Prisustvo Srba na Kosovu i Metohiji s razlogom se ističe kao najvažniji faktor očuvanja srpskog identiteta pokrajine. S druge strane, tokom protekle dve decenije, poslednjih godina naročito, kod tog dela srpskog naroda država je podgrevala, u prvom redu, egzistencijalne potrebe (govorilo se najviše o ulaganjima), dok je na delatnom osnaživanju individualnog i kolektivnog identiteta, kao prvenstvenog smisla i uslova njihovog opstanka na zavetnoj zemlji, malo šta činila (…).

OČUVANjE ZAHTEVA ODRICANjE

Očuvanje identiteta na Kosovu i Metohiji, više negoli drugde, podrazumeva odricanje. Spremnost pak da se odrekne, pa još, kako bi rekao Bela Hamvaš, i raste u srazmeri svojih gubitaka, nije svojstvena svakom, i to treba razumeti. Ali kao što poseduje mehanizme uz pomoć kojih i slabijeg može ohrabriti da se, kad je to neophodno, odrekne i izdrži (pojedinac ponekad i nije svestan granica vlastite izdržljivosti), država svojim nečinjenjem ili pogrešnim činjenjem takođe može podstaći proces duhovnog malaksavanja, što će kod određenog broja njenih građana rezultirati izmenom aksiološke slike sveta, te identitetskim rascepom i, u krajnjem ishodu, konverzijom. Ako do nacionalne konverzije i ne dođe, svakodnevne poruke koje odašilju oni koji su, po rečima prof. Časlava Koprivice pod pritiskom podlegli konverziji mišljenja, imaće razorno dejstvo. Iz mnoštva takvih poruka koje sugerišu kolektivno „preumljenje“, drugim rečima, odstupanje od vlastitih vrednosnih orijentira, pomenuću samo neke. (…) Ovoj manipulaciji podlegao je i, procentualno uzevši, nemali broj Srba na Kosovu i Metohiji. Kod čoveka kod kojeg je interesni princip iznad etičkog, nacionalna tradicija, individualni i kolektivni identitet i integritet postaje potonja briga. U mnoštvu primera podsticanja materijalne nezajažljivosti, dovoljno je pomenuti državnu uredbu iz 2017. godine kojom se, suprotno Ustavu Republike Srbije, sudije na Kosovu i Metohiji nagrađuju neprilično visokim, posebnim penzijama s dodatnom mogućnošću da se uključe u pravosudni sistem samoproglašene „državne“ tvorevine, odakle će im sledovati i plata.

Pročitajte još - Peter Handke: Oživljavaju me Srbi sa Kosova

Mi smo mali o čijoj sudbini odlučuju drugi – podjednako je česta rečenica, a Briselskim dogovorom istoj kao da se želela osigurati i konkretna potvrda, pa smo svedoci svakodnevne zabrane ulaska na Kosovo i Metohiju ne samo političarima već i sportistima, slikarima, humanitarnim radnicima itd., što je do 2012. godine, dok kosovsko-metohijskim Srbima još uvek nije bilo zabranjeno da se brane, bilo nezamislivo. Niti smo mi manji niti je albanska nazovidržava na Kosovu snažnija, pa ipak njeni teroristi upadaju na sever pokrajine (po pravilu u zoru) kad im se prohte i ostavljaju iza sebe kundacima okrvavljene glave srpskih domaćina, njihove prestravljene žene i decu, što je do potpisivanja pomenutog sporazuma tek bilo nepojmljivo.

BLAGI PREKORI

Reakcije naše države na sve brutalnije terorističke akte i utamničenje nedužnih građana svode se na jednodnevna „stanja pripravnosti“, te blage prekore upućene zapadnim „prijateljima“ koji teror svojih štićenika tolerišu, i tako se tom delu srpskog naroda šalje jasna poruka da mu se valja navići na podaništvo divljaku, a država će se, sasvim zanemarujući njegovu primarnu želju – želju za slobodom, pobrinuti tek koliko da ne ostane gladan.

Da nas i tako „male“ sopstvena država može učiniti još manjim, pokazuje činjenica da naši politički predstavnici Srbe na Kosovu i Metohiji, suprotno Ustavu Republike Srbije, vide kao nacionalnu manjinu (tako ih i nazivaju – srpska manjina, srpska zajednica) koja, shodno zahtevima iz Brisela i Vašingtona, treba da se integriše u tzv. kosovsko društvo. Svođenjem kosovsko-metohijskih Srba na nacionalnu manjinu i ubeđivanje njih samih, kao i Srba izvan pokrajine da tu realnost treba prihvatiti, najdirektnije se podriva identitetska sigurnost srpskog naroda i, ništa manje, srpski identitet vaskolikog prostora Kosova i Metohije. Manjina nužno ne podrazumeva brojčanu manjinu u odnosu na druge grupe, jer kada bi bilo tako, onda bi i Srbi, na primer, iz Bosilegrada ili bilo kog kraja matične nam države gde ne čine brojčanu većinu mogli biti proglašeni nacionalnom manjinom. Tu činjenicu negde su imali na umu međunarodni i albanski kreatori kosovskog Zakona o jeziku dodeljujući srpskom jeziku, makar i formalno, status službenog na celoj teritoriji pokrajine.

