Nasilje u školama sve češće, neretko bude i lažna uzbuna: Kako razdvojiti agresiju od grube igre?

SKORO da ne prođe dan a da nas ne zatekne neka vest o nasilju u školama. Uznemire se deca, roditelji, škola, policija i tužilaštvo i na kraju se ispostavi da je to bila - lažna uzbuna. Tako je nadavno malo grublja igra dečaka u školi u Beloj Crkvi proglašena - silovanjem. Slično je bilo i sa nestašlukom dece u školi "Karađorđe" u Beogradu, čak je i u vrtiću dete koje je drugara slučajno ogrebalo plastičnim makazama proglašeno nasilnikom...

U Ministarstvu prosvete kažu nam da im je od početka ove školske godine do sredine novembra prijavljeno ukupno 280 slučajeva nasilja, od toga nisu sve prijave nasilja trećeg nivoa, već su u tom broju i prijave rizičnog ponašanja.

- Tokom prošle školske godine mesečno je u proseku bilo do 85 prijava trećeg nivoa nasilja. Škole i roditelji često prijavljuju i situacije koje se uspešno mogu rešiti na nivou škole - kažu naši sagovornici iz Ministarstva prosvete.

Ministarstvo je, inače, propisalo tri nivoa nasilja. Prvi podrazumeva udaranje čvrga, štipanje, grebanje, ogovaranje, vređanje, ruganje... U drugi nivo ubrajaju se šamaranje, udaranje, gaženje, pljuvanje, otimanje i uništavanje imovine, izmicanje stolice, čupanje za uši i kosu, ucenjivanje, pretnje... Treći i najopasniji nivo su tuče, davljenje, prouzrokovanje opekotina i drugih povreda, uskraćivanje hrane i sna, zastrašivanje, ucenjivanje uz ozbiljnu pretnju, iznuđivanje novca ili stvari...

Pročitajte još - "Svako treba da zna šta jedna tuča u školi može da izazove": Ispovest majke čija je ćerka doživela vršnjačko nasilje

Iako je podela jasno propisana, ni to ne pomaže uvek da se pravilno proceni da li je reč o agresivnosti ili drugarskom zadirkivanju, slučajnosti ili lošoj nameri.

- Nema univerzalnih pravila kojima procenjujemo šta se desilo među decom. Svaka situacija je jedinstvena i moraju se dobro utvrditi činjenice - kaže za naš list psiholog i psihoterapeut Marina Najedin. - Generalno, za procenu da li je agresivno ponašanje i nasilno treba oceniti da li je postojala namera, neravnoteža moći, da li se ponašanje ponavlja i da li je suština nanošenje bola ili ugrožavanje zdravlja.

I dečji psiholog Branka Tišma ističe da je važno proceniti da li se neki incident dogodio slučajno ili je bilo namere.

Pročitajte još - Mog Luku su hteli da bace sa trećeg sprata škole: Potresna ispovest majke dečaka (12) iz Beograda koji je žrtva vršnjačkog nasilja

- Ako je bilo namere, dete do detalja može da opiše šta je uradilo, a ako nije, ono se i ne seća događaja. Važno je šta će dete ispričati - kaže Branka Tišma za "Novosti".

Marina Najedin navodi da je pitanje i gde je granica između objektivnog i subjektivnog prikazivanja situacije.

- Nema preuveličanog nasilja. Bez obzira na intenzitet nasilja, mora se reagovati. Postavlja se samo pitanje da li je nasilja stvarno bilo - kaže ona.

Depositphoto

Dodaje da je potrebno razlikovati agresivnost i nasilnost.

- Agresivnost je deo našeg evolutivnog nasleđa koje nam je omogućilo opstanak - pojašnjava ona. - Prijateljsko zadirkivanje, nesporazumi, slučajno nanošenje bola, čak i agresivno rešavanje sukoba između vršnjaka iste moći nije nasilje. Svako guranje, zadirkivanje i vređanje, ma kako neprijatno bilo, ne može se definisati kao nasilje. Nasilje je destruktivna agresivnost koja ima za cilj nanošenje bola drugoj osobi. Potrebno je bez odlaganja reagovati i na nasilno i na agresivno ponašanje. Nasilno ponašanje ne prolazi samo od sebe.

Milan Bajić, direktor OŠ "Josif Pančić", iz Beograda, smatra da nasilje treba rešavati u prosvetnim organima, ne u medijima, te da je Ministarstvo propisalo jasne procedure koje treba ispoštovati.

I RODITELjI GREŠE

ULOGA roditelja je velika, ali oni nekada nenamerno deci nanesu štetu.

- Roditelje treba više uključiti u rad škole, posavetovati ih da ne reaguju impulsivno, već da utvrde činjenice. To je u interesu njihovog deteta - preporučuje Marina Najedin. - Obraćanje medijima sa jednostranim, neproverenim informacijama dodatno šteti deci i komplikuje problem.

Branka Tišma ističe da roditelji često smatraju da ako je njihovo dete nekoga udaril,o onda je to igra, a ako je neko udario njihovo dete, onda je to - nasilje.