Više od dva veka svedoči o junaštvu braće Nedić i njihovih hajduka: Čokešina vaskrsla trudom mati Ane

Manastirski kompleks star je koliko i crkva, i nastali su na mestu gde se na Lazarevu subotu 1804. godine odvijao čuveni Boj na Čokešini, u Prvom srpskom ustanku. U njemu su učestvovala 303 hajduka pod vođstvom čuvene braće Nedić iz Osečine. Junačka pogibija braće Nedić i njihovih saboraca ušla je u legendu, a Leopold Ranke je Boj na Čokešini nazvao "srpskim Termopilima".

Podignuti na mučeničkoj zemlji, i crkva i manastir i sami imaju mučeničku prošlost, kao i oni koji su o ovoj svetinji brinuli. Do pre dve decenije ovo je bila najneuređenija svetinja u Eparhiji šabačkoj. Crkvu, konake i druga zdanja uveliko je nagrizala vlaga, hram je tonuo, pa je izgledalo kao da je na sredini pukao na dva dela...

Posle odluke vladike Lavrentija da iz Soko-grada preseli monahinju Anu i poveri joj na upravljanje manastirski kompleks, svetinja je ne samo obnovljena, već je dobila i nove konake, savremene sale, salone, gostinske i sobe za konačenje, letnje terase sa kojih se vidi "pola Jadra i Mačve". Vernici su počeli da dolaze iz svih krajeva Srbije, iz regiona, sa svih meridijana... Na meštane samog sela mati Ana nije mogla da se osloni, jer u njemu većinom žive stariji ljudi, ali ih je zavolela, i oni nju. Našli su zajednički jezik, da ovo bude bogomolja za primer, a svako da pomogne koliko može i preko koga može.

Preduzimljiva mati Ana radila je, neumorno, i na "njivi nebeskoj", i sa motikom i lopatom u ruci. Znala je da pokuca na mnogobrojna vrata, umela je većinu da otvori i da ukaže da "mora da vaskrsne jedna od svetinja nad svetinjama, veliko svedočanstvo o herojstvu, posvećenosti svojoj veri, svom rodu i otadžbini našeg roda". I Čokešina, čiji je boj, na najlepši mogući način, opevao "srpski Homer", slepi narodni pesnik i pevač Filip Višnjić iz susedne Gornje Trnove, kod Ugljevika, zasijala je kao nikada do sada, na radost Čokešinaca, svih vernika, episkopa Lavrentija, njegovih saradnika koji su nam pričali "ode" o mati Ani.

Voda je kroz manastirsko imanje, bukvalno, tekla kako je htela. Mati je uspela da i taj problem reši sa, kako kaže, dobrim ljudima iz "Srbijavoda". Gotovo da je promenila geografiju oko svetinje, jer na nekad močvarnom delu sada rastu divne voćke, među njima lešnik i paradajz, koga je lane rodilo više od tona. Mati Ana ima zimnicu za najmanje tri godine, jer, kako nam reče, šta ako sledeća godina izda.

- Kad sam sve ovo radila, u minulih 18 godina, neki su govorili da sam luda, ali, kad bih završila svoj naum, kao što je postavljanje silnih cevi za odvod vode, menjali su mišljenje - kaže mati Ana. - Bilo je trenutaka kada sam htela da stanem, jer veliki su to poslovi, muke, a i novca je uvek nedostajalo. Ali, kao da me je Svevišnji držao za ruku i govorio: "Nastavi, Ana, ti to možeš." I išla sam do kraja u stvarnju ovog prirodnog i duhovnog vrta.

BRINULA O BOGOSLOVIMA U KRKI

VREDNA i posvećena igumanija Ana rodom je iz Joševe, u Jadru. Rođena je u porodici sa desetoro dece, vrlo privrženih, kako kaže, svojoj majci Crkvi. Pre nego što je manastir Čokešinu, velikim trudom i upornošću uzdigla do jednog od najlepših, najuređenijih, najposećenijih i najomiljenijih manastira SPC, ne samo u Eparhiji šabačkoj, mati Ana je tokom građanskog rata u SFRJ sve vreme bila u Hrvatskoj, u manastiru Krka, u Dalmaciji, gde je brinula svakog dana o ishrani više od 130 bogoslova.