Peti međunarodni forum o Holokaustu, koji je održan u „Jad Vašemu“ povodom 75 godina od oslobođenja logora smrti Aušvic-Birkenau, na nesvakidašnji način istakao je Srbiju u prvi plan. Podizanje zastave s motivom žute trake i Davidovom zvezdom na zgradi Generalnog sekretarijata predsednika Republike od strane predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kasnije propraćeno njegovim tvitom, u jevrejskoj državi, kako institucionalno, tako i medijski, shvaćeno je kao plemenit gest. Predsednik Srbije je na tviteru napisao: „Ovaj znak bio je simbol pokušaja uništenja jevrejskog naroda od strane nacista. Danas je simbol časti. 75 godina kasnije. Nikada više.“ Usledili su retvitovi izraelskog premijera Netanijahua i ministra spoljnih poslova Izraela Kaca, sa izrazima dobrodošlice predsedniku Srbije, koji je potom i gostovao na forumu u Jerusalimu, a impozantan broj medija na hebrejskom i engleskom jeziku preneo je ovu vest. Televizijska stanica Kan 11, inače javni servis, fotografiju sa Novog dvora proglasila je slikom dana. Zaista nesvakidašnja pažnja, kaže u razgovoru za „Pečat“ počasni konzul Srbije u Ber Ševi Aleksandar Nikolić.


* Kao naš počasni konzul u Izraelu upućeni ste u sve nijanse spoljnopolitičke saradnje naše dve zemlje. Koliko je činjenica da Izrael nije priznao Kosovo učvrstila temelje tradicionalno dobrih odnosa?


Državno-politički odnosi su prisni i u uzlaznoj putanji, a savetovanja nadležnih redovna i sadržajna. Tome svakako doprinose i ambasadori Fišer-Kam i Stanojević. Principijelan stav države Izrael o pitanju Kosova i Metohije je bez presedana u pogledu praćenja spoljne politike SAD. Jasno je da Izrael ne prihvata presedan zbog rešavanja preostalih bliskoistočnih sukoba. Uloga predsedavajućeg partije „Izrael naš dom“ Avigdora Libermana, tada ministra spoljnih poslova, bila je presudna. On je uspeo da odoli svim pritiscima tadašnjeg državnog sekretara Kondolize Rajs. Zemlja Ciona je u to vreme bila visoko kotirana meta na mapi planiranih priznanja od strane vlasti u Prištini, koja je računala na mas-medijsko predstavljanje i nasilno povezivanje navodne humanitarne katastrofe tokom 1999. s Holokaustom. U to vreme napadno se insistiralo na ponavljanju statistike broja Jevreja u Albaniji pre i posle Holokausta, ali vešto izbegavalo pominjanje sudbine Jevreja na područjima KiM pripojenih Velikoj Albaniji, te ulozi 21. SS brdske Skenderbeg (1. albanske) divizije. Kosovo jeste naš duhovni Jerusalim, ali i naša Galileja. Izraelci upravo to razumeju. Galileja je suverena izraelska severna oblast, polovično naseljena arapskim stanovništvom. To je pozitivno-pravna paralela. Premda je KiM takođe teritorija nad kojom nema znaka pitanja suverenosti, nad njom je načinjen opasan presedan.


* Šimon Peres je govorio da biti oaza u pustinji u širokom spektru društveno-ekonomskog i civilizacijskog jaza s okolinom nije zdravo. Kako se Izrael nosi s tim geopolitičkim i istorijskim datostima?


Radi se o mukotrpnim procesima, tokom kojih svaka zemlja tranziciju i procese demokratizacije treba da usklađuje sa sopstvenim, partikularnim prilikama. Borbi srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije i pregaranju Izraela na Bliskom istoku zajedničko je prečesto odsustvo volje one druge strane da ispoštuje stavke sporazuma. To odsustvo obesmišljuje normu kao pravnu kategoriju i stropoštava slovo na papiru u dodatna potraživanja. Drugim rečima, doživljava se kao slabost i početna tačka za naredne zahteve. Tu treba naći snagu za podvlačenje linije i rekao bih da bivši ministar odbrane i spoljnih poslova Avigdor Liberman svakako predstavlja granitnu stenu u tom pogledu. Izrael je danas zrelo i odgovorno društvo, spremno na kompromis po formuli dve države za dva naroda, pri čemu bi se konačno razgraničenje i bezbednosni aranžmani utvrdili tokom direktnih pregovora, bez apriori uslovljavanja. Ipak tu se postavlja pitanje kredibilnog i održivog partnera s druge strane. Ne zaboravite da čak i u okviru palestinske samouprave postoji dualizam, PU u Judeji i Samariji (Zapadna obala) i Hamas u Pojasu Gaze.


* Kada je govorio o Izraelu, naš verovatno najumniji istoričar Milorad Ekmečić upozoravao je analitičare da bi trebalo da budu oprezni kada ocenjuju rat u ovoj zemlji, tvrdeći da je svaki rat Izraela – rat protiv Holokausta. Koliko je bio u pravu?

