PRE nego što je otišao u zasluženu punu penziju, preguravši čak, zbog boljeg proseka, za nekoliko meseci potreban staž, sada već odavno pokojni, redovni sprovodnik u spavaćim kolima na liniji Beograd - Pariz - Beograd, voza koji se jedino za njega, za razliku od putnika, kretao u oba smera, i koji je dobar deo radnog veka proveo kotrljajući se šinama baš na ovom pravcu, Mile je i više nego što je moglo da se pretpostavi sretao te, u isti mah, hrabre i nežne odmetnike u novi, obećani svet.

IAKO nisu bili njegov fah, vremenom se navikao na njihove nesvakidašnje priče i sudbine. Bilo je, tokom dugih godina, među njima budućih pariskih modnih krojača, baletana, stilista, plesača, frizera, džokeja, vlasuljara, šminkera, epizodnih glumaca, ali i najobičnijih zanimanja koja je i sa mnogo mašte teško pogoditi.

KUVAO bi im u pola noći kafu u svom zasebnom službenom kompartimanu, vešto sklanjajući džezvu u poslednjem trenutku da ne iskipi na pregrejanom rešou, dok se bogati, mrki kajmak, od truckanja, ljuljuškao po bakarnim obodima, a oni bi mu, zagledani u te penušave talase, hipnotisani, otvarali dušu i priznavali grehe koji i nisu bili gresi, kao na poslednjem ispovedanju, pred čistilište.

OSEĆALI su potrebu da pred nekim svojim, možda sad i nikad više, na istom jeziku, u krajnjem pokajanju, isprazne teški bagaž uspomena, pre nego što olakšani i budni ne zakorače u ostvareni san.

ČIM bi stigli na Železničku stanicu Lion, još na prvom nogostupu vagona, udahnuli bi vazduh punim plućima, a zatim bi se razmileli trotoarima Grada svetlosti koji je umeo da čuva tajnu njihove posebnosti.

PROČITAJTE JOŠ - ZAPISI IZ PARIZA: Francuzi

BRZO bi se, ubijajući samoću, uspinjali do Pigala, tog gnezdilišta grešnosti, tražeći u njemu srodne duše. Vremenom su im razbarušene i nešto duže frizure, koje su noću češljali po sasvim drugom modelu od dnevnog fazona, zamenjivala raznobojna tupea, a vitke figure, sad sasušene i delimično povijene, i dalje su uvlačili u tesne kombinezone zvonastih rukava, posećujući iste adrese.

PONEKAD bi, tražeći inspiraciju, svraćali u Mišuov kabare. U tom plavom mraku, nalik kupejskom svetlu-noćobdiji, koje im je u klackanju na dolasku utiralo put, okruženi sasvim običnim, znatiželjnim turistima, očarani pojavom Dalide u muškom obliku, nalazili su drugi dom.

MIŠU, koji je dogurao do blizu devedesete i prešišao pratioca spavaćih kola za celih dvadeset, ovih dana ispustio je dušu i pridružio se Miletu, mada će obojica, i tamo, gore, putovati u različitom smeru, uz učtiv klimoglav u mimohodu.

MIŠUOV ispraćaj iz crkve na Monmartru bio je sav u plavom, baš kako je i živeo. Plavi kovčeg, s plavim cvećem, u plavom automobilu. Muzika, plave boje. Mile je svojevremeno putovao u plavom vagonu.

PARISKI transformisti su od ove nedelje u žalosti. Miletove pariske kolege železničari štrajkuju. I jedni i drugi još se bore za svoja prava.