Susret sa istorijom: Optužbama prikrivaju zločine nad Srbima

OD PADA Berlinskog zida svedoci smo postepenog procesa revizije istorije, procesa pranja ruku koji su započeli evropski parlamentarci izjednačavajući Hitlerov Treći rajh i Sovjetski Savez, u čijoj je pozadini poricanje zločina koji su obeležili gotovo ceo prošli vek. Novo iščitavanje učiteljice života, naravno, nije moglo da zaobiđe ni Srbiju. U sukobu dveju strana, ma kakvog karaktera on bio - političkog, diplomatskog, ekonomskog, a naročito ratnog, kako je govorio stari cinik, uvek prva strada istina. I baš to smo doživeli, ovih dana, posle usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti u crnogorskoj skupštini i prvih reakcija nezadovoljnih građana, izlaskom na ulice, širom ove komšijske i "bratske" države.

Više od 120 intelektualaca i javnih ličnosti sa prostora bivše Jugoslavije potpisalo je apel upućen međunarodnoj javnosti, od koje traže da osudi "političku, crkvenu i medijsku kampanju" iz Beograda kojom se "ugrožavaju mir i stabilnost" u Crnoj Gori i regionu.

Oni navode da su strateg, pokrovitelj, logističar i naredbodavac poslednjeg pokušaja destabilizacije Crne Gore, vlast u Srbiji i Srpska pravoslavna crkva, upozoravajući na "spomenike" politike zvaničnog Beograda - genocid, etničko čišćenje, masovne ratne zločine protiv humanosti počinjene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Šira javnost je uglavnom obaveštena o potpisnicima ove sramne jadikovke svetskim moćnicima. Pomenućemo samo neke od onih koji su u minulim burnim godinama zaturili istinu i svoje učešće u događajima za koje danas isključivo optužuju Srbiju. U svom slepilu, za koje je je ispravnije reći mržnja, oni ne vide uzdržanost srpskog državnog vrha u događajima u Crnoj Gori.

MEĐU prvim potpisnicima su Stjepan Mesić i Milan Kučan. "Čuveni" Stipe, koji je izgovorio rečenicu da je ispunio zadatak i da Jugoslavija više ne postoji, smogao je snagu da potpiše dokument u kome se govori o genocidu i etničkom čišćenju koje je sprovodila Srbija. Pa da ga podsetimo na genocid, ako u njegovom maternjem jeziku ta reč još postoji, koji su Hrvati sprovodili nad Srbima. Gotovo tri decenije pre osnivanja logora Jasenovac, kad je počeo Veliki rat, sa teritorije Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije mobilisano je "najmanje 500.000 vojnika" koji su napali Srbiju.

U bečkim, ali i u zagrebačkim arhivima, lako je pronaći dokumenta da je "najhrvatskija" vojna jedinica bio 13. zagrebački korpus, a najelitnija formacija 42. domobranska divizija nazvana "vražjom". Područje na kojem je operisala Vražja divizija, koju su činili Hrvati, najteže je stradalo u Prvom svetskom ratu. Prema popisu stanovništva iz 1910. godine, Podrinje je imalo 242.420 stanovnika, a deset godina kasnije 186.627. Prema austrijskom popisu iz jula 1916, Šabački okrug je imao 76.706 ljudi manje nego 1910. Broj muškaraca smanjen je za 57.968, a žena za 18.738. U šabačkoj crkvi zapaljeno je nekoliko stotina staraca, žena i dece. Dvadeset osam godina kasnije to isto će se desiti u crkvi u Glini.

O OVIM zločinima svedočili su dopisnik pariskog "Ilustrasiona" Anri Barbi i čuveni američki novinar Džon Rid. Rid je beležio kako su ljude sabijali u crkve i žive spaljivali, dok su vojnici čekali sa puškama kako bi dokrajčili svakog ko uspe da se probije iz tog ognja. Pisao je o deci koja su ubijana, čerečenim devojčicama, silovanim ženama... A sve te zločine zabeležio je i švajcarski kriminolog i forenzičar Arčibald Rajs.

