JUBILEJ NOVOSTI: Prvi smo stigli u Vijetnam

DOK je veliki "boing 707" kružio iznad aerodroma Tan San Nut, čekajući na red za sletanje, posmatrao sam Sajgon, glavni grad tadašnjeg Južnog Vijetnama, sa pomešanim osećanjima. Bio sam zadovoljan, jer sam prvi i jedini izveštač iz Jugoslavije, ali i višestruko zabrinut. Strahovao sam pomalo da li ću dobro obaviti posao, a još više - kako ću biti primljen kao prvi i jedini novinar koji dolazi iz "komunističkog sveta", o čemu se u to vreme vodilo računa.

Brige Stevana Tatića, koji će do kraja karijere ostati veran "Večernjim novostima", nisu bile bez osnova. U to vreme se u Južnom Vijetnamu vodio jedan od najžešćih antikomunističkih ratova. "Novosti" su bile jedini jugoslovenski dnevni list, čiji je izveštač boravio u Vijetnamu. Vašington je bio angažovan do guše i tog decembra 1966. u akciji je imao 460.000 vojnika svih rodova oružja.

Jedan od kolega koji je došao da pozdravi Tatića, čim su postavljeni njegovo ime i prezime i naziv države iz koje dolazi, bio je Robert Manok, šef sajgonskog biroa američke agencije UPI. Upoznali su se neku godinu ranije u Beogradu, kada je u pratnji Nikite Hruščova, kao dopisnik iz Moskve, doputovao u našu zemlju.

BUČNO i radosno je pozdravio kolegu, potapšao po ramenima i rekao da će doći po njega u hotel.

PROČITAJTE JOŠ - JUBILEJ "NOVOSTI": Budakom po karikaturi

- Naravno iz "Večernjih novosti" - govorio je Manok kolegi iz "Vorld strit žurnala" sa kojim je bio u društvu. - Nije ni čudo da su "Novosti" prvi list koji je uspeo da se probije u Vijetnam. Ti ne možeš ni zamisliti kakav je to list, jer si pun antikomunističkih predrasuda. Takav sam bio i ja dok nisam stigao u Beograd. Nisam verovao svojim očima kad sam video kako su "Novosti" izvan komunističkih klišea. Gore iznad glave "Novosti" naslov "Hruščov u Beogradu", a dole, ispod nje, i to krupnim slovima "Džejn Mansfild u Dubrovniku". Kako znam ruski, nekako sam razumeo oba teksta. Bili su to najkorektniji izveštaji, napisani po svim pravilima svetskog novinarstva, kakve ni u jednim komunističkim novinama Evrope i sveta nisam video. On je pratio Hruščova i budi siguran da će i sada korektno izveštavati.

A onda, posle petnaestak dana, Tatiću se pružila prilika da blesne. U Sajgonu se jedne noći čula pucnjava, posle koje je zavladala velika pometnja i svi su nagađali šta se dogodilo. Međutim, u domaćim novinama sledećeg jutra nije bilo ni reči o tome, ali su svi listovi osvanuli sa mnogo belog i praznog prostora - cenzura je izbacila sve što je o tom događaju trebalo da bude objavljeno.

TATIĆA je pozvao Manok i obavestio ga da je uzbunu napravio pijani gradonačelnik glavnog grada Južnog Vijetnama. Predložio je Tatiću da napiše tekst i pošalje ga u Beograd, pa ako prođe-prođe. Tatić je to uradio i kada je teleks naslovljen "Šenlučenje sajgonskog gradonačelnika" prošao, Manok je okrenuo centralu u SAD i objasnio da njihov dopisnik u Beogradu odmah ode u redakciju "Novosti" i prenese taj izveštaj. Tako je i bilo. Sa uvodom "kako javlja dopisnik beogradskih "Novosti" iz Sajgona Stevan Tatić", izveštaj su preneli američki i mnogi drugi listovi sveta.

PROČITAJTE JOŠ - JUBILEJ "NOVOSTI": Talenti osvajaju novine

Tatić je, u pravom smislu te reči, veteran ne samo "Novosti", već i spoljnopolitičkog novinarstva. Proveo je 40 godina u spoljnoj rubrici, a upamćen je kao izveštač sa mnogih kriznih područja u svetu, uključujući i nekoliko ratova. Bio je apsolutni šampion opasnog izveštavanja, koji je sabrao najviše ratnih izveštačkih trofeja. Iz njegove "ratničke karijere" izdvaja se izveštavanje iz Nikozije, dok je turska vojska osvajala severni deo Kipra. Njegov fah bili su i pučevi - poput dolaska hunte na vlast u Grčkoj i svrgavanja Čaušeskua u Rumuniji. O iračko-iranskom ratu izveštavao je iz Teherana, dok je grad zasipan granatama.

