Jovana Stojiljković: Spremna sam da mi ŽIVOT pokaže šta me ČEKA

Jovana Stojiljković je tokom poslednjih godina unela novi, drugačiji izraz u domaću kinematografiju, poklanjajući svoj talenat umetnosti kojom se bavi bezrezervno i potpuno, postajući tako jedna od vodećih glumica mlađe generacije, koja iza sebe ima veliko iskustvo u nekim od najznačajnijih projekata koji su se izdvojili kvalitetom i ozbiljnošću. Filmovi „Panama“, „Šavovi“ i „Južni vetar“, serije „Senke nad Balkanom“, „Jutro će promeniti sve“ i mnoga druga ostvarenja, među kojima su i upečatljivi pozorišni komadi, dokaz su stabilne karijere koja će se tek razvijati. Njeni intervjui nisu toliko česti, pa je ovaj razgovor za Novosti Online jedinstvena prilika da saznamo mnogo o ovoj glumici koja nosi izraziti odraz života u svojim očima i ulogama.

* Sa samo dvadest osam godina ostvarili ste veoma upečatljive uloge u kvalitetnim ostvarenjima, osvojili prestižne nagrade, predstavljali svoje filmove na svetskim festivalima. Šta je osnov tolike lične i glumačke zrelosti?

- Imala sam, do sada, srećnu okolnost da radim sa kvalitetnim i talentovanim ljudima. Daleko od toga da bežim od sopstvenih odluka, rada na sebi i talenta, ali mislim da je splet okolnosti i trenutaka bio na mojoj strani. Mislim da je glumačka zrelost nešto što se stiče, a talenat i dar je važno negovati.

* Zbog svega navedenog vaša karijera se prilično razlikuje. Niste glumica hiperprodukcije, već neko ko može da iznese vrlo kompleksne uloge. Šta, u tom smislu, najviše bruši vaš talenat?

- Pitanje je sadržaja. Mislim da je to važan okvir u stvaranju, provociranju samog sebe zašto, kako i kojim sredstvima praviti određenu ulogu i ceo kontekst koji ona nosi. Naravno, mislim da iza svakoga ko je uspešan i čini nešto dobro u bilo kojoj profesiji stoji veliki rad. Nastojim da radim na sebi što više.

* Šta vas je privatno najviše izgradilo i dalo dobar temelj vašoj stabilnosti u glumi. Čiji uticaji, prisutnost, kakva iskustva, emocije, kakav život?

- Svako ko je bio prisutan u mom detinjstvu, odrastanju i kasnije, na studijama glume, kolege sa kojima sam sarađivala, moji bliski ljudi, svakodnevnica, život kao takav, sa svime što nosi. Sve to pomaže da iskustveno ne bežim, već koristim sve ono što, kao živo biće, nosim u sebi. Naravno, to nekada nije dovoljno kao inspiracija, ali, pored drugih umetničkih dela ili literature, za sada mi je čovek kao takav bio najveća inspiracija.

* U ličnoj kategorizaciji ostvarenog, šta vam je najvažnije? Šta je bio prelomni momenat vaše karijere?

- Uloga u filmu “Panama” je bila moje prvo veliko profesionalno iskustvo i dobra preporuka za dalje. Svaka nova pozorišna, filmska ili televizijska uloga je uvek bitno iskustvo za budućnost.

foto Aleksandar Letić

* Od samog starta ste, pored talenta, pokazali hrabrost u odabiru uloga, različitost, rizik. Jeste li se nekada plašili tolikog emotivnog, fizičkog, ličnog i duhovnog ogoljavanja?

- Nikada na to nisam tako gledala. Jedino što mi je važno u bavljenju glumom je istina. Od sebe svaki put tražim više, a svaka nova uloga je poligon za rad. Koliko god lako ili teško izgledalo, najvažnije je naći istinu u sebi, ne bi li je publika osetila gledajući film ili predstavu. Kako nam je dok prolazimo kroz proces, to je u krajnjem rezultatu najmanje važno. Put stvaranja sklon je mistifikaciji, ali sigurna sam da nijedan glumac ne prođe neokrnjen tokom procesa.