PROČITAJTE JOŠ: Crna Gora BRANI svetinje: Hiljade ljudi na ulicama, 17.000 Beranaca pred Đurđevim stupovima, prvi put litija u Danilovgradu (FOTO/VIDEO)

A šta ćemo sa Jasenovcem, Gospićem i škrapama po Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Lici... koje su punili Mesićevi sunarodnici koji su na kapama nosili slovo "U". Zna li Stipe kako se to zove... i da li se seća ručka koji je lord Karington priredio u Hagu, oktobra 1991. godine, kada je "sa punim ustima hrane, psovki i, konačno, prijetnji, kako će upravo on (Mesić) vešati predsednika Srbije na Terazijama u Beogradu" (Momir Bulatović "Pravila ćutanja").

Manastir Ostrog

A šta to beše "Oluja", da to nije možda etničko čišćenje? Da li se gospodin Mesić pre olakog stavljanja potpisa na apel u kome se tvrdi da je etničko čišćenje "spomenik" zvaničnog Beograda zapitao koliko je njegova "domaja" vratila Srba na svoja vekovna ognjišta. Šta je on učinio dok je bio na čelu Hrvatske? I kakva je sudbina četvrt miliona ljudi koje je proterala njegova nova nezavisna Hrvatska? Čije je geslo - trećinu pobiti, trećinu proterati, a trećinu pokrstiti?

"Oluja" i progon Srba iz Krajine nije prva hrvatska "historijska akcija" proterivanja naroda koji se krsti sa tri prsta. Prema evidenciji nemačkih okupacionih vlasti, u avgustu 1941. u Srbiji je registrovano čak 104.000 izbeglica iz Nezavisne Države Hrvatske. Da li je Mesić baš slučajno potpisivao penzije ustašama i da li je baš slučajno počasni građanin Podgorice?

PROGON i izbeglištvo je u neku ruku i vezivna tačka između Stjepana Mesića i ispod njega potpisanog Milana Kučana, na listi onih koji su digli glas "upozorenja da Crnu Goru ugrožava srpska vlast". Povezaće ih Mesićev rođeni stric Marko, koji je bio pripadnik elitne 369. ustaške pukovnije koju je Pavelić poslao da zajedno sa jedinicama Vermahta osvoji Sovjetski Savez. Zbog ispoljene hrabrosti u borbama protiv Crvene armije, satnika Mesića Hitler je odlikovao dva puta, a Pavelić triput. Hitler ga je odlikovao Železnim krstom drugog stepena i Železnim krstom prvog stepena, a Pavelić Vojničkim redom železnog trolista četvrtog stepena, Vojničkim redom železnog trolista drugog stepena sa pravom na naziv vitez i Velikim vitezom hrvatskog železnog krsta, čime je automatski stekao pravo da titula vitez postane sastavni deo njegovog imena i prezimena.

Ali vitez Mesić naći će se među 360 ustaša koje su zarobljene podno Staljingrada u Drugom svetskom ratu. Posle "prevaspitavanja" od strane sovjetskih komesara, postaje komandant Jugoslovenskog bataljona, čiji su pripadnici inače bili njegovi dojučerašnji saborci - ustaše. Uz dozvolu maršala Josipa Broza Tita, ova jedinica stiže u Jugoslaviju i dejstvuje u rejonu između Čačka i Gornjeg Milanovca.

SADA na scenu stupa Kučan. Rođen je 14. januara 1941. u selu Križevci u Prekomurju, na slovenačko-mađarskoj granici, gde su mu roditelji bili učitelji. U reci izbeglica iz Slovenije, koje su Nemci proterali u Srbiju - po nekim izvorima bilo ih je između 60.000 i 70.000, naći će se i šestomesečni Milan sa ocem Kolomanom i majkom Mariškom. Rat će provesti u Gornjem Milanovcu.