INAČE, gde god da se u svetu uzburkalo, po hitnom postupku se sedalo u avion i odlazilo na trenutno vrelu tačku na planeti. Novinari spoljne rubrike su uskakali u vatru širom sveta, potvrđujući da su "reporteri bez granica". U "Novosti" je 1971. iz Sarajeva stigao Dejan Lukić, koji je već stekao iskustvo ratnog reportera, a u našem listu će se proslaviti izveštajima iz mnogih delova sveta i više velikih ratova, između ostalih i onih najdramatičnijih na Bliskom istoku. Odlazio je na prve linije fronta, poznavao najznačajnije vođe, a to se videlo i u njegovim izveštajima, jer je imao ekskluzivne informacije i pre svetski poznatih novinara.

Prvih dana septembra 1961. u Beogradu je održan osnivački pokreta samit nesvrstanih. Sa galerije u Saveznoj skupštini Miodrag Ilić, reporter "Novosti", satima je kao i druge kolege pratio rad konferencije. Oko velikog elipsoidnog stola sedeli su šefovi država i vlada, ali za "Novosti" je bilo nedovoljno atraktivno i oficijelno da se samo prenese šta su oni govorili. Redakcija je tražila ekskluzivnost, senzaciju, neposredan doživljaj.

- Šta Vaša ekselencija misli... Kako Vaše veličanstvo ocenjuje - pitao je Ilić Nasera, Nehrua, Makariosa, Hasana Drugog, U Nua... Nikako, međutim, nije mogao da se probije do njegovog imperatorskog veličanstva Hajla Selasija, vladara Etiopije. Čuvala ga je mala vojska, sastavljena od lične pratnje, telohranitelja i grupe učesnika konferencije.

PROČITAJTE JOŠ - JUBILEJ "NOVOSTI": Rađanje večernjeg lista

ILIĆ je u svojim sećanjima zabeležio kako je obigravajući naokolo, punog bloka ekskluzivnih izjava, za "Novosti", upoznao ambasadora Etiopije i zamolio ga za pomoć da dobije intervju i od samog cara.

- Ambasador me je mrko saslušao i kratko mi obećao da će moju molbu saopštiti caru i da ću biti obavešten o njegovom odgovoru - napisao je Ilić. - Te večeri u redakciji mi izveštači sa konferencije, nas desetak, iznosili smo uredniku Milanu Bratiću, šta je ko "ulovio" za sutrašnji broj. Kad je došao red na mene, rekoh da imam niz od devet intervjua sa šefovima delegacija. Nasta tišina, ispunjena nevericom. U tom času zazvonio je telefon i neko je iz Protokola Ministarstva spoljnih poslova javio da mi je za sutra u deset sati izjutra zakazan intervju sa Hajle Selasijem i da mogu da povedem foto-reportera. Uz čestitanje, urlike radosti kolega i tapšanje po leđima, dobih cele dve stranice u sutrašnjem broju. A kao foto-reporter, koji će snimati cara, bio je određen najbolji majstor "Borbe" Nikola Bibić.

SLEDEĆEG dana Ilića je u protokolu jedan od ceremonijal majstora više od pola sata upozoravao na pravila ophođenja sa carem:

- Kad uđete, ostanite blizu vrata i ne približavajte se na četiri ili pet metara. Nema sa carem rukovanja, osim ako vam on ne pruži ruku. Obraćajte mu se u trećem licu, gledajući sekretara kako bi car mogao da izbegne odgovor na pitanje...

Ovoj obuci nije prisustvovao foto-reporter Bibić i to će imati komične posledice. Naime, Bibić je hteo da snimi i Selasijev portret. Prišao je caru i kršeći protokol počeo da mu namešta odelo, ispravlja imperatorsku kapu... Uzeo je foto-aparat:

- Care, sad će, tičica! Gotovo!... Hvala veličanstvo i uzdravlje! - Bibić je pre nego što se neko od prisutnih pribrao od šoka nestao kroz vrata.

- Oprostite - rekao je Ilić i šmugnuo za Bibićem. Pre nego što je nestao uhvatio je osmeh imperatora, koji je u to doba retko ko imao priliku da vidi.

Desetak godina kasnije, sa carem Selasijem razgovarao je još jedan reporter "Novosti". Etiopski suveren primio je Miodraga Bogdanovića u svom kabinetu u Grand Palasu, u Adis Abebi. Intervju je objavljen na dvadesetu godišnjicu našeg lista, a u to vreme jedan od najznačajnijih vladara sveta iskoristio je priliku da čestita jubilej:

- Mi smo uvereni da su to bile godine odane i uspešne službe jugoslovenskom narodu. U isto vreme, mi želimo vašem uglednom listu još mnogo godina predane i samopregorne službe svojim čitaocima.

Sutra: U prvom planu je bio čovek