* Koja uloga je do sada bila ne najveći izazov, nego pobeda tog izazova?

- Svaka uloga mi je bila izazov. Novi početak. Nijednu nisam doživela kao pobedu izazova. Ako sam pobednik, značilo bi da sam iznad toga. Ako sam dala sebe, onda znam da sam učinila sve što mogu u tom trenutku da pružim.

* Koji porazi su vas možda boleli, u glumačkom smislu, i šta ste iz njih naučili?

- Jedan kolega, koga jako poštujem, tokom studija mi je rekao da je najvažnije ustati posle padova i poraza koji će se neminovno dogoditi. Imala sam sreću ili sam tako sazdana da svaki poraz ne osećam lično. Nikada lično ne sme da ode iznad onoga što je najbolje za određeni film ili pozorišnu predstavu.

* Spadate među trenutno najtraženije glumice, ali postavljate strogu granicu po pitanju medijskog i svakog drugog eksponiranja. Vaši intervjui su retki, popularnost vam nije prioritet. Da li je to odbrambeni mehanizam?

- Mislim da to ima veze sa mojim karakterom. Jasno je da nisam deo toga. Možda sam staromodna za današnji svet, ali to nikada nije bio moj stav prema nečemu, samo u ovom trenutku ne osećam potrebu da se eksponiram više od onoga što bavljenje glumom zahteva. Zaista duboko verujem da kroz to mogu da kažem sve, i o sebi i o svetu koji nas okružuje.

foto Aleksandar Letić

* Imali ste priliku da doživite taj famozni svetski filmski glamur na Kanskom festivalu. Šta posebno pamtite i da li vas je, makar na momenat, osvojio sjaj Kroazete, a koliko je to u Srbiji samo privid?

- Isto je svuda. Možete se osećati najglamuroznije u svojoj dnevnoj sobi, ispred nekog bioskopa ili na Kroazeti. Mislim da je to uvek do unutrašnjeg stanja i sklopa, onoga kako se osećate. Tada sam bila jako uzbuđena što ću gledati film, što smo primljeni na festival. Pamtiću uvek ekipno slavlje i uzbuđenost što smo zajedno tamo. Naša mala ekipa na tako velikom festivalu.

* Upoznali ste zvezde poput Natali Portman i Kolina Farela. Za nju ste izjavili da ste zbog jednog trenutka u njenom pogledu osetili koliko je njen život napet, koliko je teško biti zvezda. Na koji način čitate oči drugih ljudi?

- Nisam ih upoznala, samo smo bili na istom mestu i fotografisali se, a to je bila slučajnost. Ipak, bilo je zanimljivo videti kako funkcionišu, prosto neophodna je aura, zaštita samog sebe, kako ne bi bili izloženi svima u svakom trenutku. Verujem da je tako sa svim svetskim zvezdama, u raznim profesijama.

foto Aleksandar Letić

* U vašim očima se može pročitati radost, ali i duboka tuga. Otkuda ta tragičnost u vama koja boji mnoge vaše uloge, ali očigledno i vaše biće?

- Dosadašnji život i iskustva su nešto što svi nosimo u sebi, svaki trag života je odraz u očima. U glumi je to izazov, ali i lična terapija. Svaki moj trenutak najveće sreće ili tuge sigurno je vidljiv u mojim dosadašnjim ulogama, to je ta istinitost o kojoj sam govorila. A emotivno pamćenje je za glumca jedno od školskih pravila.

* U čemu još uvek niste dovoljno zreli, iskusni, dovoljno ranjeni da bi vaša ekspresija bila još dublja, iako uverljivo igrate, recimo, Sofku za koju ste izjavili da plače samo kada je sama i da je jedno od ključnih pitanja dokle može da se podnosi bol?