Kada su jedinice Narodnooslobodilačke vojske 1944. godine prešle Drinu i ušle u Srbiju, otac Koloman prilazi partizanima. Ali bio je hude sreće: neposredno pred oslobođenje Čačka, raspoređen je u jedinicu kojom je komandovao Marko Mesić. Po mnogim svedočenjima, Stjepanov stric je iz neutvrđenih razloga naredio da se Milanov otac strelja sa grupom boraca iz tog kraja. Milan Kučan će se o detaljima ovog zločina krajem osamdesetih godina lično raspitivati kod dopisnika "Ekspres politike" iz Čačka.

Valja pamtiti da je Srbija, i sama okupirana, bratski prihvatila slovenačke izbeglice, a jedan od njih bio je i dečak Milan Kučan, koji će 50 godina potom postati predsednik Republike Slovenije. I taj predsednik Milan Kučan je, 26. juna 1991. godine, na sednici predsedništva SR Slovenije, pročitao Dekret o otpočinjanju oružane akcije protiv SFRJ i naredio da se koristi teška artiljerija u napadima na jedinice JNA. Da se podlo puca na vojnike JNA iz Srbije, sinove i unuke onih domaćina koji su sa Slovencima delili poslednju koru hleba. Na 2.000 vojnika, koji su umesto bojeve imali manevarsku municiju, krenulo je 35.000 teritorijalaca. Kučan se obratio građanima Slovenije sa zahtevom da odbiju saradnju sa JNA i njihovim porodicama, uključujući i ukazivanje medicinske pomoći.

U NASILjU koje je potom usledilo ubijeni su 44 pripadnika JNA, šest oficira, sedam podoficira, 30 vojnika, među kojima 11 nesrpske nacionalnosti, dok je 184 pripadnika JNA ranjeno. Posle desetogodišnjeg natezanja Slovenija je priznala da je 1992. izbrisala 18.305 građana iz registra stalnog prebivališta, a po podacima iz januara 1993, od 1990. se iz Slovenije iselilo oko 30.000 Srba. I dan-danas Srbi, iako su najbrojnija nacionalna manjina, nisu dobili taj status.

U dva navrata su srpski vojnici ušli u Sloveniju na zahtev njenih žitelja i njihovog društvenog i političkog rukovodstva. I 1918. godine, kada su Italijani bili na samo 10 kilometara od Ljubljane, i potom 1945, kada je partizanska vojska, sačinjena uglavnom od Srba, uz malu pomoć slovenačke "Oslobodilne fronte", proterala okupatore iz Slovenije. Oba puta su Srbi dočekani s cvećem i pesmom, kao spasioci "od stalnih teritorijalnih aspiracija susednih država".

Milan Kučan

I SLOVENCI su u dva navrata dolazili u Srbiju. Prvi put 1914, kada je kod njih nastala krilatica "Srbe na vrbe". Izgovorena je 27. jula, dan pred austrougarski napad na Srbiju. I neće dugo potrajati do ispunjenja ove pretnje. Po vrbacima, drveću i mačvanskim voćnjacima visila su tela domaćina staraca, žena i dece. Horde slovenačkih soldata, ubica, palikuća i pljačkaša, u surovosti nisu zaostajale za hrvatskim i muslimanskim regimentama. Autoru krilatice "Srbe na vrbe" Marku Natlačenu nije smetalo da pred Drugi svetski rat postane ban Dravske banovine.

Drugi put, Slovenci će se prisilno obresti u Srbiji 1941. godine. Tada su se sinovi i unuci onih koji su vešali pretke domaćina koji su ih dočekali raširenih ruku verali po tim istim voćnjacima i brali plodove kao da su njihovi.

O dvoličnosti Slovenaca zanimljivo svedočanstvo je ostavio Momir Bulatović u knjizi "Pravila ćutanja": "Mene su članovi Predsedništva SKJ iz Slovenije, Boris Mužinić i Milan Kučan, predlagali za isključenje iz SKJ jer je organizacija SK Crne Gore zvanično na svom kongresu (maj 1989) zatražila uvođenje višepartijskog sistema kao najefikasnijeg sredstva za demokratski razvoj zemlje, što je bilo duboko suprotno Statutu SKJ koji su oni branili od mene... Kasnije će se oni predstaviti kao večite demokrate..."

