Slobodan Bićanin Bićko: Komarci su me oterali iz grada

UKOLIKO nemate dovoljno godina da ga pamtite kao Bićka, onda ga sigurno znate kao Ruzmarina i pitali ste se, donedavno, šta se sa njim zbiva. Na radost velikog broja poštovalaca, Slobodan Bićanin, nosilac oba nadimka, vratio se na mali ekran u kulinarskoj emisiji "Ruzmarin" (svakog dana u 11.50, 17.50 i 23.50. na Kičn TV). Nadasve duhovitog Bićanina gledamo kako pod okriljem Nacionalnog parka "Đerdap", pored vode priprema ukusna jela uz pomoć najosnovnijih sredstava za kuvanje i vatre. No, zavoleli smo ga još početkom osamdesetih godina u "Indeksovom radio-pozorištu", a kao Ruzmarina početkom devedesetih u popularnoj "Šoder listi" na Trećem kanalu. Međutim, pre 12 godina rešio je da se povuče iz javnosti i ode u prirodu. Ako se izuzme kratkotrajno pojavljivanje u "VIP Velikom Bratu" (2008), Bićanin za sve to vreme kao da je u zemlju propao. No, naravno, nije. Uživao je, kao i sada, u svojoj kući, 10 km udaljenoj od Donjeg Milanovca, na četrdesetak metara od Dunava. Ovaj strastveni ribolovac tamo živi sa suprugom, ćerkom Lenom (10) i sinom Lukom (6), dok iz prvog braka ima dve odrasle ćerke, Bojanu i Jovanu, i unuka Lava Borisa. Na "beg" iz grada rešio se zbog, verovali ili ne, komaraca!

- Mesto za sadašnji dom otkrio sam slučajno, u paničnom begu od stvorenja koje se zove komarac. Išavši sa prijateljima na Dunav, na neke od svojih destinacija za ribolov, došao sam nadomak Donjeg Milanovca. A pošto sam imao kamp-prikolicu, ostali smo da probamo da pecamo. Na Tamišu smo bili tri dana pre toga, a komarci su nas uništili, a ovde smo nakon četiri dana otkrili da ih uopšte nema. Mic po mic, postavio sam prikolicu, kupio tri ara zemlje, preneo staru brvnaru koju sam video 50 km dalje od tog mesta. Mnogo toga iz emisije snimano je i na mom placu, pa možete videti kako izgleda. Poslednjih 12 godina sve ređe dolazim u Beorad, jer je u Nacionalnom parku "Đerdap" priroda stvarno veličanstvena. Ostvarenje snova svakog ribolovca! A ja sam već tri godine u penziji, pa mi potpuno odgovara.

* Koja kap je prelila „čašu” gradskog života, pa ste otišli tamo?

- Još od najranijih dana otac je sestru i mene stalno vodio u prirodu. Živeli smo najpre u Trsteniku, pa u Vrnjačkoj Banji. U tom dobu se formira svest i ljubav prema prirodi, pa sam celog života okrenut njoj, ne samo vodi već i onome što se može naći u šumama. Gljive su moja druga velika strast, išao sam i na tri kursa o njima, jer me je intrigiralo to što ne znam jesu li jestive kada ih nađem u šumi. Došao sam do ozbiljnog nivoa u njihovom prepoznavanju, pa kad nema pecanja, onda sam u šumi.

* Da li vam išta nedostaje iz urbane sredine?

- Ima stvari koje mi fale "dole". U Milanovcu postoji Dom zdravlja koji je na nivou ambulante, a najbliža ozbiljna zdravstvena ustanova je u Boru, sedamdesetak kilometara daleko. Takođe, Milanovac je grad koji polako umire. U godini u kojoj sam došao, tamo je bilo između 2.000 i 2.500 stanovnika, a danas ih nema ni 900. Ljudi masovno odlaze, sezonskog turizma gotovo i da nema. Ima domaće radinosti po selima, ali bez ozbiljnih ulaganja i razmatranja tog problema turizam tamo nema velike šanse. Ali, ne može i jare i pare. Deca su mi pošteđena mnogih opasnosti koje nosi veliki grad. Žive u zdravoj sredini, gde ne morate da zaključavate stan i auto.

* Koliko vredi duševni mir koji tamo imate, produžava li život?

- To je, zapravo, najdragocenije od svega. Moj prijatelj Joca Simonović, koji radi emisiju "Lov i ribolov", sedeo je jednom prilikom za stolom ispred moje kuće, a ja sam otišao u grad i zadržao se sat i po. Kad sam se vratio, zatekao sam ga u istom položaju u kom je sedeo otkako sam otišao. Kaže da je uživao. Prekoputa se, na kilometar i po, nalazi Rumunija, pogled pada na brda i šume. Za muzikalnog čoveka i komarac je muzika. Ko ima afiniteta prema reci i prirodi - uživa tamo.

Pročitajte još - Bićko ponovo na sceni

* Pomaže li vam duhovitost u sagledavanju svakodnevice?

- Mnogo. Da je neko drugi na mom mestu, sa količinom problema koje imam u ovom trenutku, verovatno bi mnogo teže sve to podneo. Ljudi se čude kako se nosim sa svim. U mom komšiluku žive dva zanimljiva čoveka iz Zaječara, oficiri u penziji. Kad smo se malo bolje upoznali, pričao sam im o svojim problemima, a oni nisu mogli da veruju u to što čuju, jer se tako "zezam". Duhovitost je deo mene, takav sam, nije to gluma. Valjda me je ona i spasla većih stresova.

* Što se baš sada vraćate u javnost?

- Imao sam pre nekoliko godina ideju za sličan TV format "Ruzmarin pod sačem". Snimili smo i dve pilot-emisije, ali nisu bile dobro scenaristički odrađene. Još tada sam imao svest o tome da će kuhinja doći na dnevni red. U prirodi vam svakakve gluposti padaju na pamet, a oduvek sam voleo da probam različita jela, gde god sam bio u svetu. Gurman sam po opredeljenju, volim da prijatelje ugostim nečim nesvakidašnjim. Kada su mi ponudili da radim emisiju "Ruzmarin", opisali su mi je kao "divlju, vulgarnu kuhinju", što su pojasnili time da "ničega tu nema, samo vatra, potok - ono najelementarnije, kao kod pećinskih ljudi". Od kad znam za sebe, kad sam išao na kampovanje kuvao sam na licu mesta. Moj drug Kole iz Donjeg Milanovca je čuvar vatre i pomaže mi u pravljenju starih i novijih jela. Recepti su obogaćeni detaljima kojih u osnovnoj varijanti nema. U prvom ciklusu biće 12 epizoda, a prema odzivu gledalaca, videćemo da li će biti i drugog. Nadam se da hoće.