Pročitajte još - Srbi obišli grobove najbližih na Kosovu, zatekli porušene i oskrnavljene spomenike

(…) Dodatna specifičnost diskursa o Kosovu i Metohiji ogleda se u tome što mnoštvo obmanjujućih, zbunjujućih i samooptužujućih tvrdnji (kao opravdanje vlastitih postupaka) poput: Rezolucija SB UN 1244 je nevažeća, budući da se odnosi na SRJ, savetodavno mišljenje MSP stavilo je pečat na nezavisnost Kosova, granicu na Brnjaku i Jarinju postavila je prethodna vlast, danas imamo 100% srpskih policajaca na severu Kosova, na Kosovu i Metohiji je malo šta ostalo srpsko, mitovi su nam stvarnost, sutra nam je najstrašnija reč, dok jedni rade Sizifov posao, većina Srba navija za kamen itd., neretko prati priznanje predsednika države da neće govoriti ono što bi drugi voleli da čuju već kako mora i kako realnost nalaže, što predstavlja jezičku zloupotrebu s posebno negativnim učinkom, jer ostavlja utisak tobožnje iskrenosti i krajnje predanosti interesima naroda i države.

JEDINSTVO KAO PUKI PRIVID

Dispute o Kosovu i Metohiji karakteriše i posebna vrsta natuknica (Jeste li ikad bili u Kačaniku? Ja jesam, čini mi se, jednom. Siguran sam da većina Srba nije, ili jeste možda 0, 0001% njih) kojima se jasno sugeriše da Kačanik, ali i Štimlje, Suvu Reku, Đakovicu, Glogovac, Dečane, te sve gradove i sela iz kojih su Srbi do poslednjeg prognani, treba zasvagda zaboraviti. Ako i ostavimo po strani činjenicu da bi svakoj ozbiljnoj državi i samo ona čudesna Crkva Svetog proroka Ilije bila dovoljan razlog da se bori za Kačanik, da ne govorimo o strateškom značaju Kačaničke klisure – po rečima prof. M. Stepića, jedne od kapija balkanske makro-tvrđave, ovakve i slične poruke imaju dublji, neprihvatljiv smisao. Njima se sugeriše protivpravna legitimizacija masovnog progona srpskog stanovništva, kao nagrada progonitelju za učinjena zlodela.

Jedinstvo kosovsko-metohijskih Srba o kojem aktuelne vlasti govore puki je privid. Reč je o prikrivenoj i, nadajmo se, privremenoj raspolućenosti srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, kao posledici pretpostavljanja partijskih državnim interesima i interesima naroda (…).

Pročitajte još - Raseljeni ponovo ne mogu u svoju svetinju: U Đakovici protest Albanaca, smetaju im srpski vernici

Reintegracija pokrajine, o čemu sanja najviše kosovsko-metohijskih Srba i Goranaca, sa svoje strane podrazumeva, u prvom redu, neodložno povlačenje potpisa s pogubnog i antiustavnog Briselskog sporazuma. Nebrojeni dosadašnji postupci prištinskih vlasti bili su dovoljan povod da se ta greška, ukoliko je nenamerno učinjena, ispravi. Osim eventualne rešenosti srpskih političkih predstavnika da učinjenu grešku isprave (sudeći po iščekivanju ukidanja robne takse kako bi se pregovori nastavili, te rešenosti zasad nema), reintegracija Kosova i Metohije podrazumevala bi promenu kulturne i svake druge politike na samom terenu. Potrebno je, u prvom redu, ponovo uspostaviti jedinstvo srpskog naroda. Govoriti o jedinstvu na osnovu tobože 96% glasova za Srpsku listu, sve kada bi taj procenat bio moguć, predstavlja obmanu svih koji ne žive na Kosovu i Metohiji. U cilju uspostavljanja tog jedinstva, najpre treba prestati sa praksom da se Kosovci i Metohijci koji se protive partijskom jednoumlju i Briselskom sporazumu svi bez izuzetka žigošu kao protivnici države, jer najviše njih ne samo da je daleko od rašićevskog odmetništva nego je i uverenja da je država, umesto da na vreme sankcioniše to odmetništvo, isto dopuštala kako bi se njime u datom trenutku (npr. pri donošenju nepovoljnih rešenja) moglo manipulisati. U prilog ovome je i odveć tolerantan odnos prema onima koji primaju po dve penzije ili plate – iz Beograda i Prištine (…).

IZMEĐU SLOBODE I ROPSTVA

Prema tome, izbor između reintegracije i razgraničenja nije ništa drugo do izbor između stida i straha, slobode i svenarodnog ropstva, izbor između očuvanja onog jezgra srpskog identiteta čuvanog od pamtiveka i odustajanja od istog, drugim rečima, nepovratnog odustajanja od sebe.

Tokom proteklih dvadeset godina srpski narod na Kosovu i Metohiji bio je izložen nezamislivim stradanjima. Ipak, treba imati na umu da i onde ima onih koji, nespremni bilo čega da se odreknu, kako neko reče, žive sasvim dobro od Kosova i Metohije, ne i za Kosovo i Metohiju. S druge strane, nebrojeni su primeri spremnosti na svakojaka odricanja ljudi stalno nastanjenih izvan pokrajine. Spremnost, na primer, prof. Miloša Kovića da svoje studente povede u Prizren u koji je od 1999. godine malo ko i od Kosovaca kročio. Samo neposredno upućeni u kosovsko-metohijske prilike mogu pojmiti njegovu zebnju za živote studenata i odgovornost pred njihovim roditeljima kada su mu, pokošeni virusnom infekcijom, završili u prizrenskoj bolnici. Stoga želim napomenuti da bi, u procesu reintegracije, pred one kosovsko-metohijske Srbe, svikle jedino da primaju, ne i da štogod pruže, trebalo postaviti i pokoji zahtev, ništa manji od onog koji su pregaoci izvan Kosova i Metohije sami sebi postavili.

Deo izlaganja Mitre Reljić sa šestog okruglog stola REINTEGRACIJA ILI RAZGRANIČENjE. Razgovori o budućnosti Kosova i Metohija, održanog 26. decembra 2019. na Mašinskom fakultetu u Beogradu

(Izvor: Pečat/ Mitra Reljić)