PROČITAJTE JOŠ: "I ovim skupom ćemo, mirno, molitveno i na demokratski način iskazati svoje neslaganje": Poziv gradonačelnika Budve na moleban u crkvi Svete Trojice

DA li su Mesić i Kučan požurili da stave svoj paraf, kao drugi i treći potpisnik apela, zarad mira i solidarnosti u regionu (takvu brigu nisu pokazivali pred rat pre tri decenije), ili da po viđenom diktatu iz Brisela sklone sa istorijske scene zlodela u kojima su učestvovali pripadnici njihovih naroda u 20. veku?

Momir Bulatović

I eto nas ponovo na početku priče kojom potpisnici apela upozoravaju na pogubne posledice politike zvaničnog Beograda i iskazuju brigu za sve balkanske narode. Da se nisu možda uplašili Ohridskog sporazuma i gesla "Balkan balkanskim narodima", pa pod firmom "pružanja dobrih sugestija međunarodnoj zajednici", po dobro oprobanom i već viđenom i doživljenom scenariju inspirisanom američkim vestern filmovima, kreću u medijsku i diplomatsku sliku o "dobrim" i "lošim" momcima? Dobrima će se sve oprostiti (potpisnicima apela i Crnoj Gori). "Lošim momcima" (državnom rukovodstvo Srbije) nikakva dela, činjenja, pa čak i preterana uzdržavanja od reakcije na ono što se dešava sa Srbima u državi podno Lovćena, neće ništa pomoći da se o njima promeni slika.

MILO I ZEKO MALI OTIMAČI CRKVENE IMOVINE

AKO pažljivije prelistamo istorijske zapise videćemo da novousvojeni Zakon o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori, kojim se predviđa da država postaje vlasnik svih verskih objekata koji su izgrađeni do decembra 1918. godine - ukoliko verske zajednice ne dokažu vlasništvo, nije prvina u Crnoj Gori. Mitropoliji su već jednom oduzeta sva nepokretna manastirska i mitropolitska imanja. Bilo je to u vreme vladavine sinovca i naslednika čuvenog vladike Rada, Petra II Petrovića Njegoša, Danila, koga je zbog niskog rasta narod prozvao Zeko Mali. On je odlučio da se ne zamonaši i otada je prestalo postavljanje crnogorskih vladika iz bratstva Petrović-Njegoš. Danilo Petrović se uz pisanu podršku ruskog cara Nikolaja I proglasio za naslednog knjaza crnogorskog i odvojio crkvenu vlast od svetovne. Odmah po preuzimanju vlasti Mali Zeko donosi odluku da država prisvoji svu crkvenu imovinu, a prvom vladici posle Petrovića, Dalmatincu Nikanoru Ivanoviću (1852-1860), njegovom pridvornom arhimandritu i protođakonu, odredio je platu iz državne blagajne.

Sledstveno logici da je početkom druge polovine 19. veka država prisvojila nepokretnu imovinu, Mitropolija crnogorsko-primorska može da dokaže da su do tada u njenom vlasništvu bili manastir Ostrog, podignut u 17. veku, Morački hram izgrađen 1252. godine, Cetinjski manastir posvećen rođenju Bogorodice (sazidao ga 1484. Ivan Crnojević), manastir Savina koji potiče iz 1030. godine, Podmaine podignut 1630, manastir Đurđevi stupovi kod Berana (sagradili su ga Nemanjići u 13. veku)... U nadležnosti Eparhije je i jedna od najstarijih i najvrednijih crkava na teritoriji Crne Gore - Hram Svetih apostola Petra i Pavla u Bijelom Polju iz 1190. godine (za potrebe tog hrama napisano je Miroslavljevo jevanđelje), pa manastir Piva podignut između 1573. i 1586. godine...