Pustinjaci tu tihuju i čekaju sudnji dan (FOTO)

MOĆNE građevinske mašine na Atosu probijaju nove puteve za sve više hodočasnika koji dolaze na Svetu Goru i žele komforan turistički prevoz i smeštaj. Oni ne prave, već kupuju pokloničke štapove po ceni od 10 do 15 evra, a umesto rančeva nose "samsonajt" kofere. Stari način hodočašćenja i manastirskog života sve se više menja i u monaškoj republici, osim u Svetogorskoj pustinji, krševitoj oblasti na zapadnoj obali poluostrva.

Ovde nema širokih puteva i asfalta, jedini luksuz monaha u kućicama je tekuća voda, tek nedavno sprovedena s planinskih izvora, da više ne bi zavisili od cisterni i bajate kišnice. U Svetogorsku pustinju ne dolazi mnogo poklonika jer je hodočašće ovim krajem naporno. Kroz krš i guste šume ovog dela Atosa vode samo strme krivudave stazice kojima mogu da se kreću isključivo pešaci i posebno obučene mazge.

Većina putića potiče od dna vododerina, posuta kamenjem koje čini pešačenje napornim. One postaju opasne u vreme posle kiša i otapanja snega, jer jake bujice tad kotrljaju gomile kamenja klisuricama kojima vode staze. Tad su male monaške naseobine - skitovi - izolovane s kopna. U vreme jakih vetrova ne može im se prići ni s mora. To je iskusio i reporter "Novosti" ploveći ka obalama Svetogorske pustinje, kad su vetar i talasi počeli da ljuljaju savremeni brod jakih motora kao igračku. Kao i u vreme jedrenjaka, malobrojni poklonici su tad počeli vatreno da se mole Bogu.

Iskusni kapetan je objavio da se putovanje skraćuje, a malobrojne putnike za Kavsokaliviju, zadnju luku zapadne obale Atosa, iskrcao je u pristaništu Karulje, čuvene isposničke naseobine. Većina starih monaških staništa je krajnje skromna, mada novo doba stiže i u taj surovi kraj čuven po pustinjacima. Sve je više kelija koje su moderno ozidane, sa solarnim panelima. Slične se promene dešavaju i u Kerasiji, Kavsokaliviji i drugim čuvenim isposničkim skitovima skrivenim u kamenim uvalama dubokim nekoliko stotina metara između oštrih planinskih hridi.

Istoričari kažu da je upravo Svetogorska pustinja oblast gde je nastala Sveta Gora, kad su u nju pre više od 1.000 godina došli prvi monasi usamljenici koji su želeli da prekinu sve veze sa spoljnim svetom da bi tragali za Bogom u sebi.

Jedan takav usamljenik iz 14. veka bio je Maksim zvani Kavsokalivit, čiji nadimak znači "palitelj koliba". Naime, on je palio bednu kolibicu u kojoj je živeo čim bi mu se približili drugi monasi željni da uz njega steknu pustinjačku slavu. Po njemu se cela surova oblast Svetogorske pustinje naziva Kavsokalivija, a put za nju bilo bi nemoguće pronaći u šumi da nema traka drečavih boja koje su kao putokaze postavili monasi. S te jedva vidljive šumske staze se neočekivano stupa u krševitu golu oblast, na gigantske stepenice od lepo otesanih komada kamena. Ne zna se ko je, kada i zbog čega otesao i poređao gromade koje može da podigne samo ozbiljna dizalica, a do stepenica nijedna građevinska mašina ne može da priđe. Reč je o delu planine koji se smrvio verovatno tokom nekog velikog zemljotresa, a ova reka kamena se noću, zbog razlike u temperaturi, pokreće stvarajući zlokobne zvuke. Ona se spušta stotinama metara u dubinu, sve do Skita Svete Trojice s manje od 20 monaha.

Ko je sazdao ovo neverovatno stepenište, nema svedočanstava jer u Svetogorskoj pustinji nema naslednika. Pustinjaci ovde dolaze da tihuju i čekaju smrt verujući da je ona uvod u večni život.

STEPENICE

NEJASNO je, u današnjem pejzažu Kavokalivije, čemu su služili ti stepenici s gazištem dva puta jedan metar, koji nestaju isto tako naglo kao što se i pojavljuju. Moguće da je reč o prilazu nekom paganskom hramu kakvi su prema legendi ovde postojali, ali ta tajna je skrivena u ogromnom levku izlomljenog kamena sipara koji je u gornjem delu širok bar kilometar.

Zabranjeno preuzimanje fotografija bez saglasnosti redakcije "Večernjih Novosti"