Jagnjetina na Rolan Garosu

SOČNI odrezak ispružio se po tanjiru, sa tri simetrične kosti usmerene uvis, zakićen grančicom ruzmarina, da naglasi svečanost trenutka. Komad mesa bogato je zaliven mrkim sosom u čijem tonusu dominiraju tamjan, beli luk i kim. Okolo se praćakaju zelene i bele špargle, i usamljeni bundevin cvet, da začini gozbu.

Uštogljeni kelneri, uštirkanih belih manžetni, sa zakopčanim svakim dugmetom i crnom leptir-mašnom, vešto pronose visoko iznad ramena poslužavnike na dlanu i raznose tanjire po tačno utvrđenom redu.

PROČITAJTE JOŠ: Ćaskanje

PRIBLIŽAVAJU se i našem stolu. Sve se dešava u ona vremena kada su na Rolan Garosu za novinare, jednom tokom turnira, usred radnog haosa, organizovali svečanu večeru, laki privid onima za teniski krem, pre nego što su ova okupljanja, opštim vitoperenjem vremena, prekomandovana u lagano druženje uz grickalice, šampanj i sok od grejpfruta.

Kao po naredbi, poslužitelji u crnom fraku spuštaju istovremeno tople tanjire na naš okrugli sto, na kome sedi petnaestak izveštača, jedan od mnogobrojnih u loži ispod stadiona "Suzan Lenglan". One tri kosti štrče u vazduh.

Gledamo tanjire, posmatramo se međusobno nas nekolicina, krenuli bismo da ubodemo viljušku i prinesemo nož, ali nam nešto povlači ruku nazad. Sve je lepo naoko, osim željenog mirisa.

- Šta ovo jedemo? - pitam oprezno kelnera.

- Jagnjeći kotlet u sosu po posebnom receptu šefa kuhinje - odgovara ponosno.

Po komandi, nas trojica srpskih novinara, koji smo se tu slučajno zatekli za istim stolom, odlažemo odmah escajg i molimo za zamenu. Nude nam vegetarijanski tanjir. Pristajemo, sa olakšanjem i bez nagodbe.

ŠTA je to u srpskom nosu što ga navodi da naročito, drastično i različito odreaguje na ovčje meso? Pola nacije bi se zaklelo da nema veće slasti od uživanja u jagnjetini ispod sača, druga polovina ne može ni kuhinjom da prođe od težine neprijatnog mirisa. Ne možeš im podvaliti, osećaju ga u tragovima. Znam i brakove koji su dolazili u krizu jer je muž, za ženin ukus, još od ranog popodneva, po ko zna koji put, zapahnuo čitav stan neizdrživim vonjom svog specijaliteta.

NE poznajem Italijane, Francuze ili Špance koji se na ovčetinu oduševljeno obliziju ili omraženo odmahuju glavom kao što je to slučaj u našem regionu. Meso im je kao i svako drugo. Da li se primese odgovora kriju u ranim srednjovekovnim kraljevskim gozbama, osmanlijskom kulinarskom nasleđu, u tome što nam je knez bio svinjski trgovac ili nečem trećem, tek, verujem da se sve to usadilo u naš DNK-kod i da bi sociolozi ozbiljno mogli da se pozabave ovom pojavom.

Posmatra nas sve vreme finski kolega, dok trampimo izvrsni jagnjeći kotlet za mešavinu sitnih šumskih pečuraka u belom sosu i pire od celera.

- Vama vera zabranjuje jagnjetinu? - ravnodušno nas zatiče pitanjem, uveren da je upravo to razlog, pre nego što ustima omamljeno prinese dobar komad vrhunskog gurmanluka.