Deda Đorđe Mihailović - Blago potomstvu ovakvih junaka

Milena MARKOVIĆ

01. 03. 2017. u 21:00

Čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik, o svojih 58 godina bdenja nad usnulim pukovima. Biću ja ovde i dogodine, kad slavimo vek proboja

Деда Ђорђе Михаиловић - Благо потомству оваквих јунака

Spomen soba, Foto Igor Marinković

ZAUSTAVILI smo se pred kapijom Zejtinlika, srpskog vojničkog groblja nadomak Soluna. Poranili, a zakasnili. Bilo je kišno i hladno jutro. Pre nas ovde je stigla mrva od života. Đorđe Mihailović, čuvar ove svetinje i tišine usnulih junačkih pukova.

- Kazali su mi iz konzulata da ćete doći - srdačno nas je dočekao. - Dug je put, znam. I ovo vreme, loše. Malo se odmorite, pa idemo da se poklonimo našim junacima. Prvi put dolazite? Ne... E, onda znate kakav je red: spomenik, pomenik, a pokazaću vam i gde počivaju moji preci. Možda i niste znali, ovo jeste dan sećanja i praštanja.

Kratak predah pod starim čempresom, njegovim jedinim kišobranom. Na pitanja: odakle ste i imate li koga svog ovde, odgovaramo isto tako brzo, kao što on u svojoj 89. godini (1. maja zaokružiće devedeset) pitanja postavlja, kako bi što pre čuo odgovor. A, onda, usput govori:

- Svi koji ovde dođu kažu mi: Čika Đorđe, želeli bismo da se ovde sretnemo i naredne godine i obeležimo vek od proboja Solunskog fronta. Svakom odgovaram: Biću ja ovde, da li na zemlji ili pod zemljom, svakako ću biti.

Pogled živ, telo živahno, a mrva ljudska, svaka reč ima svoj smisao. Čak i onda kada kaže da su mu cipele velike, jer se i telo čoveka troši, a obuća može i da ga nadživi.

- Svako od nas ima svoje trajanje i niko nije nezamenljiv - govori nam.

Ali u svakom njegovom pokretu, u pogledu, vidi se da se ne predaje, uprkos tome što su ga već tri puta otpisali. Proglasili: otišao iz života Đorđe Mihailović. Te vesti malo ko je demantovao, ali on ih je video. Ne smeta mu, šali se.

Đorđe kod spomenika dede Sava i oca Đura

- Živ je Đorđe, umro nije - poručuje dok ga pratimo stazom između belih mramornih krstova srpskih ratnika. On ih zagleda, diže neku palu grančicu. Teško diše. Povile ga godine i bolest. A žuri... Žuri tako da ga jedva sustižemo. Zapravo, on želi da pokaže koliko je važno da još traje i da još svedoči o ovoj svetinji junaka. Svakom od njih on zna broj i mesto. Ime, prezime i korene.

- Kako ne bih znao - govori. - Ovde sam 57 godina. Od oca Đura sam 1960. preuzeo ovu časnu dužnost. A moj otac tu dužnost preuzeo od đeda Sava. On je skupljao kosti junaka posle proboja Solunskog fronta i naše pobede u Velikom ratu. I, gledajte, to je tradicija čuvara srpskog vojničkog groblja.Ona se s mojim odlaskom prekida, jer nemam muškog naslednika. A ovde, za ovu dužnost je potreban muškarac.

Priča nam detaljno, prvi put, o svojoj misiji bdenja nad srpskim usnulim pukovima. Ta misija može se sažeti u jednoj njegovoj poruci:

- Blago potomstvu ovakvih junaka.

Kasnije će nam govoriti o tome kakve je sve potomke solunaca ovde sretao, kako su se prema Zejtinliku odnosili državnici, ko je sve posetio ovo svetilište i ko je, njemu lično, odao priznanje za više od pet i po decenija posvećenosti i brige o Zejtinliku.

Kaže nam da je rođen u ovom groblju. Ono mu je ostavljeno u amanet, kao što se u amanet ostavljaju sinu kuća i imanje.

- Zato se čudim kad pitaju: Je li ti teško čiča Đorđe? Nije, mene je srce moje ovde zadržalo. Zavet.

