(PRVI DEO)

Posle petooktobarskog puča i nasilnog dolaska na vlast zbrdazdolisane koalicije DOS, iz budžeta Republike Srbije izdvajana su velika sredstva za finansiranje takozvanih nevladinih organizacija; 2014. godine, na primer, izdvojeno je u te namene skoro isto koliko i za razvoj nauke i tehnologije u Srbiji. Istine radi, treba reći i da se najveći deo sredstava izdvaja za one NVO koja se bave sportom, mladima i humanitarnim i kulturnim aktivnostima, protiv čega ne bi trebalo da bude niko, ali se najviše pažnje u javnim raspravama posvećuje organizacijama koje nastoje, po zadatim obrascima njihovih političkih gurua iz neoliberalnih zapadnih zemalja, da izmene svest nacija, da potru njihove nacionalne vrednosti, religiju, istoriju, identitet, a sve to radi nametanja američke monoteističke „vorhol“ supkulture.

NEJASNA DEFINICIJA

Definicija NVO je kod nas nejasna, počev od njihovog naziva. Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije, koja se „bavi sistemskim praćenjem stanja, problema, potreba i stavova organizacija civilnog društva u Republici Srbiji“, odgovorila je brzo i ljubazno, pismeno i usmeno, na pitanje o finansiranju NVO da „Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom ne raspolaže podacima o finansiranju organizacija civilnog društva u 2019. godini“.
Zbunilo ih je i pitanje zašto govore o civilnom, a ne o građanskom društvu? Da li zato što ne nose uniforme? Jer etimologija reči „civilni“ potiče od latinskog civīle(m), der. di civis „građanin“ i to onaj koji ne nosi uniformu. Ali i sam pojam građanin ne obuhvata sve slojeve društva. To se maskira pogrešnom upotrebom termina „civilni“, što je inače manir „politički korektnog“ novogovora koji stvara maglu sterilnom jezičkom akrobatikom. Zbunjujuće je i da se ova kancelarija bavi razvojem „civilnog društva u Srbiji i njegovim usklađivanjem sa relevantnim evropskim standardima“, što je opet lingvistička magla da se ne vidi da nije reč ni o kakvoj Evropi, odnosno evropskim standardima već o guranju Srbije pod skut Evropske unije koja nije Evropa nego samo njen deo s određenim političkim, ekonomskim i vojnim dogmama neoliberalnog spektra.

Pročitajte još - Kako su zapadne sile "kupile" 5. oktobar

Možemo se složiti sa savremenim italijanskim filozofom Dijegom Fuzarom da „Evropa ne postoji. Ono što obično nazivamo tim imenom je tragična stvarnost ujedinjena isključivo na osnovama Centralne evropske banke i njene posledične evrokratije u kojoj se ostvaruje tiho ugnjetavanje naroda, što je u 20. veku vršeno pomoću tenkova i vojski… Treba se suprotstaviti današnjoj karikaturi Evrope, plemenitom imenu koje se pripisuje današnjoj evrokratiji koja nas vuče u socijalni i politički ponor… Evropa za koju se lično zalažem – u ime koje se borim protiv današnje evrokratije koja predstavlja njen perverzni prevrat – jeste Evropa kantovski sastavljena od slobodnih i jednakih država, suverenih i alternativnih u odnosu na ludački mesijanski američki ideal imperijalističke special mission. Potencijalno kosmopolitska zajednica na koju mislim (Evropa naroda, kultura i nacija) postoji u procesu in fieri vaspostavljanja ljudskog roda kao nedeljivog i sebe svesnog Ja, ali koje se izražava u nedefinisanom mnoštvu jezika, tradicija, kultura i religija koje je karakterišu i koje bi, konačno, mogle da koegzistiraju u recipročnom i pacifičnom priznanju – koje je logično nastalo iz univerzalnog bića zajedničke pripadnosti ljudskom rodu“.

