Rođen je na obroncima Grmeča, a danas Mujo srećno ore vojvođanske njive: Život Pere Latinovića između siromašnog bosanskog sela i bogatstva U Banatu

ŽIVOTA mi, nekada stanem nasred dvorišta i mislim: "Je li moguće. Je li moguće da čovek ni iz čega ovo može stvoriti?" Tako Pero Latinović pita Svevišnjeg čime je zaslužio bogatstvo koje sada ima. Nepregledne oranice najplodnije banatske zemlje, kombajne, traktore, garaže, moderne kuće, automobile, mehanizaciju, pune silose.

- A došao sam iz siromašnog sela kod Bosanskog Petrovca, sa vojničkom, mornarskom torbicom. Ništa nisam imao. Kad sam se oženio, strina nam je dala tiganj, ujna dva tanjira i dve kašike, a jedna komšinica je donela masti i čvaraka. Sve sam stekao velikim radom. Ustajao sam u tri sata ujutro da radim za dnevnicu. Drugi čekaju autobus da idu na posao, a ja se vraćam iz atara. Kafu popijem ili ne popijem, pa na posao u zadrugu - priča, za "Novosti", Pero Latinović, koji ni u 78. godini nije okačio ključeve traktora o klin.

PROČITAJTE JOŠ - Vredni domaćini ponos Braničeva

VOZI i kombajn, automobile, okretan je, spretan, vitalan. Radan i neumoran. Veruje da se ništa ne može postići bez velikog truda.

- Treće sam od osmoro dece. Ovde smo došli za vreme "osme ofanzive". Majka nije mogla da podnese ovu klimu i vratili smo se u Bosnu posle sedam meseci. Pamtim kad smo došli, ali se ne sećam kako smo se vratili. Tamo smo se patili na onoj posnoj zemlji. Više gladni nego siti. Mnogo smo radili, a malo imali. Kad sam odslužio vojsku u mornarici, video sam da tamo nema "leba. U Banatu su ostali ujak i stric, pa sam odlučio da ponovo dođem. Zaposlio sam se u zemljoradničkoj zadruzi. Bio sam vredan i brzo su me primili za stalno. Posle tri, četiri godine stric mi je dao jutro zemlje dobijene u kolonizaciji. Imao sam 24 godine - priča Pero, rođen na obroncima Grmeča, u selu gde rastu samo "bujad, šipak i smreka, a zob i pšenica tek da se prehrani čeljad".

PROČITAJTE JOŠ - Domaćini Srbije: Porodica Pantelić vekovima gaji voće, jabuke će hraniti i njihove unuke

U BANATSKOM Velikom Selu kod Kikinde trebalo je pet godina da mladi Bosanac počne da sanja o svom imanju, maloj kući i okućnici.

- Kuću sam otplaćivao 15 godina. Prvo jutro zemlje kupio sam početkom sedamdesetih. Nešto kasnije i prvi traktor, polovan "fergusončić". Nisam imao dovoljno novca, ali je direktor zadruge Goja Kerkez pomogao da deo platim kad prodamo 20 svinja. Mnogo smo radili i ja i supruga - priča Pero, koji je zbog bosanskog porekla dobio nadimak Mujo. - Radio sam i dan i noć. Zaključavao sam atar. Dok god se vidi drugo svetlo, ja ne idem kući. Kažem sebi, kad može on, mogu i ja. Jednom tako jedno svetlo nikako da se ugasi. Radim i ja, ali ono i dalje svetli. Kad tek ujutro shvatim da je to naftna bušotina. Radilo se crnački.

Latinović u podnom skladištu sa proizvedenim kukuruzom

I danas Pero Latinović vozi mašine veštinom mladića. Sada su to moderni traktori i kombajni, sa klima-uređajima. Samo jedan vredi oko 100.000 evra. U garaži je čak osam traktora. Ima vagu za velike terete, podno skladište, pa nije primoran da prodaje usev po niskoj ceni. Porodica živi u dve luksuzne kuće.

- Čovek uvek želi više. Nekada sam želeo samo kućicu. Onda da mi je šporet. Pa da promenim dva prozora do ulice i ništa više. Onda svako ima radio, a mi nemamo. Zaradim pa kupim gramofon. Slavio sam 50 jutara zemlje i mislio dosta je. Sad imamo oko 300 naše, a radimo još 200 jutara - iskren je jedan od najbogatijih ljudi u Kikindi i okolini.

IMETAK je stekao, a ne nasledio. Niko mu ništa nije dao ni poklonio. Kao mlad nije znao da može da dobije dodatak na decu, dvojicu sinova. Sad se smeje toj činjenici. Uvek se uzdao u svoj rad. Mnogo su radili i on i supruga Stoja. Njihovim putem idu sin Vojo i snaha Kandida.

- Najsrećniji sam bio kad su mi se unučad rodila. Ništa ovo ne bi vredelo da nije njih. Za svoju decu nisam imao vremena. Kad mi se rodio unuk pošteno sam se napio i pao sa stolice. I neka sam. On studira agronomiju. Nije hteo da mu kupim stan u Novom Sadu. Neće, pa neće. Hoće zemlju u selu. Dobar je momak. Ljubimica mi je unuka, ide u srednju školu - suzi Perino oko dok priča o naslednicima.

Pero Latinović sa sinom i unukom Milicom

PERINA SUZA

NIJE u životu Pere Latinovića sve išlo kao "po loju". Doživeo je veliku tragediju. Izgubio je mlađeg sina, imao je 17,5 godina. Njega i njegovog druga ugušio je plin na spavanju. To je Perina večna suza u oku i rana na srcu. Suzu brišu i ranu vidaju unuk Saša i unuka Milica.

- Oni su nas vratili u život. Dali elan da idemo dalje - priznaje Pero.

Sa snahom i unukom

KRALjICA

VAGONI šećerne repe osladili su život porodice Latinović. Sejali su je i kad niko nije. I tako 50 godina.

- Repa je kraljica. Sve mi je ona dala. Kad sam hteo da kupim prvi berač, žena je htela kola. Jedva sam je ubedio. Za mesec dana na beraču sam zaradio novu "ladu" sa kožnim sedištima. Svega tri su kupljene u Kikindi. Jednu velika firma, drugu opština i treća je bila moja - prisetio se gazda Pero.