Teška vremena za severnokorejske krijumčare (FOTO)

Bivši krijumčar sedi na podu, kraj televizora na kojem je isključen ton, pali jeftine severnokorejske cigarete, jednu za drugom. Ruke grube od dugogodišnjeg rada, a pantalone mu, oko struka tankog kao motka, pridržava kanap vezan u čvor. Kroz jedini prozor koji ima vidi planine Severne Koreje, njegove domovine, na manje od dva kilometra od kuće u kojoj je sada.

Od 50 i nešto godina koliko ima, skoro sve vreme proveo u tim planinama, krijumčareći robu tajnim putevima duž kinesko-severnokorejske granice, zarađujući i do 1.500 dolara po jednoj turi. Krijumčario je sve - od televizora do odeće, a iz Severne Koreje je iznosio pečurke, biljku ženšen i ponekad zlato.

"Mogao sam da unesem i po 10 televizora odjednom. Isto je važilo i za frižidere. Nekad sam toliko toga mogao da unesem", priča bivši krijumčar uz širok osmeh.

Međutim, to vreme je prošlo, navodi se u reportaži AP-a.

Severna Koreja se menja, tiho ali snažno. Rastući uticaj Kim Džong-una stigao je i do tajnih puteva. Zbog sve oštrijih međunarodnih sankcija, samo nekoliko dobro povezanih kineskih poslova sada kontroliše i legalnu i nelegalnu trgovinu duž granice. To su loše vesti za krijumčare, koji su jednom bili gospodari granica.

"Sada je pritisak na manje trgovce. Moraju da se kriju. Ovo postaje prilika za veće kompanije, koje imaju klijente iz Severne Koreje", kaže direktor Radne grupe za Koreju u Kenedijevoj školi za javnu upravu na Harvardu Džon Park.

Krijumčarenje u Severnoj Koreji je mnogo više od zločina. Skoro 20 godina, krijumčari su u tajnosti spajali Severnu Koreju sa spoljašnim svetom, unoseći hranu tokom brutalne masovne gladi 1990-ih godina, a kasnije i automobilske delove iz Kine i DVD-ove sa snimcima južnokorejskih emisija. U Severnu Koreju su krijumčarili televizore, a iz nje porodice koje su želele da odatle pobegnu. Krijumčarenje je tada postalo uvažena profesija, put siromaha do srednje klase koja se budila.

Svet krijumčarenja u Severnoj Koreji, kako svedoče retki intervjui umešanih, dočekala su mračna vremena dolaskom Kim Džong-una 2011. godine.

"Nekada sam mnogo zarađivao. Ali danas nije tako", priča drugi krijumčar iz Severne Koreje grubim glasom, pijući pivo i boreći se protiv opakog mamurluka.

On živi u industrijskom gradu Ulsanu na jugoistoku Južne Koreje, gde se nalazi otkad je prošle godine prešao granicu. Priča kako je potplaćivao graničnike zaponjcima, pivom i grickalicama, da bi zažmureli na jedno oko.

Preko granice sa Kinom prenosio je i do 50 kilograma bakra, noseći torbe kroz plitku vodu ili na improvizovanim splavovima od unutrašnjih guma.

Kako kaže, na vrhuncu svog posla, mogao je da prenese i do šest tona bakra preko granice, čime bi zaradio 3.600 dolara.

Nakon što je potražnja za bakrom opala, kineski proizvođači odeće tražili su krzno severnokorejskih zečeva, a radio je to do pre dve godine.

Tada su stvari, kako kaže, postale dosta teže: "Proširile su se glasine da će svako ko bude pomagao krijumčarima biti ubijen. Rekli su nam da su previše uplašeni da to rade, bez obzira koliko bi im platili", priča krijumčar.

Šverc preko korejsko-kineske granice postojao je vekovima, ali je doživeo eksponencijalni rast 1990-ih godina, kada je došlo do raspada privrede Severne Koreje i glad zahvatila zemlju. Kako je vlast gubila kontrolu usred tog haosa, očajni stanovnici Severa počeli su da prelaze u Kinu, tražeći hranu, posao ili nešto da bi trgovali. Kada je glad prošla, ta tiho propupela tržišna privreda se održala. Kao i šverceri.

"Kada sam bila mlada, svako je želeo da budu vojnik, lekar ili učitelj. Kasnije, međutim, posle gladi, svako dete je sanjalo da postane švercer", kaže žena u kasnim 40-im godinama, nekada zaposlena u propagandi severnokorejskog radija i švercerka, koja sada živi u Seulu.

U kući sa pogledom na severnokorejske planine, prvi krijumčar, naslanjajući se na zid, priča da je u svojoj domovini, kroz posao koji mu je obezbedila vlada, zarađivao 1.000 severnokorejskih vona mesečno - nešto manje od jednog dolara.

"Sa takvim novcem možeš da jedeš u restoranu - jednom", priča krijumčar dodajući da je koristio poslodavčev kamion da putuje na druga mesta, gde bi prodavao stvari po dvostrukoj ceni.

Na kraju, počeo je da prelazi u Kinu, gde je kupovao televizore, muzičke stubove, frižidere i odeću, a potom ih čamcem ili trajektom prebacivao nazad u Severnu Koreju.

Krijumčari su jednoglasni, pritisak na njih počeo je nakon smrti Kim Džong-ila 2011. godine i dolaska na vlast najmlađeg njegovog sina - Kim Džong-una.

Kroz Kimove čistke, strah je konačno stigao i do graničara. Godine 2012. graničari su počeli da naređuju krijumčarima da "regulišu" svoja poslovanja. Profiti su uskoro presušili, kada je došla stroža regulativa.

"Zarađivao sam koliko da platim put i obrok", priča krijumčar, koji je prebegao u Kinu, gde mu je teško da nađe posao, jer ne poznaje nikoga, kao ni kineski jezik.

"Svi moji prijatelji su u Severnoj Koreji", priča on, klimajući glavom prema planinama. Jedinu utehu našao je u sodžuu, piću omiljenom u obema Korejama, nalik na vodku.

"Pijem kod kuće. Po čašicu uz svaki obrok. Svaki dan".