AMERIČKA „POMOĆ“

Ali takve Evrope nema u diskursu ne samo Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije već ni u nastupima ministarke Jadranke Joksimović zadužene za nekakve „evrointegracije“, za koje nikada nije dobila dozvolu naroda Srbije. Nema te Evrope ni u delovanju onih NVO koje se pod maskom borbe za ljudska prava i građansko društvo bore u stvari za politički perverznu EU i „vrednosti“ nacionalistički imperijalno nastrojenih SAD. Nije to ni čudo, ako se ima u vidu da je Kancelarija bila korisnik finansijske podrške američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) u okviru Projekta podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva, koja kroz razne verbalne akrobacije tipa „razvoj kritičkog mišljenja“ u stvari finansira one NVO i državne agencije u Srbiji koje rade na razgradnji srpskog duhovnog i istorijskog prostora, na promeni političke i državotvorne svesti Srba, na razaranju srpskih nacionalnih osećanja i posledičnoj amerikanizaciji Srbije, odnosno nametanja hamburger monokulture, umesto prosvetiteljskih vrednosti civilizacije Evrope.

NADZOR NAD INSTITUCIJAMA

Kod nas se civilno društvo definiše uglavnom kao organizovanje građana koji svojim delovanjem i akcijama nastoje da unesu kvalitativnu promenu koja je od opšteg zajedničkog interesa. Po međunarodnim uzusima NVO su neprofitne, finansijski i politički nezavisne (sic!).
Nije jasno čemu ta „civilna“ šminka, ako je kod nas tzv. „grupa građana“ bilo oduvek. To je podvala da se nešto nazove drugačije da bi opet bilo isto. Međutim, opasni deo definicije NVO krije se u tome da one „predstavljaju jedan od mehanizama nadzora nad radom institucija“. Tu već nastaje bitna razlika između pozitivnih udruženja građana kao što su asocijacije kulture, sporta, Crveni krst, humanitarne volonterske grupe, verske organizacije, političke partije, fondacije, strukovna udruženja, sindikati… Takve NVO pretpostavljaju i veliki volonterski rad, što uopšte nije slučaj s onim NVO koje predstavljaju jedan od mehanizama „nadzora nad radom institucija“.
Jer njihov cilj je da budu politička snaga koja deluje van institucija sistema, ali sa jasnim namerama da utiču na državnu politiku legalno izabranih državnih organa, čime se one postavljaju iznad demokratske volje izbornog tela i predstavljaju tumor na telu demokratije. NVO s političkim premisama, kao vrsta društvene akcije koja zauzima prostor između države, ekonomije i privatne sfere, jesu čin izolovanja izborne volje građana i nametanja izvršnim organima nečega za što građani nisu glasali. Dakle, njihov cilj je vršenje pritiska na institucije u cilju zastupanja interesa različitih od volje građana, a ne razvijanje dobročinstva, filantropskih vrednosti, kulture ili sporta.

Pada u oči da su NVO definisane kao dobrovoljne i nevladine nedobitne organizacije, zasnovane na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovane radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa koji nisu zabranjeni Ustavom ili zakonom. Ali u Srbiji su brojne NVO političkog karaktera, bez obzira na formalnu firmu, i deluju upravo suprotno od interesa nacije i države i to iz lukrativnih interesa, jer su plaćene iz inostranih izvora. One su najveća investicija onih koji su razarali Srbiju, ne samo u pogledu novca već i po posledicama koje izazivaju u korist njihovog lakšeg prisvajanja nacionalnih resursa zemlje, onako kako to čini čuveni Džordž Soroš koji u Srbiji finansira samo one NVO koje su na liniji američkih interesa, odnosno multinacionalnog korporativnog kapitala.

Antidemokratski, pa i neustavni politički uticaj NVO na vlast zaista nije mali, o čemu govori i činjenica da se neposredno pre zvanične posete Americi ondašnji premijer Aleksandar Vučić sastao s predstavnicima Kuće ljudskih prava, koja okuplja aktiviste Građanskih inicijativa, Beogradskog centra za ljudska prava, Komiteta pravnika za ljudska prava, Helsinškog odbora za ljudska prava i Centra za praktičnu politiku.