U potpunosti, što ne čudi od našeg velikana Ekmečića. Masovni globalni mediji decenijama, u najvećoj meri, neizbalansirano izveštavaju s turbulentnog Bliskog istoka. To se nastavilo čak i onda kada je Izrael podigao zid ne bi li se zaštitio od samoubica s teritorija palestinske samouprave, a koji su sejali smrt među izraelskim civilima. Ta slika je obrnula uloge Davida i Golijata, pri čemu je zanemarena činjenica da Izrael, koji je do sada pobedio u svim arapsko-izraelskim ratovima, nema pravo čak ni na jedan jedini poraz. Veličine 20.770 km², u najtanjem delu širine svega 16 km, Izrael je ne samo satelitska, vojnoindustrijska, inovatorska, generičko-farmaceutska, vodoprivredna, poljoprivredna i startapska fascinacija već i čudo opstanka u okruženju u kome se nalazi. Evropa nikada neće moći da se iskupi za milenijume zlostavljanja Jevreja, kako s pozicija antiizrailjizma, tako i kasnije s pozicija antisemitizma. Holokaust je samo vrhunac tog bespuća. Kada su Španci krajem 19. veka pokazali interesovanje za Españoles Sin Patria – Sefarde, čuvare jezika iz vremena Servantesa, uveliko se odvijao proces rasne netrpeljivosti širom Starog kontinenta. Balfurova deklaracija kojom je Vlada Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske 1917. podržala jevrejske težnje za stvaranjem „nacionalnog ognjišta“ u Palestini, te odluka Ujedinjenih nacija o podeli Palestine 1947. i okončanju britanskog mandata – odjeci su suočavanja sa sopstvenom savešću. Iskustvo od slučaja Drajfus pa do nasrtaja na Jevreje širom rasejanja danas – uče jevrejski narod da on mora biti garant sopstvene bezbednosti. Dokle god Holokaust obavezuje svetsku savest, a moderni Izrael predstavlja duhovnu, eshatološku kategoriju, dotle je jevrejska država kadra da u slučaju egzistencijalnog ugrožavanja ponudi odgovor.


* Koliko je akademska javnost Izraela upoznata s našom zajedničkom istorijom stradanja u NDH, te da li postoje podsticaji da ova tema postane predmet istraživanja na izraelskim institutima?


Šira izraelska akademska javnost je nedovoljno upoznata s genocidom i holokaustom u NDH. Saradnja sa centrom „Jad Vašem“ je sve raznovrsnija i kompetentnija, od već tradicionalnih godišnjih seminara Međunarodne škole i saradnje s relevantnim ustanovama i arhivima širom Srbije pa sve do međunarodnih tela poput Internacionalne alijanse za sećanje na Holokaust (IHRA). Međutim, malo je izraelskih akademskih radnika na državnim univerzitetima koji se u okviru svoje uskostručne specijalizacije bave temom NDH i sistema logora smrti Jasenovac. Razlog tome možemo potražiti u činjenici da je ova tema višedecenijski planski i sistematski ignorisana u vreme FNRJ/SFRJ, kao i u našim odnosima s Izraelom, predvodeći politiku nesvrstavanja i prekida diplomatskih odnosa 1967. godine. Neophodno je razumeti i jevrejski odnos prema posebnostima jevrejskih žrtava genocida u Drugom svetskom ratu – Holokaustu. Oni insistiraju na jedinstvenosti Holokausta spram svih drugih genocida tokom ljudske istorije, imajući u vidu komponente njegove ozakonjenosti, plansku sveobuhvatnost, te faze i aspekte psihičkog, ekonomskog i konačno fizičkog uništenja. Izrael se gradeći tip novog Jevrejina, te noseći se s egzistencijalnim pitanjima novoosnovane države, sve do fascinantnog hvatanja i deportacije Ajhmana iz Argentine i suđenja u Jerusalimu 1961, nije sveobuhvatno suočavao s ponornim fenomenom Holokausta u Poljskoj, Sovjetskom Savezu, Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji pa u nastavku s jezivom listom žrtava aškenaskih i sefardskih Jevreja, među kojima i onih stradalih s područja raskomadane Kraljevine Jugoslavije.
Nedavno, tokom našeg boravka u Jerusalimu, vođeni su postizborni pregovori za formiranje vlasti u Izraelu. Da li su rezultati izašli u susret očekivanjima glasača? Koliko dnevna politika animira


* Izraelce da se angažuju, te po kojim vrednostima koje zastupaju se razlikuju suprotstavljene političke opcije?