Brine Savov unuk i Đurov sin. Sustigle ga ozbiljne godine. Da li će ruka i srce čoveka koji će ga zameniti znati i moći da čuvaju ovo svetilište posle njega? Hoće li neko posle njega biti tu kada, na proputovanju ka grčkom moru, naiđe neki praunuk ili čukununuk i svrati na Zejtinlik? Hoće li biti tu da sa njim zapodene razgovor, a onda čuje kako je neki Milisav, iz sela kod Kragujevca, poginuo pred vratima Srbije, slavne 1918. godine... A onda da on priupita: U kom je vodu bio Milisav? Pa mu, možda, odgovori... Pa, evo mu imena ovde... Pa, zapali sveću... Pa popiju šljivovicu za dušu... E, njih Đorđe na Zejtinliku iščekuje i dočekuje pola veka i koju godinu još.

- Srbi još tragaju za svojim soluncima - kaže. - Dolaze mladi ljudi, imaju poštovanje.

Na Zejtinliku leži oko osam hiljada srpskih duša. Mnogima od njih nikada niko nije došao na grob. Zapalio sveću. Čuo priču o stradanju i junaštvu srpske vojske. NJih Đorđe iščekuje. Za njega Zejtinlik nije neka davna istorija. To je živa priča koja nije završena.


UNUK SOLUNSKOG DOBROVOLJCA

ČUVAR Zejtinlika Đorđe Mihailović potomak je Sava Mihailovića, solunskog dobrovoljca iz Grblja kod Boke Kotorske. On je sa preživelim saborcima prikupljao kosti poginulih i sahranjivao ih na Zejtinliku. Nije mu uspelo da taj posao završi. Umro je 1928. godine. Tada mu se rodio unuk Đorđe, koji danas brine o groblju srpskih ratnika.


SAVEZNICI

SRPSKOM narodu je zasada zaboravljeno junaštvo i žrtva za slobodu - kaže Đorđe. - Saveznici su se, dok im je bilo potrebno, hvalili srpskim ratnicima. Posle sve zaboravili. A može bit da se sve jednom preokrene. Možda ja to neću zapamtiti. Neću sigurno, ali neko će zapamtiti.


SUTRA: DRŽAVNICI NA ZEJTINLIKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (13)

Tanja

01.03.2017. 21:32

Deda Đorđe je jedna nadasve bistra starina puna pocnih zanimljivih i pre svega istinitih prica ziv nam bio jos dugo godina .Veliki pozdrav za deda Đorđa

Милан

01.03.2017. 22:32

Свака част дада Ђорђу што одржава гробље српских хероја. Нажалост да је тај ''терет'' пао на државу Србију одавно би све то зарасло у коров, а можда би га и поравнали зарад неког напретка или отварања поглавља ка EU.

Средоје Правић

02.03.2017. 02:56

Дубоко поштовање за чика-Ђорђа и све оно што је учинио и сачувао на Српском војничком гробљу у Солуну. Први пут сам га срео 1997. године када је био пун живота и приче о нашим јунацима. Говорио је тако као да се све то око нас истог тренутка одигравало. Поживи нам, старино, многаја љета. Редакцију бих замолио да више не пише Зејтинлик, јер то је турски назив за област где су Турци од маслина правили зејтин и носили га у Турску. Грци тај крај зову СРПСКО ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ и никако другачије.

Бане НС

02.03.2017. 13:56

Пре мање од месец дана сам обишао нашу највећу и најболнију светињу и разговарао са њим.Да нам што дуже поживиш деда Ђорђе!Бољег познаваоца пробоја Солунског фронта немамо.

valjevka

02.03.2017. 16:12

Pošto se u našem kraju kaze Sava i Djura a ne Savo i Djuro (što i piše na spomeniku) onda pišite pravilno kod Save i kod Djure, brine Savin i Djurin unuk a ne kako ste Vi napisali. Poštujemo kako se kaze preko Drine al tamo, ovde je ovako i to treba poštovati isto.

Немања

02.03.2017. 16:55

@valjevka - Kaд Србин не зна за шта друго да се дели,он се дели за Саву и Сава.Деда Ђорђе,Бог ти здравље дао.Два пута сам те слушао на Зејтинлику и оба сам схватио значење израза "застала ми кнедла у грлу".

Pedi

27.10.2017. 19:41

@valjevka - Postovana valjevka, cika Djordje svaki put naglasi da su oni Savo i Djuro i uz to objasni i zasto: Savo i Djuro se kaze u Crnoj Gori, a Sava i Djura u Srbiji. CIka Djordje inace za sebe kaze da je srbin iz Crne Gore. Ali, ne vidim da bi o tome uopste trebalo diskutovati. Porodica Mihailovic, a pre svega Savo, koji je samoinicijativno sakupio posmrtne ostatke osam hiljada nasih boraca, je zasluzna za postojanje Zejtinlika i to je vredno govora. Ko je bio, zna o cemu pricam. Hvala im.