Strepeli smo od Albanaca, a sad moramo i od korone: Povratnička porodica Komatović kod Istoka odoleva izolaciji

STRAH od nevidljivog neprijatelja uvukao se i u povratničko selo Žač u Osojanskoj dolini u Metohiji. Posle zime, priroda je u nepreglednoj ravnici počela da se budi, a kraj puta koji iz Istoka vodi ka Osojanu, najvećem povratničkom mestu u ovoj opštini, kuće povratnika raštrkane i udaljene jedna od druge. Na ulazu u selo sa magistrale, isključivo kuće Albanaca. I baš tu, negde na sredini, između albanskih i prvih obnovljenih kuća povratnika, na goloj livadi pod šatorom UNHCR, pre desetak godina mesecima su boravili prvi povratnici.

Izloženi vremenskim nepogodama, ali i mecima komšija Albanaca, strpljivo su čekali na obnovu ili izgradnju svojih domova.

- Kada smo se te 2010. vratili, spavali smo bukvalno pod vedrim nebom. Albanci su danima, nedeljama i mesecima protestovali, želeći da nas uplaše i nateraju da odustanemo od odluke da se vratimo svom zavičaju. Napadali su nas, nisu želeli da napuste naša imanja koja su ranije uzurpirali. Posle kamenovanja, usledili su i napadi iz vatrenog oružja, a rafale su često ispaljivali prema šatoru u kojem se nalazilo nas trideset i dvoje povratika - kaže nam Veljko Komatović (41), jedan od mlađih domaćina, povratnika, koji je posle desetogodišnjeg izgnanstva nastavio da gradi život u svom rodnom Žaču.

I sada kada se posle decenije mukotrpnog rada, u strahu od napada Albanaca i svojevrsnoj izolaciji, konačno skućio, obezbedio sebi i svojoj porodici koliko-toliko normalan život, a napadi Albanaca malo utihnuli, među povratnike se uvukao strah od nevidljivog neprijatelja zvanog virus korona. Veljko zato poručuje da su strpljenje i briga za sebe i svoje najmilije najdelotvorniji u borbi za opstanak, ali i najbolji lek od svake bolesti, pa i od kovida 19.

- Nikada neću zaboraviti dan kada su Albanci pucali na moju tada trudnu suprugu, koja se nalazila u dvorištu sa malim detetom. Ali, hvala bogu, preživesmo sve te napade, koji nas nisu pokolebali da ostanemo na našoj dedovini - kaže nam Veljko i dodaje da je sa suprugom Marijanom (36) i mališanima Strahinjom (7), Marijom (5) i devetomesečnim Nikolom sada u drugoj vrsti izolacije.

Plastenik Komatovića

Poštuju, kaže, sve mere vanrednog stanja, i ističe da u opštini Istok, na čijem se području selo Žač nalazi, na sreću zasad nema obolelih od virusa korona. Zabrinutost je, međutim, prisutna u svim povratničkim porodicama.

- Iako nam nedostaju druženja sa komšijama, ne odlazimo jedni kod drugih, a starijima pomažemo koliko možemo. Supruga uglavnom brine o deci, a ja ovih dana sadim povrće u plasteniku - ističe Veljko, koji se nada da će i njegovih troje mališana zavoleti rodnu Metohiju i ostati da u njoj grade budućnost.

MLADI ODLAZE JER NEMA POSLA

MALIŠA Đurić, predsednik Privremenog organa Opštine Istok, ističe da volonteri obilaze starije meštane i odnose im neophodne namirnice. Prodavnice u Osojanu, najvećem povratničkom mestu, dobro su snabdevene, pošta radi, stariji podižu penzije... Do 1999. u ovoj opštini živelo je 8.500 Srba, vratilo ih se oko 1.000, ali sada ih je ovde 650. Neodostatak radnih mesta najveći je problem, pa mladi uglavnom odlaze u potrazi za poslom.