Nažalost, bez rezultata, konsekventno treći put za godinu dana Izrael izlazi na izbore. Nijedan blok nema natpolovičnu većinu, a narativ je opterećen i odlukom o podizanju optužnice protiv najduže vršećeg dužnosti premijera u istoriji zemlje Netanijahua. Ideološke razlike su se umnogome istopile, tako da više nema značajne partije levog centra. Danas državotvorna Radnička/Laburistička partija, koja je i neprikosnoveno vladala do 1977. te naizmenično do 2001, zajedno sa još jednom, manjom, ima pet od ukupno 120 mandata, tako da jedva prelazi izborni prag. Blokovska podela se svodi na Plavo-belu partiju – stranku centra, u koaliranju sa partijama levog centra i levice, te na Likud – stranku desnog centra, u koaliranju s partijama desnice, religiozne desnice i ultrareligioznim strankama.
Produbljivanje društveno-ekonomskog jaza, stambena politika, obrazovni i zdravstveni sistem još uvek ne zavređuju dužnu pažnju među agendama, dok je fokus na odnosu države i religioznih zajednica u usponu. Ponovo su u prvi plan izbili lični obračuni i bezbednosna pitanja. Videćemo da li će naredni krug izbora, zakazan za 2. mart, doneti promenu u percepciji. Mladi birači su prilično rezignirani neformiranjem vlasti što može dovesti do protestno niže stope izlaznosti.


* U kom prstenu interesovanja Izraela se nalazi Balkan?


Ne previše uprkos geografskoj blizini. Balkan je opet dospeo pod lupu nakon otkrivanja prvih izraelskih resursa prirodnog gasa od globalnog komercijalnog značaja u basenima Levijatan i Tamar. Ideja je da se preko Sredozemnog mora podvodni cevni tokovi, koji bi išli duž Kipra, potom kroz Grčku, jednim krakom upute na sever, putem vardarske i moravske doline. Time se i značaj Balkana uspinje na lestvici ovdašnjih prioriteta. Treba dodati i praćenje delovanja faktora islamskog radikalizma na širem području Balkana.


* Kako izgleda kulturna i naučna saradnja naše dve zemlje? Koliko Izraelci znaju o Srbiji i Srbima?


Gotovo da nema sedmice tokom koje se ne održava neka manifestacija uz učešće kulturnih radnika, umetnika i naučnika. Izdvojio bih programe specijalizacija naših stručnjaka na međunarodno prestižnom Vajcmanovom institutu (The Weizmann Institute of Science) i godišnje Konferencije Društva sefardskih studija, u saorganizaciji, između ostalih, Univerziteta Ben-Gurion u Negevu iz Ber Ševe i Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Prevodi književnosti u oba pravca, pre svega od Ane Šomlo i Dine Katan Ben-Cion, približili su čitalačke publike duhu naroda. Po prirodi stvari, izraelska javnost je nešto više upoznata s jevrejskim kulturnim nasleđem iz Srbije, odnosno bivše Jugoslavije. Jehuda Haj Alkalaj, preteča cionizma, te David Albala, lekar, političar i cionista, zaslužan za ratni zajam 1917. u SAD, i činjenica da je Kraljevina Srbija bila prva država koja je u pisanoj formi podržala Balfurovu deklaraciju nisu nepoznate. Ivo Andrić, Predrag Palavestra, Milorad Pavić i Danilo Kiš među književnicima.

Kalmi Baruh, otac jugoslovenske hispanistike i međunarodno renomirani naučnik u oblasti jevrejsko-španskog jezika, zatim nekadašnji ambasador SRJ u Tel Avivu, sa Instituta za književnosti i umetnost u Beogradu Krinka Vidaković Petrov, i Eliezer Papo iz Centra „Moše David Gaon“ za ladino kulturu, Univerziteta Ben-Gurion nalaze se među najeminentnijim naučnim radnicima iz oblasti sefardike i pisane reči jevrejsko-španskog jezika s prostora bivše Jugoslavije. Ženi Lebl u oblasti istoriografije jugoslovenskog jevrejstva. Ovo su samo neka imena zaslužna za kulturnu sponu.
Izraelci su preokupirani sopstvenim problemima. Školovani i u nekoj vrsti dodira sa Srbima imaju pozitivna iskustva i odnos prema Srbiji. Prečesto se čuje da je Srbija zemlja bogata vodom, prirodnim resursima i na tako izuzetnom geografskom području. Ali očekivati od prosečnog Izraelca da poznaje neki evropski narod dublje, graniči se s groteskom.


* Da li je u Jerusalimu živo sećanje na srpsko prisustvo u vreme Nemanjića?

Među onima koji su stručno i profesionalno upućeni u temu interesovanje za srpsko prisustvo u vreme Nemanjića je sve življe, posebno budući da zadužbine, hodočasna i sveta mesta nisu jasno i dovoljno obeležena. O tome bi sestrinske crkve trebalo da se dogovore imajući u vidu položaj, odgovornost i predstavničku poziciju Jerusalimske patrijaršije. Izraelska akademska zajednica još uvek iziskuje saradnju u oblasti vizantologije, što otvara prostor i za oživljavanje sećanja na srpsko prisustvo u vreme Nemanjića u Jerusalimu. Siguran sam da će ovome svojski dati doprinos i aktivni učesnici Otvaranja centra na koledžu ONO, predsednik Matice srpske Dragan Stanić i direktor Arhiva Vojvodine Nebojša Kuzmanović.


(Nataša Jovanović/Pečat)