć

D    Dž    Đ    E    F
G    H    I    J    K
L    Lj    M    N    Nj
O    P    R    S    Š
T    U    V    Z    Ž

U POČETKU sam kucao prstom, ali sam brzo uvideo da se slabo čuje, i jako boli. Zato sam se snašao, odlomio vrh od metle za čišćenje sobe, zavio ga u maramicu i dobio odličan alat za kucanje. U sobi se jedva čuo, ali zato je odjekivao njegov udarac sa druge strane zida. „Razgovarati” sam tako mogao na dva zida, s desne strane sa onim koji mi je bio u susednoj sobi i sa onim iznad mene s leve strane i meni iznad glave. Zatim isto tako i sa desne strane. Meni s leve strane – pored mene bio je Danilo Ilić, iznad njega Gavro Princip, sa desne strane dole – bio mi je sused Lazar Đukić, a iznad njega Nedeljko Čabrinović. Ko je bio između Nedeljka i Gavre na prvom spratu ne znam. S njim [nisam] održavao veze, sa ovim drugima jesam.

Veštinu kucanja i razumevanja, šta mi drugi kuca brzo smo naučili. Izveštili smo se tako da je brzina bila velika, o svemu smo se dogovarali, što se tiče suđenja, igrali mice i pričali. Mice smo igrali tako, da smo sporazumno obeležili pojedina mesta na micama slovima. Kad bih povukao potez dao bih slovo mesta gde se nalazi moje parče hleba, pa onda mesta gde ga premeštam. Posebnim znakom obeležim da jedem njegovo parče hleba – ako sam moje parče tamo pomerio. Ko dobije daje kucanjem znak pobede. Mice sam najviše igrao sa Lazom Đukićem, i to u čajeve, kako smo običavali u kafani kad smo bili na slobodi da igramo domine. Ostao mi je pokojni Laza dužan nekih 10–15 čajeva.

PISANjE na porcijama i čitanje, šta su drugi pisali i kucanje ispunjavalo nam je vreme u zatvoru. Obaveštavali smo se, šta su koga pitali u istrazi i saslušanju pred sudom i šta je ko odgovorio. Zatim, ako je neko dobio vest spolja, odmah je to i ostalima javio. Tako nam je pokojni Miško Jovanović javio da su ga obavestili da je dobio ćerku. Svi smo mu čestitali. Posmatrali smo šta se i napolju događa, naročito otkad je počeo rat protiv Srbije. Od septembra su nam počeli dolaziti i naši advokati. Moj advokat i moga brata Veljka bio je Rudolf Cistler. On je bio mlad čovek socijalista, zbog toga je morao napustiti Zagreb i preći u Sarajevo. Njega su uzele za našeg advokata naše sestre Staka i Vida. Bio je to dobar čovek, napredan Hrvat, Jugosloven, jedini od advokata, koji je nešto vredeo. On mi je donosio pozdrave od sestara, ponekad doneo nešto za jelo i pričao mi šta se dešava na evropskim bojnim poljima, pre svega u Srbiji. On mi je u oktobru 1914. pričao o strašnim bojevima na Drini, o Mačkovom kamenu, Crnom Vrhu, kako su te položaje nazivali Austrijanci. Pričao mi je da je tu izginula Zagrebačka divizija i nabrojao imena svojih drugova i prijatelja, što su tamo izginuli.

SUSRET SA BRATOM

NISAM znao da je u zaveru za Sarajevski atentat bio umešan i moj najstariji brat Veljko.

On je bio učitelj u Priboju pod Majevicom. Znao sam da je Veljko od 1912. bio poverenik Narodne odbrane. Međutim, nisam ni pomišljao, da je on organizovao prebacivanje oružja od Priboja do Tuzle Mišku Jovanoviću. Negde polovinom jula 1914. sedeo sam u ćeliji.

Iznenada, otvore se vrata, na njima se pojavi moj brat Veljko sa okovima na nogama. Kad me je ugledao, začuđeno me pogleda i upita: Otkud ti ovde?

– Ja sam ustao i spremio se da i ja njega pitam, odkud, opet, on tu, kad Pfefer mahnu rukom i stražar zatvori vrata. – Istražni sudija se uverio po našem držanju da smo nezavisno jedan od drugoga ušli u zaveru, i to mu je bilo dovoljno. Moji drugovi iz Sarajeva nisu me obavestili da je oružje doneseno iz Srbije Veljkovim posredovanjem.

SUTRA: SVI PRIZNALI ATENTAT, NIKO SE NIJE POKAJAO

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

Šta donosi nova Samsung Galaxy Z serija uređaja?