Sličan susret desio se i prilikom čuvenog „dijaloga o Kosmetu“, ali ovaj put na nivou predsednika države. Takvog dijaloga nije bilo s onim NVO koje se ne bave antisrpskim delovanjem, kao što je na primer Udruženje književnika Srbije, koje je takođe NVO. Taktički dobar potez predsednika, jer je očigledno da je primirio te NVO u pogledu kritika vlasti do mere da ga sada Jelena Milić naveliko podržava, ali to ne umanjuje ponižavajuću gorčinu onih koji su glasali, a nemaju tu priliku kakvu imaju Sonje Liht i Biserko.

DRŽAVNO FINANSIRANjE

Samo oko devet odsto udruženja građana finansira se iz međunarodnih izvora, jer samo toliko NVO pristaje da radi za strane interese. Recimo, Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko finansiraju nemačka i norveška ambasada i OEBS. Ali Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić je 2006. dobio novac ne samo iz stranih izvora već i sa računa različitih budžetskih korisnika, nekih 10 miliona dinara, a UKS samo 250.000 dinara u isto vreme.

Istu sumu iz budžeta dobio je i Centar za kulturnu dekontaminaciju nedavno preminule Borke Pavićević 2007, ustanova koja se formalno bavi organizacijom pozorišnih predstava, tribina, izložbi i koncerata. Ali za „kulturne manifestacije“ tipa „Mirdita“, za promociju našminkane šiptarske kulture pri čemu nije bilo eksponata paljenja srpskih crkava i uništavanja srpskih grobišta na Kosmetu, taj centar je dobio 2005. godine iz budžeta grada Beograda 4,3 miliona dinara, zatim u periodu od 2010. do 2013. još 16 miliona, pa 17 i 14,9 miliona dinara. Centar za kulturnu dekontaminaciju je 2013. godine, prema podacima Agencije za privredne registre, imao šest stalno zaposlenih a Udruženje književnika Srbije samo dvoje, jer svi ostali rade volonterski, s time što ti zaposleni u UKS nisu primali platu po nekoliko meseci, za razliku od onih koji su dekontaminirali Srbiju.

Irena Cerović, predstavnica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, čija je predsednica Sonja Liht, isticala je svojevremeno da država učestvuje u finansiranju njihovih projekata sa svega pet odsto, dok su „donatori“ ovog fonda Evropska unija, Savet Evrope, Nemačka organizacija za tehničku saradnju, OEBS i UN. Irena Cerović nije objasnila u čemu je interes stranaca da finansiraju jednu organizaciju koja se već svojom definicijom „političke izuzetnosti“ diskvalifikuje kao neko ko deli ljude na „izuzetne“ i na plebs. A još manje zašto država finansira one koji propovedaju Soroša u Srbiji.

U rezidenciji donedavno američkog ambasadora Majkla Kirbija, koji nije ostavio pristojnu sliku SAD u Srbiji, bespovratnu donaciju od 2,7 miliona dolara od USAID-a dobili su baš taj Beogradski fond za političku izuzetnost, zatim je finansiran i Centar za slobodne izbore i demokratiju (Cesid)… A to znači da onaj ko primi novac iz tog izvora, ima za poslodavca američku ambasadu, a ne Srbiju.
Uostalom, po rečima bivšeg službenika Stejt departmenta Vilijama Bluma, SAD koriste „nevladine organizacije kao deo slike i mita (…) i pomažu u održavanju u inostranstvu nivoa kredibiliteta“ do kojeg Vlada SAD ne može da dođe svojim delovanjem. Cilj je nametanje globalnih interesa svetskih moćnika na lokalnim nivoima unutar država, a CIA taj mehanizam koristi (i finansira i direktno i posredno) NVO za svoje propagandne aktivnosti još od 1980. godine.

(Izvor: Pečat/ Dragan Mraović)