- Mnogo toga još uvek, na sreću ili nesreću, nisam spoznala. Pustiću život da mi pokaže šta me sve čeka. Sigurna sam da postoji još puno toga zbog čega bih morala da radim na sebi. Priželjkujem nešto drugačije, nešto što bi zahtevalo potpunu transformaciju. Ali polako, uvek sve dođe kada je potrebno. Sofka jeste jedna od najizazovnijih i najinspirativnijih uloga koje igram u pozorištu. Jako mi je uzbudljivo. Uvek osetim nešto novo i zahvalna sam što imam priliku da kroz ovu ulogu, svakim novim igranjem istražujem ko je ta žena. Pozorište daje slobodu za istraživački rad i raznolika iskustva ponavljanja naizgled iste situacije.

" Nečista krv " , foto Narodno pozorište

* Na koje šavove ste u životu ponosni, a koje jutro vam je promenilo sve?

- Na emotivne šavove junakinje istoimenog filma i na ekranizaciju tako važne priče. Jutro nakon našeg “Jutra” jeste promenilo mnogo toga u domaćem serijskom programu, kao što su učinile i “Senke nad Balkanom”. Ponosna sam što sam deo ove serije.

* Privatno odajete utisak jednostavne i nepretenciozne osobe. Da li je lepota života, glume, svake emocije upravo u jednostavnosti i koliko vas to određuje?

- Najvažnije je slušati sebe, svoje srce, ritam svog disanja, svojih emocija. I truditi se da sve to bude u skladu. To je najvažnije za sve nas, kojim god poslom se bavili. Moramo se čuvati i upoznati sebe. Što se karaktera tiče, ima nas različitih koji se bavimo glumom. Mislim da to kakvi smo privatno, nema veze sa tim koliko je delotvorno u glumi. Važno je da budemo onakvi kakvi smo. Pre svega - svoji.

Foto Emilija Gajić

* U čemu ste, ipak, komplikovani?

- Komplikovana sam za mnoge stvari, kao i svi. Trudim se da sagledam sve svoje mane i vrline, da umem da prepoznam sve dobro i loše kod sebe, što naravno ne uspeva uvek. Sve je to proces sazrevanja i života.

Čime se stiče vaša pripadnost, poverenje, ljubav, podrška?

- Iskrenošću, dobrotom, ljubavlju. Ali najviše intuitivno, nekim ličnim osećajem, koji je teško opisati.

* Šta vam je u životu potrebno ili dovoljno za sreću i zadovoljstvo?

- Zdravlje mojih bližnjih, druženja, zagrljaji, osmesi, mir, rad.

" Beli bubrezi ", foto Narodno pozorište

* Kakvi su profesionalni planovi u budućnosti?

- Bili smo na korak od premijere predstave “Dabogda te majka rodila” u Ateljeu 212. U ovom trenutku sve je stalo, s razlogom. Priželjkujem da svi shvatimo ozbiljnost situacije i nadam se skorom vraćanju svakodnevnice kakva je bila.

* Na koji način nam umetnost može pomoći da koliko-toliko lakše prođemo kroz sve ovo što nas je zadesilo? Kakva literatura, kakvi filmovi, kakvi sadržaji, da ne izgubimo veru, emociju, duh, da ne posustanemo u ovoj borbi?

- Situacija u koji se nalazimo podseća na mnoge filmove koje smo imali prilike da gledamo. Poprilično je nestvarno kako se u danu menja sve na globalnom planu. Najvažnije je pokazati nesebičluk, shvatiti jako ozbiljno ovu situaciju i ostati kod kuće. Možemo na to gledati kao na priliku da se vratimo sebi i svojim bližnjima I, naravno, učiniti mnogo toga za šta nismo imali vremena. Gledajte filmove, ovogodišnja lista za dodelu Oskara je bila prilično dobra. Serija ima toliko, možete početi od domaćih, kojih ima u velikom broju. Zanimljivo je što su mnogi muzeji otvorili online izložbe, kao i pozorišta. Eto prilike za virtuelno putovanje. Neka vam svaki sadržaj pomogne da se disciplinujete i učinite sve kako bi pomogli da se ovo stanje što pre završi. Sada je sve na nama.